0
Bila je žena ispred svog vremena.
Marlen Ditrih preminula je pre trideset godina u Parizu. Predstavljala je simbol bunta i borbe za slobodu, te po njoj nosi ime i jedan trg u Berlinu, a lik Marlen Ditrih se nalazi i na nemačkoj poštanskoj markici.
PROČITAJTE JOŠ:
Kao dete više je bila posvećena muzici, te je svirala vilionu i klavir, ali je na kraju pokušala da studira glumu, koju nije uspela da upiše. Ipak, ona je poznavala direktora jednog pozorišta Maksa Rajnharda koji joj je dao priliku da debituje u filmu „So sind die Männer“ 1922. godine.
Na snimanju je upoznala prvog supruga Rudolfa Sibera, sa kojim je dobila svoje jedino dete Mariju Elizabetu Siber. Ona je objavila i knjigu u kojoj je opisala odnos sa svojom majkom i ocenila ga kao veoma kvalitetnim.
Marlen je najveću odskočnu dasku doživela 1930. godine, kada je u filmu „Plavi anđeo“ glumila kabaretsku plesačicu Lola-Lolu. Ovo je negde i bila sudbonosna uloga, te je Marlen ostala upamćena kao najplaćenija kabaretska plesačica na svetu. Posle ovog filma, holivudska legenda je potpisala ugovor sa studijem „Paramount Pictures“.
Profesionalni uspesi su se potom samo nizali. Već 1930. godine je prvi i jedini put nominovana za Oskara, a u pitanju je bio film „Maroko“. Bila je muza reditelja Jozefa fon Šternberga koji je uočio potencijal njenog specifičnog lica i tankih obrva, koje su uvek bile u prvom planu. Marlen je već tada zaradila ogromno bogatstvo. Ipak, svađa Šternberga sa ovom filmskom kućom, umalo ju je koštalo karijere. Reditelj koji ju je proslavio i zahvaljući čijim filmovima je postala velika zvezda, prestao je da snima, a ona je naišla na nekoliko finansijskih promašaja.
Ubrzo potom otpočeo je i Drugi svetski rat. Dok je njena rodna Nemačka okupirala Evropu, Marlen je odlučno bila protiv nacista. Prethodno je dobila američko državljanstvo, gde se i preselila, a nije želela da se vrati ni kada ju je Hitler lično pozvao. Mnogi Nemci su je osuđivali zbog lošeg odnosa sa Trećim rajhom, kao i zbog podrške američkim vojnicima. Oni su joj toliko bili zahvalni, da je 1947. godine dobila visoko državno priznanje Medalju slobode.
Period rata iskoristila je da stekne dodatnu popularnost širom sveta. Pokazala je ogromnu hrabrost i nepokolebljivost rušeći granice. Tokom 1944. i 1945. godine pevala pred savezničkim vojnicima u Alžiru, Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Toliko je bila posvećena borbi protiv nacista, da je čak i snimila pesme za podizanje morala, od kojih je „Lili Marlen“ najpoznatija.
Ponosno je ušetala u Nemačku sa vojnicima u pobedničkoj koloni. Nemci je svakako nisu zaboravili, te su joj doneli i kolač dobrodošlice za koji je Marlen rekla da je „najukusniji zalogaj koji je u životu pojela“.
Ni njen privatan život nije bio manje intrigantan. Naime, Marlen je i sa te strane bila liberalnijih stavova. Povezivali su je sa kolegom Džejmsom Stujartom, Žanom Gabenom, ali i Džonom Vejnom. U toku njihove veze, on se razveo, pa su svi očekivali da će doći do razvoda i u braku glumice.
Umesto toga raskinuli su, a mnogi misle da je problem predstavljao njegove desničarske vrednosti. Naime, podržavao je rasizam, rat i mnoge druge autoritarne ideje, kojima se Marlen suprostavljala. Nakon što je raskinula sa njim, otpočela je i novu romansu sa Daglasom Ferbanksom, a povremeno je se družila i sa piscem Erihom Remarkom, piše „Stil“.
Ni veze sa ženama joj nisu bile strane, a posebno je poznata njena burna veza sa američkom pesnikinjom i spisateljicom Mersedes de Akosta. Posle Drugog svetskog rata njena popularnost je polako počela da bledi, a ona se okrenula kabareu. Kao kabaretska plesačica postigla je veliki uspeh u SAD-u. Godinama je nastupala u hotelu „Sahara“ u Los Anđelesu, gde bila plaćena 30.000 dolara nedeljno.
Njeni nastupi su izazivali mnogo pažnje, prvenstveno zbog odevanja koje je u to vreme, čak i u Americi bilo isuviše slobodno. Često je nosila odela, pušila muštiklu, a nekad nosila i „golu haljinu“, odnosno kreaciju sa mnogo cirkona i dubokim prorezom.
„Iskreno, ne vidim kakvu lepotu muškarci nalaze u nogama. Meni je to deo tela na koji nikada na bih ’pala’. Po mojim kriterijumima, najseksepilnije na čoveku, muškarcu ili ženi, jesu oči i sve ono što iza njih stoji“, izjavila je.
Kao kabaretska plesačica je nastavila sa angažmanom i u kultnom „Cafè de Paris“ u Londonu i još nekoliko u Las Vegasu.
„U Boga više ne verujem, on sam se za to pobrinuo. Videla sam previše strahota za vreme rata i ne mogu da verujem da, ako je neko tako dobar i svemoguć, može ikome priuštiti toliko muke i patnje“, izjavila je Marlen Ditrih.
Međutim, zbog bolesti joj je 1965. godine odstranjena materica, a 1973. je slomila kuk, nakon čega je opet pala i slomila nogu. Spekulisalo se da je mešala alkohol sa tabletama protiv bolova, a svoj poslednji film, „Schöner Gigolo, armer Gigolo“ snimila je 1978. baš u njima, glumeći nepokretnu baronesu.
Poslednje godine života provela je maltene vezana za krevet u svom stanu u prestonici Francuske. Često je telefonirala i dopsivala se sa poznatima poput, kreatora Karla Lagerfilda i političara Mihaila Gorbačova.
Preminula je u 92. godini života. Na sahrani je bilo preko tri hiljade ljudi, a kovčeg je pokriven američkom zastavom i odvezen u Berlin, gde je sahranjena u grobu svoje majke.
„Gluma je posao kojim sam se bavila jer je od nečega trebalo živeti. Ali, ono u čemu sam zaista uživala, bilo je odevanje i šminkanje. Nikad se nisam odevala za muškarce, niti za žene, uvek samo za sebe“, tvrdila je.
BONUS VIDEO: TOP 5 najlepših jugoslovenskih glumica
