0
Nikola Todorović (42) je ceo život vodio borbu sa gojaznošću. U svojoj najgoroj fazi, imao je preko 200 kilograma. Ali onda je doneo odluku koja je poptuno izmenila njegov život - rešio je da iskoristi čudo koje medicina danas može da izvede. Smanjio je želudac pomoću omega bajpasa i nije se pokajao, a njegovo iskustvo je veoma poučno.
Ekstremna gojaznost donosi brojne zdravstvene, ali i psihološke i socijalne probleme. U pitanju je kompleksan problem koji nema jednostavno rešenje – što pokazuje slučaj Nikole Todorovića, koji za sebe kaže da je bio „morbidno debeo“.
„Ja sam oduvek bio gojazan, čak i kao vrlo, vrlo malo dete. Imam i genetsku predispoziciju prema tome, jer su sa majčine strane svi gojazni. Nekako, prvi put sam počeo da se bavim tim problemom još u osnovnoj školi. U šestom razredu su me slali u Tiršovu da provere da to nije neki hormonski poremećaj, međutim nije bilo to. Dijagnoza je bila da je potrebno da se reguliše ishrana i više fizičke aktivnosti. Ali to nekako nije išlo“, počinje svoju priču za Nova.rs.
Nikola priznaje da je u njegovoj porodici, kao i u mnogim drugim porodicama, postojao kult hrane. Dakle, podrazumevalo se da se spremaju i jedu ogromne količine raznih jela – a on nikada nije naučio da treba biti umeren.
Pročitajte još:
Kilogrami su ga pratili i u pubertetu, a sve vreme je išao kod raznih nutricionista, pa i kod psihoterapeuta, ali baš ništa nije vredelo. Pritom, to je bilo u vreme devedesetih, kada se čitava država raspadala.
Nikola je pokušavao da se pridržava saveta koje bi čuo kod nutricionista, ali bi se uvek sve završilo na isti način.
„Uvek bi to delovalo, ali bi mi se u nekom trenutku smučilo, a onda bih odustao od toga. Nadoknadio bih mnogo više – to je taj čuveni jo-jo efekat. Skinuo bi 15 kila, a vratio 20“, priznaje.
„Svaki put bih se osećao sve gore. To je neki začarani krug iz kojeg ne možeš da pobegneš. Bio sam strašno besan sam na sebe zbog toga što ne mogu da rešim taj problem, dok druge stvari u životu rešavam dosta uspešno. Onda sam bio ljut što pokušavam, a ne ide mi, a jedini način na koji sam svoj bes i očaj uspevao da suzbijem je da se najedem. A onda sam bio još bešnji zbog toga što sam to sebi uradio, jer je kontraproduktivno“, opisuje Nikola.
Taj začarani krug, iz kojeg nije mogao da izađe, odrazio se i na njegovo mentalno zdravlje. Nikola kaže da mu je čak dijagnostikovana klinička depresija, kao i da je neko vreme bio lekove za to.
„2010. godine sam imao poslednji veliki pokušaj da smršam, kad sam stigao do preko 200 kilograma. Fino mi je krenulo, spustio sam se na 160, ali onda mi se desio gomila problema istovremeno. Vratio sam se u najgore moguće stanje, a to je trajalo negde oko 2015. Ljudi oko mene su to videli i savetovali me, ali to nije ništa vredelo. Znao sam šta treba da uradim, ali prosto nisam imao snage“, priča Nikola.
A onda se jednog letnjeg dana sve promenilo.
Nikola je još 2013. godine razmišljao o gastričnom bajpasu, proceduri prilikom koje se veći deo želuca uklanja. Međutim, tada je ta operija prestala da bude pokrivena Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje – a Nikola sumnja da se to dogodilo iz političkih razloga, zbog smene vlasti.
Ipak, tada je odustao, jer je procedura bila previše skupa. A onda mu se tokom 2015. godine zdravstveno stanje pogoršalo.
„Kako radim u IT industriji, sedim po ceo dan. Osetio sam kako leva noga počinje da me peče. Pogledao sam u nogu, bilo je leto, i vidim kako je otekla toliko da je izgledala duplo veće. Baš je bio užasan osećaj. Pozvao sam taksi i došao kući, zamolio majku da dođe da mi donese neke lekove… Onda sam shvatio da sutra može da dođe do tromboze i da možda umrem, a možda i preživim, ali budu morali da mi odseku nogu. Znao sam po sebi da sam i predijabetnom stanju, ali sam se plašio da uradim analizu krvi“, priča Nikola.
Prelomio je u glavi – nije želeo da postane nečiji teret i da neko mora da brine o njemu. Tako da je pozvao kolegu iz Slovenije, koji se raspitao o operaciji i preporučio mu hirurga. Odmah je zakazao konsultacije i krenuo na dug put ka zdravoj težini.
Postoji više vrsta operacija koje smanjuju želudac, objašnjava Nikola.
„Recimo, najbenignija opcija od svih je ugradnja gastričnog balona, koji smanjuje zapreminu želuca. To sam morao da uradim kao pripremu za glavnu operaciju. Preko sonde se ubacuje taj balon – to je bilo najgorih sat vremena u mom životu. Kada ubace to, napumpaju taj balon, koji ima rok trajanja, stoji negde oko šest meseci. Samim tim što je unutra, ne možeš da jedeš koliko bi inače jeo. Prvih nekoliko dana ne možeš da jedeš ništa osim neke supe ili tako nečega“, govori nam.
Neke operacije nisu permanetne, a takođe mogu biti reverzibilne i ireverzibilne.
„Meni je hirurg rekao da moram da izaberem najkompleksniju od svih, ireverzibilnu – omega bajpas. Sam želudac se zašije, a ostavi se želudac koji je veličine oraha. Onda se iz njega napravi bajpas tako da se preskoči i jedno dva, tri metra creva. Ne možeš da jedeš, a i to što jedeš se ne resorbuje u onolikoj meri koliko bi inače“, objašnjava Nikola.
Uprkos tome što mu je sve to izgledalo apstraktno, Nikola se nije plašio, jer je pred sobom imao konkretan cilj – koji je zacrtao da zaista ostvari. Pripreme za operaciju trajale su godinu dana i nisu bile lake.
„Morao sam što više da smršam pre same operacije, da bi se smanjio rizik. Preporuka hirurga bila je da skinem pedesetak kila, što sam uspeo za godinu dana. Sve vreme sam bio na jako restriktivnoj dijeti. Čim sam dovoljno smršao, krenuo sam sa nekim trenizima. Imao sam veliki problem, jer je teško naći ličnog trenera koji hoće da radi sa nekim ko je kao ja, jer koju god vežbu da radiš, postoji rizik da otkaže srce. Počeo sam da treniram kad sam imao 190 kilograma“, kaže Nikola, dodajući da su mu se brokoli i piletina smučili za ceo život.
Kada je konačno operisan, Nikola se suočio sa drastičnim promenama života.
Pročitajte još:
„Najveći šok posle operacije mi je bio što nisam mogao uopšte da jedem. Nemaš apetit, a i ne možeš – uzmeš supenu kašiku nečega i želudac je pun. Treba vremena da se opet proširi. Strašno brzo sam krenuo da mršavim – 17 kg sam izgubio u prvih mesec dana. Organizam jede sam sebe i troši svu mast“, otkriva nam.
Odmah je primetio i jednu čudnu pojavu – stalno mu je zvonilo u ušima.
„Niko nije znao o čemu se radi. Na internetu sam saznao da je to posledica naglog topljenja masti, jer tri koščice u uhu pridržavaju neke masne naslage. Organizam troši mast bez diskriminacije, pa se i ta mast potrošila i te koščice su se pomerile. Neki su rekli da im se vratio normalan sluh, a neki su permanentno izgubili sluh“, kaže.
Postepeno je, tokom vremena, povećavao kalorijski unos hrane. Ali dok nije stigao do neke normalne količine, bilo je teško.
„Još jedan šok je bio koliko sam slab, jer sam unosio malo kalorija. Osetio sam se kao da sam puno oslabio i kao da bi trebalo da mogu da radim šta hoću, ali napravim tri koraka i crknem. Nisam imao nikakve energije“, priča.
Za to nema rešenja, potrebno je samo strpljenje, ističe Nikola. Njemu je trebalo oko osam meseci, ali je to sve individualno. Sve vreme je morao da eksperimentiše šta mu od hrane prija – a to se menjalo iz dana u dan.
„Neke stvari mi ni dan danas ne prijaju – recimo roštilj. Mogu da ga jedem, ali nema šanse da pojedem više od pet ćevapa“, kaže.
Nakon operacije, ipak nije sve išlo po planu. Nikola priznaje da je bilo perioda kada je vratio izgubljene kilograme.
„U nekom momentu su me opet pritisli neki problemi, pa sam napravio pauzu, ali sam na jesen 2019. presekao da moram to da rešim do kraja. Znao sam da ne treba da operacije uklanjanja viška kože dok budem siguran da se neću vratiti na ekstremne težine. Od novembra 2019. do septembra 2020. sam smršao dodatnih 40 kilograma“, kaže nam.
„Kada toliko smršaš, ostane mnogo kože koja visi, koja je beskorisna i smeta, a i estetski je ružno“, otkriva Nikola, priznajući da ni sam nije bio svestan kako će to zapravo da izgleda. Ni ta operacija uklanjanja viška kože nije pokrivena Republičkim fondom za osiguranje.
Ipak, Nikoli je to apsolutno neophodno. Plastični hirurg ga je upozorio da neće moći da ukloni sve odjednom, jer je rizično po život, a opravak traje predugo. Tako su operacije podeljenje u tri faze, a Nikola je prvu operaciju imao ove jeseni. Trajala je devet sati, osam dana je bio u bolnici, a oporavljao se dva meseca.
„Jako je čudan osećaj, neko zatezanje, neprijatnosti. Kao da nisi više u sopstvenoj koži. Mora da se nosi posebna, kompresiona odeća, da bi se telo na neki način uobličilo. Pošto sam bio ekstreman slučaj, lekar nije morao samo da mi skida višak kože, već i da mi zateže mišiće. Oporavak je zato bio mnogo duži. Rekao mi je da su mi krvni sudovi drastično proširene – dok su kod normalnog čoveka kao končići, kod mene su bile veličine prsta“, kaže nam.
Odradio je i drugu operaciju skidanja viška kože sa nogu i stomaka, a čekaju ga još ruke i leđa.
Ipak, Nikola je sada drugi čovek – kvalitet života mu se dramatično poboljšao. Više ne pije gomilu lekova, a na sistematskom ima bolje rezultate od mlađih kolega.
Jednostavno, živi drugačije.
„Ranije sam za svaku sitnicu išao kolima, a da ne kažem da sam imao problema da uopšte uđem u auto. Odjednom sam shvatio da mogu opet da hodam i to normalno. Doneo sam odluku da, ako baš ne žurim, do svega što je u radijusu od tri kilometara od mene, idem peške. Uzbrdica mi je nekada bila nesavladiva prepreka, a sada to nije nikakav problem. Nekad sam bio jako puno vode i znojio se strašno, uvek mi je bilo toplo. Već na 18 stepeni bih palio klimu, a sada to više nije slučaj. Ima tu milion promena o kojima normalni ljudi ne razmišljaju – na primer, urastanje noktiju, sa time sam se borio celog života“, otkriva nam.
Međutim, Nikolin odnos prema hrani nikada neće biti sasvim normalan.
„To je adikcija, kao i sve druge adikcije. Ne možeš da posmatraš sebe kao nekog ko može da se lagodno ponaša u vezi sa hranom. Ja znam, pogotovu zato što sam i nakon operacije vratio kilograme, da ja nikad u životu neću moći da se ležerno odnosim prema hrani i da ću uvek morati da razmišljam o tome“, iskren je.
Jedno vreme je uspeo da postigne to da mu hrana ne znači ništa, ali onda je shvatio da je ipak važniji balans, posebno jer je on ipak hedonista po prirodi.
„Mogu da uživam u hrani, ali moram da budem svestan da to nije nešto što ja smem da radim, već moram to da korigujem. Puno pomaže to što sada, kada sam smršao, mogu da se bavim fizičkim aktivnostima, a to mi strašno prija. Navukao sam se na to i sada ne bih mogao bez toga“, kaže.
Za osobe koje se nalaze u sličnom začaranom krugu u kojem je on bio, Nikola ima savet da što pre popričaju sa lekarom opšte prakse, a onda i sa hirurgom.
„Taj razgovor je mene totalno osvestio. Dobiješ mapu puta do toga što želiš da postigneš. A ničega se još nisi odrekao, nego samo da porazgovaraš sa nekim – jako je važno da imaš pravog sagovornika“, zaključuje Nikola Todorović.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
—
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
