1
Pevačica Nataša Mihajlović je već 15 godina deo grupe "Frajle", a od početka ove godine odlučila je da krene i putem solo karijere - ipak i dalje ostaje u istom sastavu, te će nastupati kako sa grupom "Frajle", tako i samostalno.
Pevačica Nataša Mihajlović je odlučila da započne samostalnu karijeru najpre zbog projekta koji je posvetila svog pokojnom bratu, te će pored pesama koje snima, u nekoliko gradova u našoj zemlji održati i panele na kojima će govorili stručna lica, a tema je suicid. Naime, rođeni brat pevačice je sebi oduzeo život na proleće 2004. godine, a o svemu tome Mihajlovićeva je govorila u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.
PROČITAJTE JOŠ:
Nedavno si izdala novu pesmu „Probudi me, zovi me“, a pesma krije jednu životnu priču – o čemu se radi?
„Nikada nisam javno pričala o ovome, jesam u stvari jednom napomenula, ali nisam pričala o ovome sve dok nisam imala povod. U bendu sam već 15 godina, a od početka godine sam započela i solo karijeru i sada sam smogla snage da sve ovo podnesem. Moja priča je ta da sam ja pre 20 godina izgubila rođenog brata tako što je on sebi oduzeo život. Posle 10 godina sam napisala pesmu ‘Probudi me, zovi me’, nisam bila spremna da je pustim u etar, čak sam razmišljala da bude poslednja pesma na mom albumu. Uradila sam je zajedno sa Aleksandrom Banjcem koji više nije sa nama i sa mojim prijateljam Milošem Berom sa kojim inače stvaram, Miloš je isto izgubio sestru, bila je bolesna i ovo je čudna energija oko ove kompozicije. Ljudi mi pišu od kada smo počeli sa ovom kampanjom, zahvaljuju mi se, piše da mogu da se isplaču – a to je i poenta, da sa našim alatima pokrenemo nešto u društvu i to je i glavna poruka pesme ‘Probudi me, zovi me’. Moj brat je sebi oduzeo život dok sam ja spavala u sobi pored, kad sam se probudila on više nije bio živ. Nažalost, takav gubitak vam u potpunosti promeni život, meni i mojoj porodici i prijateljima. Moj brat je voleo muziku, bio je vesela priroda.“
Je li istina da ti je pred samoubistvo rekao da više ne čuje muziku kao pre?
„Jeste. Kad me ljudi pitaju da li sam mogla nešto da primetim, ja sam tada imala 25 godina, bila sam mlada i nisam to prepoznala kao poziv u pomoć. To će možda stručnjaci bolje objasniti. On je sedam dana pre nego što će izvršiti suicid, dobio dijagnozu blage anksioznosti i to se uopšte nije prepoznalo.“
Da li je više spavao, manje jeo, da li je išao na posao?
„Ne, studirao je, razvlačio je to – te mu je učenje išlo, te mu nije išlo. On je bio osetljiv momak i brutalno iskren. On je digao ruku na sebe 2004. godine na proleće, a tada je bio jedan užasan događaj, neću reći o čemu se radi, a mislim da se ljudi sećaju jer je to bilo na televiziji. Ja kada sam ga zatekla, upaljen je bio televizor i vesti su išle. Jako je važno kako komuniciramo u našem društvu, da se ne seje taj strah. U ovom projektu me je podržao RAB, radio stanica i Maja Raković koja i sama priča o tome koliko mediji mogu da pomognu ljudima. Da se mi bolje osećamo, bezbednije, da znamo kome da se obratimo, da pozovemo taj broj telefona jer tu su u pitanju sekunde. Sad smo krenuli sa panelima po gradovima, tu pričaju i psiholozi i psihijatri i oni to lepo objašnjavaju, odnosno ono što je moj cilj je da edukujemo ljude kako da se jedni drugima obraćamo, da vratimo poverenje u te ljude, te kafe, a opet i poverenje u stručnjake… Mogu pozvati centar Srce koji je dostupan od 14-23 časova svaki dan i broj je 0800300303 i cilj nam je da taj telefon bude dostupan non-stop.“
Svojevremeno su mi gosti bili Bojan Tomović i Darus Despot koji su takođe patili, Tomović i dalje pati od depresije, i obojica su mi rekli da je noć najteža kada ne mogu da spavaju. Menjaju raspoloženje u sekundi, mogu da budu veseli, a imaju i trenutke kada žele sebi da oduzmu život.
„Mi to ne možemo da znamo, dan nas drži u raciju, a noću emocije isplivavaju i u toj tišini smo sami sa sobom. Ja sam o tome čitala, išla na psihoterapije i tako dalje, bavila sam se time. Mi recimo tražimo rešenje, ako upadnemo u reku isplivaćemo, ali ljudi koji izvrše suicid, oni trče u smrt, njima je smrt jedino rešenje. Kroz priču sa stručnjacima vidim da te ljude boli telo, imaju bol koji je nesnosan, išli su kod mnogo lekara i ništa im nije, a postoji taj bol.“
Kako pomoći anksioznim ljudima?
„Mislim da je mom bratu moglo da se pomogne, da je otišao kod psihijatra… Pričam o prevenciji, a prevencija počinje edukacijom. Kada pitaš prijatelja ‘kako si’, a da to ne bude usput, nego da sednem i odvojim vreme za tebe. Čovek sam o sebi mora da brine, kada krene da ne spava dobro, to je već prvi signal, a postoji rešenje za sve, samo treba biti istrajan i uporan u traženju prave pomoći. Možda tebi ne odgovara jedan psihoterapeut, ali postoji drugi. Meni je cilj da sada kada budemo pravili te tabele, povežemo te stručnjake iz tih mesta, biće u Novom Sadu još jedna tribina i ako ti znaš da ne spavaš, da ti se nešto čudno dešava, pozoveš taj broj telefona.“
Pomenula si da je tvoj brat izvršio suicid u trenutku kada su u zemlji bili nemiri 2004. godine, trenutno su ponovo nemiri i velika je napetost u svetu… Kako mladim ljudima pomoći i šta bi sada rekla onima koji se bore sa svojim mislima?
„Da se okrenu sebi. Moj apel je da se bave sobom i svojim svetom, rat je, kulja i tako dalje. Mi se osećamo bezbedno kada su naši koje volimo dobro. Šta ja da radim sa informacijom da je tamo negde rat – šta ja mogu da uradim sa tim, da uzmem pušku i da ratujem, da pošaljem humanitarnu pomoć ili novac – četvrto ne postoji jer moj život nije tamo, mi treba da budemo informisani, a isto tako to sejanje straha, ovo ono, bili su protesti i treba ljudi da protestuju za neke stvari da se promene ovako i onako, ali nema potrebe za tim da razmišljamo da će nam sada nešto pasti na glavu. Kada smo mi dobro, i kada je naša porodica dobro, to je bitno. Mi smo danas zatrpani informacijama i gubimo resurse koji su nam važni i uvek pričamo o Turskoj, oni su napravili toliku transformaciju da su iz Islamske države prešli u zapadnjačku državu ali su zadržali tradiciju, poverenje, zajednicu – zato su i ekonomski jaki…“
„Meni je želja da razgovaramo sa decom, da oni postavljaju pitanja, šta bi oni predložili kao prevenciju? O tome se uopšte ne priča, a to je u komšiluku, a ne vidiš šta se dešava, a suština života ti je u onome što ti voliš da radiš. Ja sam dobro, moja porodica je dobro, bavim se poslom koji volim, smatram da sam uspešna i da su to parametri uspeha da se baviš poslom koji voliš i da si okružen ljudima koje voliš, a novac dođe i to je poruka – bavite se sobom, družite se ljudima koji vam odgovaraju, gledajte kako vam izgleda ta kafa koju ste popili, možda vam bude dobro, možda ne.“
„U pesmi ‘Probudi me, zovi me’ se nalaze slike mog brata, htela sam baš da se vidi ta slika i priča jedne srećne porodice koja je imala tu tragediju, a opet smo ostali porodica. Nakon tog velikog gubitka, imali smo veliki oslonac u prijateljima, to je veoma važno jer je samoubistvo ogroman tabu, ljudi ga se plaše, ljude je sramota, ne žele o tome da pričaju, to je veliki mrak i to je i razlog zbog kog sam ja skinula neku zavesu sa toga, da prestanemo da se plašimo… Ja sam godinu nakon nakon njegove smrti bila baš loše.“
Koliko ti je vremena trebalo da odboluješ?
„Moja glavna terapija je bila da razgovaram o tome, pričala sam stalno o celokupnom događaju kao da je to neki film. Ono što bih ja rekla porodicama koje nekoge izgube je da se da prostor za bol i tugu. Ja sam tada napravila grešku što sam odmah uletela u obaveze, život, muziku, tome sam se posvetila, tražila sam spas u tome, ali me je stiglo posle sve, imala sam problem sa leđima i tako dalje. Kao što poštujemo život, tako što treba da poštujemo smrt. Kada nekoga naglo izgubite, vi ste potpuno paralizovani, želite da vreme stane, to je slično kao kada neko pogine.“
Kako su roditelji preživeli taj period života?
„Moji roditelji imaju veliku snagu, ljubav, toplinu i iz najgore situacije nauče. To je proces odboljevanja i shvatanja šta se dogodilo jer vi da biste shvatili šta se dogodilo, morate znati, pitati, i naravno dati neko vreme i sebi i njima – oni su izgubili sina, a ja brata, a izgubiti dete je mnogo teže. Nekako sam se i ja više upustila u tu priču muzike, kao da je on na tom putu sa mnom. Mama mi je rekla da je baš ponosna na mene, verujem da sada imaju taj fokus na mene, a tata kaže da ja kad dođem kući uvek donesem neku vedrinu.“
Jesi li ga sanjala nekada?
„Jesam i uvek kad sam ga sanjala, uvek sam srećna, kao da sam ga srela. Neposredno pre nego što ću ući u studio da snimim pesmu, on mi je u snu rekao ‘Nataša, imaš moj blagoslov, nemoj da se opterećuješ, snimaj i živi svoj život’, rekao mi je da ima neka druga posla, a da ja nastavim da radim ovo. On je inače bio vedar, taj dan pre nego što će sebi oduzeti život, to posle podne se šalio sa mojim drugaricama. Tako da, ne znamo mi koliko je mraka u nekim dušama, to ne možemo da znamo, ali upravo kroz tu prisnost i svesnost kada usporimo malo, onda možemo da vidimo.“
Koliko strahova je u tebi bilo nakon toga? Da li se to odrazilo na tvoj ljubavni život?
„Neki muškarci su mi govorili da ih tretiram kao brata, ali ja mislim da je divno imati starijeg brata. Verujem u pravu ljubav i pravog muškarca i kada vas neko voli zbog toga što jeste i mislim da je to najlepša podrška. Mog brata ne može niko da zameni, ali ono što bih rekla – za mene danas ne postoje stvari kojih se plašim, niti koje su nerešive, ja sam to i govorila kada ljude vide Frajle, pa za mene kažu da sam najveselija.“
Zato sam u najavi i rekao da pola svog života kriješ mračne tajne.
„Ja ne krijem ništa, samo je javni život nešto drugo. Ja nisam žrtva, moj brat je žrtva i ovo iskustvo me je naučio da ne postoji problem, ja sam za osmeh i za radost i za dobru zabavu i zezanciju, a naravno da dođu i oni loši momenti i sve je to deo nas i naših emocija. Treba razgovarati o svim segmentima naših bića, ja o celokupnoj procesu sada pričam javno.“
Da li će se kroz ceo ovaj projekat pojaviti još jedna pesma?
„Uradila sam nešto, ali je malo surovije. Brutalniji je tekst, ali svako ko posluša ovu pesmu i pogleda spot – sve mu je jasno. Koja su moja pitanja bila, poštovanje prema toj odluci koliko god da je grozna, u pesmi postoji poštovanje.“
Da li je tvoj pokojni brat Rale snimio neku pesmu, da li je njegov glas ostao negde?
„Jeste, postoji jedna kaseta. Njemu je Bog dao dobar glas i apsolutni sluh, on je bio perfekcionista, voleo je da peva pesme Šabana Šaulića, skidao je te trilere. On to kada zapeva, to je kao da čujete Šabana. Snimio je neke strane pesme, to bih baš volela da pustim u javnost.“
Celu Natašinu „Ispovest“ pogledajte u videu i saznajte šta je još otkrila o sebi, ali i o svojoj karijeri.
