„Želim da živim što duže i nasmejem što više ljudi“: Ovako je u svom poslednjem intervjuu Marko Janković govorio o detinjstvu, ljubavi, životu i smrti

Otvorio dušu o svemu.

Čuveni voditelj Marko Janković preminuo je u 76. godini života, nakon duge i teške bolesti.

PROČITAJTE JOŠ:

21

Preminuo čuveni radio voditelj Marko Janković

Sudbine

17. jan 2023

21 komentara

Sudbine

17. jan 2023

21 komentara

0

Tiktoker preminuo u 33. godini: Slavu je stekao bizarnim eksperimentima sa hranom VIDEO

Sudbine

12. jan 2023 0

Sudbine

12. jan 2023 0

Bio je jedan od osnivača radija „Studio B“ 1970. godine gde je najpre bio muzički saradnik, a zatim je postao voditelj-novinar i bavio se isključivo rok muzikom. Postao je jedan od najpoznatijih disk-džokeja u zemlji, a svoj način rada je prilagodio engleskom i američkom stilu puštanja muzike sa brzim tempom.

On je svojevremeno otvoreno govorio o svom životu, detinjstvu, ljubavi i karijeri. Detinjstva se sećao sa osmehom, a otkrio je i svoj najveći nestašluk.

„Po­sle ma­me, de­ti­nj­stvo ve­zu­jem za mo­ju ro­đe­nu se­stru. Se­ća­mo se i da­nas, i to­me se sla­t­ko sme­je­mo, ka­ko sam je po­t­kra­dao. Se­ćam se ka­ko sam joj krao pa­re iz ka­si­ce. Ali, zna­te, ja to ni­sam ra­ču­nao kao kra­đu. Še­st go­di­na je mla­đa od me­ne i bi­la je mo­ja se­ka. Znao sam da ne smem da kra­dem, ali opet… ni­je to isto. Ona mi je bi­la se­stra. To se on­da ne ra­ču­na. Ma­ma to ni­ka­da ni­je sa­zna­la, jer bi je to baš na­lju­ti­lo“, rekao je on za „Kurir“ svojevremeno.

„Mo­ja ro­đe­na te­t­ka vo­le­la nas je vi­še ne­go ma­j­ka, jer ni­kad ni­je ima­la de­ce. Te te­t­ke su na­j­bo­lje te­t­ke, sa­mo da zna­te. One obo­ža­va­ju de­cu svo­jih se­sta­ra. Na­j­lep­ši po­klon ko­ji mi je da­la bio je je­dan ru­ski tra­n­zi­stor na ko­me sam uz ne­ku ži­cu, an­te­nu, hva­tao za­ni­mlji­ve ra­dio-pro­gra­me. Već sam bio u gi­m­na­zi­ji, ali sam bio sre­ćan kao ma­lo de­te. Mno­go sam vo­leo mu­zi­ku, ali i ra­dio-sta­ni­ce na ko­ji­ma se pri­ča. Vo­leo sam disk-džo­ke­je na Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­gu i Ra­dio Lo­n­do­nu. Tu se ro­di­la ve­či­ta lju­bav. Te­t­ka je za nju za­slu­žna“, dodao je on.

Govorio je i o svojoj prvoj ljubavi.

„Mo­ja pr­va lju­bav bi­la je Lji­lja­na. Ima­la je ke­ste­nja­sto­sme­đu ko­su, kra­će oši­ša­nu. Lep osmeh. Le­pe oči. To ju je kra­si­lo. Ni­ka­da je ni­sam po­lju­bio. Sta­no­va­la je u jed­noj zgra­di bli­zu cen­tra gra­da. Tu­da sam pro­la­zio ka­da sam išao na ko­r­zo. Ona me je gle­da­la, ja sam gle­dao nju. Ni­ka­da joj ni­sam pri­šao. Ni­sam smeo. Mo­žda je bi­la ra­zo­ča­ra­na u me­ne, a ja sam sa­mo bio sti­dljiv što se to­ga ti­če. Upo­zna­li smo se tek ne­kad ka­sni­je, kad je ona već za­vr­ši­la gi­m­na­zi­ju i oti­šla u Ne­ma­č­ku da ra­di kao sto­ma­to­log. Mo­ja dra­ga Lji­lja, baš je bi­la sla­t­ka i di­v­na. Ona mi se svi­đa­la jer me je gle­da­la. Bio sam sre­ćan, jer se na­sme­je kad me po­gle­da. Da­lje od po­gle­da i osme­ha ni­smo išli“.

Najbolji drug u vojsci bio mu je Šiptar.

„Na­j­bo­lji drug u voj­sci bio mi je Ši­p­tar iz Pri­šti­ne. Za­jed­no smo on i ja pa­ti­li. I on je bio in­te­le­k­tua­lac, sa za­vr­še­nim fa­ku­l­te­tom, ože­njen. Za­to smo se zbli­ži­li. Bio je sja­jan tip. Ni­ka­da ni­sam de­lio lju­de po to­me ko su. De­lim ih na do­bre i lo­še, a na­cio­nal­nos­ti ne znam i ne priz­na­jem ni dan-da­nas, a sad sam već ma­tor. Vo­lim i po­štu­jem svoj na­rod. Ali, taj Ši­p­tar bio mi je dra­ži ne­go mno­gi Sr­bi. Te­ši­li smo je­dan dru­gog da će sve to jed­nom pro­ći…“, iskreno je govorio Janković.

Podsetio se i koju su mu intervjui bili najdraži.

„Vo­dio sam sa mno­gim ču­ve­nim lju­di­ma in­te­r­vjue. U na­j­lep­šoj uspo­me­ni su mi osta­li Zdra­v­ko Čo­lić i Džo­ni Štu­lić, oni su či­sti ge­ni­ji. Na­j­lep­ši i na­j­neo­bi­č­ni­ji in­te­r­vju ko­ji sam ura­dio je­ste onaj sa Đo­r­đem Ma­r­ja­no­vi­ćem. Za­mo­lio sam ga da se pop­ne­mo na dr­vo ispred ho­te­la „Mo­skva“. Po­čeo sam raz­go­vor ta­ko što sam re­kao: ‘Evo, nas dvo­ji­ca još uvek ni­smo si­šli sa dr­ve­ta’. Se­de­li smo go­re sko­ro dva sa­ta i taj in­te­r­vju ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Sa njim mo­že da se pri­ča da­ni­ma. Bi­lo nam je le­po“.

„Na kra­ju sva­ke emi­si­je go­vo­rio sam: ‘Po­zdrav svi­ma i za­dr­ži­te osmeh na li­cu, jer je ta­ko le­po bi­ti sre­ćan’. Sve što sam go­vo­rio, to sam i mi­slio. Ta re­če­ni­ca je iz me­ne iza­šla, lju­di­ma se do­pa­la i na­sta­vio sam da je go­vo­rim. Pro­gram sam po­či­njao re­če­ni­com: ‘Po­zdrav svi­ma ko­li­ko vas ima, na Stu­dio B ta­la­si­ma!’ Vo­leo sam Stu­dio B, a na­j­vi­še sam ga vo­leo od tre­nu­t­ka ka­da sam upo­znao Du­ška Ra­do­vi­ća ko­ji je bio či­st ge­ni­je. Na­j­lep­ša stvar mi je bi­la ka­da on uđe u te­h­ni­ku kod to­n­ca i sme­je se mo­jim fa­zo­ni­ma. Mi­slio sam se da li je san da se ve­li­ki Du­ško Ra­do­vić sme­je mo­jim fa­zo­ni­ma. A bi­la je to ipak ja­va“, istakao je voditelj.

Rođenja dvoje dece bila su mu posebna radost, a supruga Milka davala mu je snagu i bila mu podrška i oslonac.

„Imao sam sre­ćan brak. Sva­đa­li smo se be­skra­j­no. Isva­đa­mo se, isva­đa­mo, pa se po­mi­ri­mo. Ali, to su uvek bi­le one ba­nal­nos­ti, ni­kad ni­šta pre­te­ra­no ozbi­lj­no i opa­sno. Ma­le bra­č­ne sva­đe, to svi ima­ju. Ona je uvek ima­la že­n­ske fa­zo­ne, a ja dos­ta svog po­no­sa. Ma­lo je ne­kad bi­la lju­bo­mor­na. Znam da je po­ku­ša­va­la ne­kad da me pra­vi lju­bo­mor­nim, ali ja ni­kad ta­kav ni­sam bio. Lju­bav je sve. To je je­di­na ra­dost. Lju­bav mo­ra da bu­de iskre­na. Ako ni­je iskre­na, on­da ni­je lju­bav. Nju sam nau­čio kad sam bio ma­li od ro­di­te­lja i nei­z­me­r­nu lju­bav ose­ćao sam i ose­ćam pre­ma de­ci, su­pru­zi. Evo, i ka­da sam do­la­zio kod vas, mo­ja že­na mi je ope­gla­la ovu ma­ji­cu. Da ne obru­kam se­be, a ni si­na. Da bu­dem sre­đen. I kad sam bo­le­stan, ona je tu. Uvek je tu. Pra­va lju­bav pos­to­ji. Mo­ram re­ći sa­mo da ja o to­me ne bih mno­go go­vo­rio. O ve­li­kim lju­ba­vi­ma ne tre­ba pri­ča­ti. One su za do­ži­vlja­va­nje. To­li­ko lju­di se ra­sta­je, a ja sam imao pro­sve­tlje­nje. Ni­sam pro­ma­šio ni­šta u ži­vo­tu, a tek ne lju­bav“, istakao je on sa ljubavlju.

Doček pravoslavne Nove godine doneo mu je – otkaz.

„Se­ćam se tog 14. ja­nua­ra do­bro. Vo­dio sam no­ć­ni pro­gram na ra­di­ju uo­či do­če­ka. Ot­ku­ca­la je po­noć, pu­stio sam jed­nu plo­ču sa pti­či­ca­ma ko­je cvr­ku­ću i re­kao: ‘Dra­gi slu­šao­ci, do­bro ju­tro, po­noć je, 14. ja­nuar. Če­sti­tam vam…’ za­stao sam i na­sta­vio …’što ste izdr­ža­li to­li­ko du­go s na­ma.’ Bio sam sav po­no­san. Uju­tro, ka­da sam do­šao na po­sao, vi­dim – ne­ma me na ra­spo­re­du. Odem kod ured­ni­ka Dra­ga­na i pi­tam za­što. Ka­že mi da je Du­ško Ra­do­vić odre­dio da me­sec da­na sla­žem plo­če u mu­zi­č­koj re­da­k­ci­ji, da sam su­spe­n­do­van. Ona­ko hra­bro odem kod Du­ška i pi­tam: ‘Za­što ste mi to ura­di­li?’ Ka­že: ‘Umor­ni ste, Ma­r­ko!’ Ka­žem: ‘Ni­sam!’ On ka­že: ‘Je­si!’ On­da me je op­so­vao i re­kao: ‘Slu­šaj, ma­li, spa­sao sam ti gla­vu, sva­šta su hte­li da ti ura­de!’ Spor­no je što je to još bi­lo vre­me Jo­si­pa Bro­za, a ta re­če­ni­ca…“, prisetio se tom prilikom.

„Pe­ti ok­to­bar mi je do­neo mno­go tu­ge. Su­tra­dan sam zvao Mio­dra­ga Pe­tro­vi­ća Čka­lju, kog sam na­j­vi­še vo­leo, ce­nio i po­što­vao, a i on me­ne. Je­di­no je me­ni ta­da u emi­si­je do­la­zio. Re­kao mi je: ‘Ne va­lja to ni­šta, Ma­r­ko…’ Izvi­nio se. Znam da bi ina­če do­šao, ali ta­da ni­je. On­da sam zvao Do­bri­cu Ćo­si­ća i on ni­je hteo da gos­tu­je na te­le­vi­zi­ji. Ja­sno mi je bi­lo. Go­mi­la ja­d­ni­ka i ne­sre­ć­ni­ka ko­ja je hte­la da uća­ri ne­što do­šla je tog Pe­tog ok­to­bra na vla­st. Vuk Dra­ško­vić je po­ha­rao šta je mo­gao, i ni­je je­di­ni. To se me­ni ni­ka­ko ni­je do­pa­da­lo. Po­sle Pe­tog ok­to­bra po­ma­gao sam ra­di­ka­le, jer je­di­ni ni­su po­ka­zi­va­li te lo­po­v­ske sklo­nos­ti kao dru­gi. Ne­ki lju­di su stran­ke pre­tva­ra­li u pre­du­ze­ća i sa nji­ma ni­sam mo­gao ni­ka­ko“, prisetio se i ovih momenata.

Istakao je da se ne kaje ni zbog čega, pa ni zbog ulaska u politiku. Otvoreno je govorio i o zdravstvenim problemima i bolesti.

„Po­sle svih uj­du­r­ma ko­je su mi za­da­va­li i bo­la ko­ji su mi na­no­si­li, ule­teo sam, bez tog sred­njeg do­ba, di­re­k­t­no u sta­rost, sa bo­le­sti­ma i svim tim. Pr­vo sam imao sr­ča­ni udar. Ina­če, ve­ro­vao sam du­bo­ko da lju­di ko­ji ne­ma­ju mo­zga, ne mo­gu da ima­ju mo­žda­ni udar. Ne znam za­što se me­ni to de­si­lo. A de­si­lo mi se. Kad mi se i to de­si­lo, i taj mo­žda­ni, kre­nu­le su da se go­mi­la­ju ra­zne bo­le­šti­ne. Be­žao sam od le­ka­ra. Ne vo­lim da ot­kri­vam ne­ke bo­le­sti. Stal­no tra­že ne­ke ra­ko­ve, stal­no ba­ca­ju sta­re u fr­ku. Uvek sam vi­še slu­šao ma­min sa­vet, još od on­da kad sam bio ma­li. „Si­ne, kad te ne­što za­bo­li, kad ti je te­ško, ma­lo se šću­ću­ri, pro­ći će“. Go­vo­ri­la mi je da ne bu­dem hi­po­ho­n­dar i ne tr­čim kod le­ka­ra jer oni vo­le da pro­na­la­ze bo­le­sti. I ta­ko se i de­ša­va­lo. Nekoliko pu­ta sam bio u bo­l­ni­ci i sva­ki taj put bio je tra­ge­di­ja za me­ne. Te­ško sam to pod­no­sio“, rekao je i dodao:

„Sa­da već ni­sam ta­ko mlad, a i bo­le­stan sam. Ipak, sva­kog da­na ho­dam se­dam ki­lo­me­ta­ra. Imam i pa­me­t­ni sat, jer mi je tre­bao ne­ko pa­me­t­ni­ji od me­ne za tu še­t­nju. Po­se­ban plan za bu­du­ć­nost ne­mam. Te­ra­li su me da na­pi­šem knji­gu. Ni­sam hteo jer ni­sam pi­sac. Ni­sam hteo ni in­te­r­net ra­dio. Ne ra­z­mi­šljam o po­slov­noj bu­du­ć­nos­ti. Je­di­no o če­mu ra­z­mi­šljam je­ste zdra­va bu­du­ć­nost sa svo­jom po­ro­di­com. Tek sad sam shva­tio njen zna­čaj. Dok im ni­sam bio po­sve­ćen zbog po­sla, ni­sam to shva­tao. Da­nas shva­tam. Vo­lim mo­ju že­nu i de­cu, ži­vim za njih. Lju­bav je sve što se me­ni de­si­lo. Moj ži­vot je lju­bav. Zna­te, će­r­ka kad god do­la­zi ku­pu­je mi po­klo­ne, a ja je pi­tam: ‘Za­što tro­šiš no­vac na sta­rog oca?’ A ona ka­že: ‘Ća­le, ti ne znaš ko­li­ko smo se mi ra­do­va­li kad ti do­đeš sa slu­žbe­nog pu­ta i do­ne­seš mi po­klon.’ I sad mi su­ze idu kad na to mi­slim. Ta­ko ona me­ni po­kla­nja uvek ma­lo ra­dos­ti. Mo­ja bu­du­ć­nost su te ma­le ra­dos­ti. Vo­lim da mi svi bu­du sre­ć­ni i ni­šta mi ne tre­ba. Ja za­pra­vo imam sve.“

Istakao je i kako zamišlja svoj kraj.

„Moj kraj bi­će uz mo­ju po­ro­di­cu. Pre ne­go što je umro, Đo­ko Vje­šti­ca je za­mo­lio svo­ju že­nu da, kad umre, ona to osam da­na ne obja­vi, da mu bu­da­le ne bi dr­ža­le go­vo­re. To ra­de svi po­šte­ni lju­di. Vo­leo bih da ži­vim što du­že, le­po mi je ia­ko sam star. Ceo ži­vot sam vo­leo igra­č­ke. I sad se igram evo, na pri­mer, s ovim sa­tom. U me­ni je jed­no ve­li­ko de­te. Ho­ću da se ra­du­jem i igram još, jer je to su­šti­na. Ce­log ži­vo­ta že­leo sam da ispa­d­nem sme­šan. Što vi­še lju­di na­sme­jem, ja sam sre­ć­ni­ji. To ra­dim i sad, i ra­di­ću dok sam živ“, zaključio je on za pomenuti medij.

Svoju prvu muzičku emisiju „Pop Ekspres“ vodio je 1979. godine na Jugoslovenskoj radio-televiziji, a tu je vodio i „Nedeljno popodne“.

Pored toga, vodio je emisiju o školskom programu „Veliki odmor“ i pisao je za novine „Grom“.

BONUS VIDEO: Šorti: Kakvi akcenti nam dolaze sa televizije