3
U jednom od retkih intervjua, glumac je otvorio dušu o mnogim stvarima.
Glumac Igor Pervić preminuo je 2019. godine u 52. godini života.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako nije voleo da daje intervjue, dve godine pred smrt je govorio o karijeri, porocima, odlasku na selo, kao i petooktobarskim promenama.
Ovaj intervju dao je baš 5. oktobra 2017. godine za „Nedeljnik“.
„Ceo dan sam bio ispred Skupštine, a uveče na terasi Gradske skupštine. Bili smo na toj terasi zajedno mi mnogi glumci. Naravno, bio je tu i Zoran Đinđić i ceo tadašnji DOS. I svi smo bili u fazonu ‘Sutra, kada svane, sve će biti drugačije i svi ćemo živeti u sreći i veselju’. A šta se desilo? Nije se desio 6. oktobar, kao što svi znamo. Nisu se dogodile stvari koje je trebalo da se dogode. Gledam sinoć vesti i svi pljuju 5. oktobar. Ali, to je bila velika stvar, mada je danas više nego jasno da mi očigledno volimo vođe i da nas čvrsta ruka vodi u svetlu budućnost, u bolje sutra. Sada je sasvim jasno i da u Srbiji većina ljudi voli da ih ispraše po dupetu, pa malo da vam skinemo penzijice, pa malo da vam ih vratimo, pa da vam damo neko pivce, pa vi pičite. To je naš mentalitet, ali ne samo srpski već svih nas na Balkanu“, govorio je Pervić tada.
„Sećam se 2003. kada je ubijen Đinđić. Sedeo sam sa tadašnjom devojkom Jovanom Petrović u selu Baćevac gde smo tada živeli. I sad se naježim kada se setim trenutka kada smo saznali da je Đinđić ubijen. Plakali smo na terasi. Đinđić je bio neki zrak nade. Imao je energiju, školovao se u Nemačkoj i vratio se ovde iako je imao izglednu karijeru u inostranstvu. On je zaista voleo ovu zemlju i želeo je da pomogne. Mislim da se ta energija 5. oktobra više nikada neće ponoviti. Kao i većina, mislio sam da će se mnoge stvari promeniti, ali već posle par dana krenuli su dogovori i Koštunica je postao to što je postao. Mislim da bi sve bilo drugačije da je Đinđić odmah postao premijer i možda bismo mi svi posle tog balkona od 5. oktobra danas već bili u EU, a ne neka balkanska zabit koja smo danas. Mislim da se ovaj narod jednostavno izduvao i, dok ima i najmanju koricu hleba, on će gledati ‘Zadrugu’, ‘Parove’, čitati o ubijenoj pevačici… Mi pričamo o kulturi, političkoj, pozorišnoj, književnoj… ali morali bismo da krenemo od one osnovne – kulture ponašanja. A ako govorimo o kulturi, šta da očekujemo od ljudi iz vlasti koji i ne znaju repertoar pozorišta? Pa kako od njih očekivati da urade nešto za kulturu?“, dodao je glumac.
Nakon ovoga se osvrnuo na detalje o Ivanu Stamboliću, o bratu Mire Marković koji je bio kum njegovim roditeljima i drugom.
„Gledao sam pre neko veče emisiju o tom događaju na TV-u i ježio sam se. Niko nije znao šta nam se tada sprema. Sticajem okolnosti mojoj mami i tati je kum bio Draža Marković, dugogodišnji visoki funkcioner Srbije i brat oca Mire Marković, ali i protivnik Miloševića. Oni su sedeli u ‘Slaviji’ i ‘Maderi’. Kad vidite današnje političare, imate samo osećaj gađenja i odvratnosti. Pričajmo mi svašta o tom vremenu, ali su političari bili kulturniji. Ivan Stambolić je bio prijatelj moga oca. Bio je stalno u pozorištu i išao je u bioskop. I kako to biva u Srbiji, ko će da te smakne nego prijatelj. Stambolić je obožavao Miloševića. Inače, Draža je bo prijatan, tih čovek. Nikada ga nisam doživljavao kao visokog političara. Nije bilo drskosti kod tadašnjih političara. Nema ove današnje pljuvačine, patosa ili kao ovaj što danas donese kamen u Skupštinu. Mene tada nije zanimala politika. Posle 5. oktobra su me zvali u partije. Bio sam kod Zorana u DS-u, posle sam bio kod Čede u LDP-u. Ali odavno me to više ne zanima i da me neko danas pozove, rekao bih: ‘Gospodo, ja nisam taj tip.’ Voleo bih kad bih mogao nešto da promenim, ali mislim da bi danas morao da budeš džukela da bi se bavio politikom, a ne smatram se džukelom. Da se vratim samo na Osmu sednicu, Milošević je bio jedan psihopatski inteligentni čovek pored koga je bila Mira Marković i to je ubitačna kombinacija. To su bili ljudi koji nisu prezali ni od čega. Stambolić je bio Slobin najbolji prijatelj. I kako je završio? U kreču“, iskren je bio Igor.
Glumac je 1994. godine otišao u London iz kog se vratio pred bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.
„Ja sam početkom devedesetih bio u Pozorištu na Terazijama. Igrao sam u predstavi ‘Prestaće vetar’ koja je igrana preko sto puta i bila je kao rok koncert. Bila je tu Anita Mančić i mnogi drugi i svaka predstava je bila rasprodata. I bilo je sve to super, ali ja sam hteo da idem negde. Tako sam 1994. došao u London, mlad i drčan, misleći da ću i ja uraditi nešto. I bilo mi je lepo pet godina u Londonu. Dobio sam radnu dozvolu, svirao sam po pabovima, lepo se živelo i zarađivalo, a onda sam se vratio u Srbiju pred bombardovanje. Razveo sam se, a kad ostaneš sam u Londonu, bude teško. Beograd dozvoljava neku vrstu prisnosti, a i falila mi je gluma. U to vreme ja nisam mogao da budem glumac u Londonu jer nisam bio član glumačkog sindikata i kao takav, u Engleskoj, ne možeš da priđeš audiciji, a kamoli da dobiješ ulogu. A nije mi bilo lako ni u Beogradu jer sam morao sve iz početka, da se dokazujem. I onda sam otišao u selo Baćevac i proveo u njemu osam godina koje su mi prijale. Počeo sam polako da se vraćam u glumački život“, ispričao je on o tome.
U Londonu je poslednji put video i Bojana Pečara, člana grupe EKV, pre nego što je Pečar preminuo.
„Mnogo sam ga voleo, kao i Magi i Milana Mladenovića. Sa Milanom sam radio muziku i glumio u filmu ‘Crna Marija’. Bila je tu i Sonja Savić. Sada, kad pogledam ‘Crnu Mariju’, shvatim da nas je malo živih ostalo iz tog filma. Mnogi su otišli malo gore da vide kako stoje stvari. Bilo je to vreme kad se to pojavilo. Jednostavno, mlad čovek je radoznao. U Dadovu, u dvorištu smo svi probali. Nema kome se nije dopalo. I onda dođeš u s…e i ko se izvukao, izvukao se, a ko nije – Novo groblje. Ja sam imao tu sreću ili pamet, ili inat, i izvukao sam se, i to odavno. Ali mnogo dobrih i talentovanih ljudi je otišlo zauvek zbog droge. Ima jedna istina, a ona kaže da se ništa nije promenilo ni danas. Iste stvari se dešavaju. Isto je gomila toga po ulicama. Ne samo kod nas već i po celom svetu. To je najveći prihod i vrti se oko toga i nafte najveća lova“, ispričao je Pervić.
Na kraju je otkrio i kako je doneo odluku da živi na selu.
„Bio je veliki šok taj povratak iz Londona u Beograd, i to pred bombardovanje. Živeo sam u stanu na Zelenom vencu bez posla. Onda je jednog dana došao kod mene prijatelj i video da sam loše. Rekao mi je – Perva, da se ne bi ponovo za…ao, prodaj stan, kupi kuću na selu, da se malo privikneš na nas ovde i da sačuvaš sebe. Već sutradan sam stavio stan na prodaju i krenuo da oko Barajeva tražim plac i kuću. Sećam se, bio je 29. oktobar kad sam istovario stvari u tek kupljenoj kući na selu. Seo sam na terasu i nijednog trenutka se nisam osećao loše. Sa te terase sam gledao u dvorište, u ptice, pa sam počeo da sadim luk, bacao onako bez veze semenje, pa mi kaže komšinica – Jao, crni Igore, šta to radiš? Moraš to da izriljaš. Preko plota, tetka Vera mi je sve govorila: kako se sadi luk, kako se reže grožđe, kako se oštri sekira, gde se nabavljaju drva… Da se ne brineš kad nema vode jer – doći će, kad nema struje – doći će. I onda se čovek opusti. Padne sneg, ne možeš da ideš kolima, šta te briga, obučeš čizme i odeš peške. Upoznaš okolo ljude. Ko pravi kozji sir, pa ko igra basket, pa drug Dejan drži kafanu na Ibarskoj magistrali. I upoznaš drugi svet. Meni je to toliko prijalo da sam na selu ostao osam godina. Dolazio sam možda jednom u deset dana u grad da vidim drugare, porodicu i bilo mi je lepo. Tada sam krenuo da pravim muziku. Sve sam napravio u selu. Priroda, pa snegovi kad padnu. Izađeš na terasu i niko te ne vidi. Ne osećam se više dobro u prevelikom društvu. Pomalo sam ja i stidljiv. Imam dva-tri prijatelja, ostalo su poznanici koji dođu i prođu. Što si stariji, više biraš društvo. Ja svojim prijateljima jako verujem i oni veruju meni“, zaključio je glumac za pomenuti medij.
BONUS VIDEO: Top 5 najboljih glumačkih frajera Jugoslavije
