Siniša Pavić stvorio je legendarne likove: Ovako su nastali Šurda, Đoša, Giga Moravac…

Sinišine kultne serije poput „Srećnih ljudi“, „Boljeg života“, „Bele lađe“, „Tesne kože“, među najgledanijim su domaćim serijama. Iako su mnogo puta reprizirane, publika im se uvek rado vraća, i iznova ih gleda.

Mnoge glumce sa domaće javne scene pamtimo po imenima likova iz televizijskih serija, a scenarista je za Nova.rs ispričao kako su nastala neka od imena likova koji predstavljaju značajni deo istorije srpske i jugoslovenske kinematografije.

"O tome nisam razmišljao nikad. Imena su išla prema tome o kakvom se liku radi i da li je to neko kome nadimak leži dobro. Uglavnom su to likovi kojima nadimci leže. Nekad uz lik ide ono što ga najviše karakteriše. Negde je to ime i prezime. Od „Boljeg života“, niko nije zvao Voju Brajovića po imenu i prezimenu, nego su ga zvali onako kako su ga đaci zvali – Terminator. Dragišu Popadića su zvali Giga Moravac, jer se „zalepio“ nadimak za njega. Jataganca je na primer igrao Josif Tatić. On se u seriji zvao Božidar Soldatović, ali mu je ostalo Jataganac. Kada biste rekli danas Božidar Soldatović, ne bi se znalo o kom liku se radi. Jataganac je inače karakterističan nadimak, zato što ga nigde nema. Njega je našla moja supruga u novinama, i to u jednoj čitulji. Tako to ide od jednog do drugog."

"Šurda je dobio nadimak prema prezimenu Šurdilović. Njegov otac u „Vurćem vetru“, Soća, dobio je nadimak prema nekom Sotiru ovde iz Vlasotinca. Bubuleja je dobio isto nadimak prema jednom čoveku iz Vlasotinca. Ovde se ljudi manje znaju po prezimenu, a više po nadimcima. Nadimci su slikoviti i zalepe se za osobu."

"Đoša je ostao Đoša. On je pre imao nadimak Miza po ocu, ali mu je Đoša više leglo kao liku. To je jedan poseban postupak. Ja često imam u tekstu jedan naziv, ali ga posle promenim", rekao je tada, pa prokomentarisao i lik Koviljke "Koke" iz "Boljeg života", koja je proslavila Jelicu Sretenović.

Da li se glumci nekada bune zbog nadimaka koji im odredite?

"Ne bune se glumci zbog tih nadimaka. Nemaju zašto da se bune. Nijedan nadimak nije dat da bi bio skaradan ili potcenjujuć, nego kao obeležje lika. Ako već igra taj lik, neće mu smetati ni nadimak koji odgovara tome."

Čini se da ljudi više znaju glumce po tim nadimcima nego po njihovim pravim imenima i prezimenima…

"Znaju ih. To se najviše „zalepi“ za čoveka pri prvoj ulozi na televiziji. Tako je Ljubiša Samardžić dugo bio Smoki. Njega su zvali Smoki zbog neke dečije emisije."

Koja je tajna trajanja Vaših serija? Zbog čega im se publika uvek vraća i nikada ne dosade?

"Tajna postoji tamo gde ljudi ne vode računa kako se nešto stvara. Vi kad gledate neku lepu sliku, kad slušate muziku koja vam se dopada, vi i ne razmišljate o tajni. Vi prosto verujete da se čoveku to omaklo, odnosno da je on bio sposoban da stvori tako umetničko delo koje traje godinama i koje se generacijama dopada. Kod serija se ne govori o tajni. U stvari i nema tajne. Postupak je uvek takav – vi pokušavate da stvorite jedan svet ili nešto što će u tom svetu dugo trajati, što bez vas ne bi postojalo, ali to nekad uspe, a nekad ne. A zašto se to dešava u mojim serijama, to bi trebao neko drugi da kaže. Ne mogu ja da govorim o sebi. Onda bih morao to da hvalim, a to nije pristojno."

U Vašim serijama je obično akcenat na porodične vrednosti. Da li je to jedan od razloga njihovog uspeha?

"Ima bezbroj serija u kojima je akcenat na porodičnim vrednostima. Neće ljudi voleti seriju zato što je tu opšta stvar, poznata kao pozitivna. Da li se radi o dobrom ocu, ili o dobroj devojci i tako dalje. Reč je o umetničkom postupku. Ako vi uspete da od tih likova stvorite nešto što predstavlja jedan poseban živ svet koji dok gledate, verujete da postoji, i koji zavolite i kroz likove i kroz radnju, onda je to umetnički postupak. Nije stvar teme. „Bolji život“ je porodična serija, utoliko što smo krenuli od porodice, ali ima oko stotine epizodnih uloga, od kojih je svaka za sebe priča i sudbina."

Kako gledate sada na ekspanziju novih serija?

"Prozvodnja je čas veća, čas slabija. Zavisi od ponude, potražnje, od novca. To je dobro za ljude koji rade, da imaju posla, da publika ima veliki izbor serija, da može da bira. To je pozitivno što se tiče izbora, raznovrsnosti, alternative. Sad, da li će oni proizvoditi slične stvari koje liče kao jaje jajetu, da li će se to pretvoriti u svojevrsne sapunice koje neće imati nikakav dugi odjek, ni kakvo dublje značenje – to je stvar budućnosti."

Koliko je teško sada jednom mladom glumcu da se istakne i da ga publika zapamti u moru istih?

"To je vezano za ono što glumac dobije. Glumac ne stvara svoju ulogu. On je stvara tek kad je napisana. Sad, da li će biti dobro napisala uloga, da li će reditelj da se seti tog glumca i da ga odabere, to je niz srećnih okolnosti za glumca, ako je uloga dobra, i niz loših okolnosti ako je uloga loša. To je stvar koja se dešava glumcu ili mu se ne dešava. To što je u mojim serijama prvu televizijsku ulogu imala Mina Lazarević, Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, to su bile za njih srećne okolnosti. Na kraju krajeva, i Biković je u „Stižu dolari“ igrao prvi put. Imao je 16 godina i odlično je odigrao. Za mladog glumca je opasnost danas što ima mnogo posla, što taj posao nije uvek kvalitetan i što uloge nisu uvek takve da će ih prepoznati. Mi smo u „Junacima našeg doba“ ubacili nove mlade glumce i dobili su dobre uloge, pošto ćemo raditi još tu seriju do kraja. Mislim da će ih te uloge obeležiti i otvoriti im neki novi profesionalni put", ispričao je on 2020. godine za Nova.rs.