0
Gostujući u emisji "Newsnight" na televiziji N1 hrvatski novinar i voditelj emisije "Nedeljom u 2" govorio je o svojoj borbi sa depresijom.
Knjigom „Iz svoje kože – život sa depresijom“ poznati hrvatski novinar Aleksandar Stanković otkrio je svoju brorbu, bez zadrške je izneo intimne detalje psiholoških trauma i onima koji pate poslao jednu od najvažnijih poruka, a to je da nisu sami.
PROČITAJTE JOŠ:
Koliko je bolno nositi se vlastitim traumama, a onda ih otkriti javnosti, opisao je Aleksandra Stanković, gostujući u emisji „Newsnight“.
„Nisam neki mega altruista, nisam od onih koji rade u domovima za nezbrinuti decu kao volonter ili pomažu na druge načine, ali s obzirom na to da se borim sa depresijom već 14 godina, koja je ozbiljna psihička bolest, znam šta je meni značilo kada mi je bilo najgore na početku bolesti. Značilo mi je kada sam video ljude koji se decenijama bore sa tom bolešću i kada sam video da su to jako uspešni ljudi, kada sam upoznao neurohiruga koji mi je rekao: ‘Ja sam bio u gorem stanju od tebe, ali funkcionišem, radim i imam porodicu, sa depresijom se borim 20 godina, nemoj da kloneš duhom’. Meni su takvi primeri puno značili“, ispričao je Stanković i dodao:
„Nakon 10 godina borbe sa depresijom rešio sam da napišem knjigu i sada se i to dogodilo, izdao sam je u nameri da pomognem ljudima koji imaju slične probleme, da se osećaju kao ja, da vide nekog ko funkcioniše relativno normalno kao ja, dok se bori sa tim problemom i da vide da se može živeti sa tim. Drugi razlog bila je želja da edukujemo ljude koji ne znaju ništa o tome kako da pomognu ljudima iz svoje okoline koje imaju slične probleme.“
Kako je poznati novinar objasnio, suočavao se sa stalnim strahom i preispitivanjem situacija u kojima se nalazi.
„Pišući knjigu nekih godinu dana malo pomalo, napravio sam neku autopsihiterapiju. I dok sam razmišljao o tome zašto sam ja u depresiji, dolazio sam do svakakvih odgovora. To nisu konačni odgovori, ali sam naznačio nešto što mislim da me je dovelo do depresije. Između ostalog, to je ovaj besmisao. Dok gledam na život ne vidim neki smisao, to je ono što može da zvuči obeshrabrujuće. Međutim, shvatio sam da tražim utehu u malim stvarima, jer na velika pitanja odgovore nemam. Nisam vernik, pa nisam mogao da se oslonim na tu stranu. Male stvari su svesno zanemarivanje velikih stvari. Smisao nalazimo u nekom trenutku, meni je sada smisao porodica“, ispričao je Aleksanda i dodao do kakvom je podatka došao u toku svog procesa lečenja:
„Depresija kao bolest, koja se razlikuje od depresivnog stanja, ne zahvata samo one koji nisu vernici ili agnostike, nego i ljude koji su vernici. Ono što sam saznao od psihijatara, jeste da im je u tretmanu lakse sa vernicima, ali da dolaze i jedni i drugi.“
Kada je Aleksandar Stanković obravio knjigu, javnost u Srbiji, kao i u Hrvatskoj bila je iznenađena priznanjem jer su ga prepoznavali kao novinara britkog uma, rečenica, odnosa sa sagovornicima, te su nekao pretpostavili da se problem depresije ne vezuje za one koji se bave javnim poslom i postižu uspehe u svojoj karijeri.
„Gledaoci misle da me poznaju jer me gledaju na televiziji. ‘Nedeljom u 2’ je možda 5 posto mog karaktera, moja supruga možda najbolje zna ko sam ja, majka ili deca, ali ni oni me ne poznaju 100 posto kao što ne poznajem ni ja sebe“, istakao je Stanković, pa je otkrio šta je bio okidač koji ga je naveo da potraži stručnu pomoć:
„To se desilo 2010. godine, kada sam dobio nagradu. Javnost je prema meni bila jako kritična, imao sam uvek dojam da mi je nešto dužna. Kroz taj odnos sa javnošću imao sam konstantni stres, ili sam bio nezadovoljan kako publika mene doživljava, ili kako ja sam sebe doživljavam, kako radim ili nezadovoljstvo odnosom sa sagovornikom. Moj posao je uticao na to da razvijem depresiju, ubeđen sam u to“, opisao je poznati novinar i dodao:
„Dva dana nakon što sam dobio novinarsku nagradu, bio sam jako ponosan na sebe, a onda mi se dogovodilo da ne spavam jednu noć iz potpuno normalnog stanja, pa da ne spavam drugu noć, a onda mi se desilo da mi se tresu ruke i noge, pa sam dobio snažan nemir. Baš kao što kaže naslov knjige – doslovno želja da iskočiš iz svoje kože. Izgubio sam apetit, a najgora stvar bile su mi crne misli, milsi o tome kako nisam potreban na ovom svetu. Brzo sam uvideo da moje stanje nije u redu i odmah sam rešio da potaržim stručnu pomoć.“
Uzelo je dvadesetak dana da se utvrdi da je reč o kliničoj depresiji, koja se razlikuje od lošeg raspoloženja.
„Konstatovana mi depresija posle 20 dana, onda je započelo lečenje, prvo je to bila farmakoterapija antidepresivima, koji jako sporo deluju i trerebalo mi je tri meseca“, rekao je Stanković i opisao jednu od najtežih situacij u karijeri, intervju sa Nikolom Pilićem, poznati teniskim trenerom:
„Nikola Pilić je došao u goste i tu sam emisiju jedva uradio, bila je nekih mesec dana posle početka bolesti, bilo mi je strašno loše, bio sam dezorijentisan. U razgovoru koji je bio priprema za emisiju pogubio sam se u konverzaciji, da nisam znao gde se nalazim, u kom delu grada. Gledao sam kroz prozor da vidim gde se nalazim jer sam imao problem sa koncetracijoim. Posle te pripreme usledio je dan emisjie kada mi je bilo toliko loše da sam rekao da to ne mogu da uradim, da ću zaboraviti ko mi je sagovorinik. Producentkinja me je pitala da li imam napisana pitanja i predložila da ih samo čitam, bez postavljanja dodatnih pitanja. To sam i učinio i tako je prošao razgovor. Nikada mi nije bilo loše kao tada.“
U jednom delu svoje knjige, opisivajući odnose sa najbližima, koji su jako važni u borbi sa bilo kojim problemom, a naročito kod depresije, Stanković je istakao da je važno da svako imao osobu pored sebe koja će se „žrtvovati“.
„Prebacivao sam sebi jer sam imao dete od 5 meseci i nisam mogao tom detetu da pružim ljubav kao tata. Ceo dan bih samo ležao, a ni tada mi nije bilo dobro. Supruga je prihavlila brigu oko dece i kuće, stvarno se žrtvovala. Nije lako živeti sa depresivnom osovom. Stanje se poboljšavalo i pogoršavalo i to je bilo jako promenljivo“, opisao je Aleksandar Stanković, koji je po savetu lekara ostao aktivan:
„Urednicima nisma pričao jer nisma želeo sažaljene i nisam želeo da idem na bolovanje. Psihijatrica mi je savetovala da radim, da zaokupim misli poslom, a ne razmišljanjem o bolesti.“
BONUS VIDEO: Bajec: Priroda i boravak na suncu pogodno utiču na organizam i na mentalno zdravlje
