0
Marina Stefanović je nekadašnja učesnica "Zvezda Granda" koja se izdvojila svojim vokalom, ali i karakterom.
Nekada su nju žirirali u poznatom takmičenju, a ubrzo nakon njenom odličnog plasmana, ona je žirirala mlađe pevače i u tome se, takođe, snašla odlično.
Sada je u našoj emisiji „Ispovest“ govorila o svojoj karijeri, ali i najtežim trenucima u životu.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako je bilo odrastati u Beogradu?
„Do treće godine života sam živela na Vračaru, a moja baka i deka na Konjarniku, Zvezdari, pa smo se zamenili. Život na Zvezdari je bio lep. Sada ne mogu da zamislim svoju bratanicu koja ima četiri godine da se igra na ulici, a ja kada sam bila mala, mama me pusti, svi se znamo, igramo se na ulici. Znali smo sve porodice, ko se čime bavi, bilo je samo da me mama vidi sa prozora i to je okej. Ja sada ne mogu da zamislim bratanicu koja ima četiri godine da se igra na ulici jer brže voze, nemaju vremena, gužve su. Tada su bile sve kuće, porodična dvorišta, nisu postojali investitori koji dođu i sreše ti kuću. Odlazila sam kod bake i deke na Vračar, deda je bio vuklanizer, imao je vuklanizersku radnju, posle sam išla i u muzičku koja je bila nedaleko od njegove radnje. Završim sa muzičkom, kupim sendvič i dođem kod njega, toliko sam volela da jedem sendvič u toj radnji u mirisu guma. To mi je bilo tako posebno, sve umazano od ulja, neke stare novine, ništa mi nije smetalo. Baka me je vodila u park, odrastanje mi je bilo super.“
Čime su se tvoji roditelji bavili?
„Mama i tata su mi diplomirani ekonomisti. Mama je radila u bankama, a tata je radio u ‘ŽTP Beograd’ do penzije.“
Završila si školu pevanja kod Bobe Stefanovića, u kom je periodu to bilo?
„To je privatna škola, završila sam nižu muzičku ‘Josif Slavenski’, završila sam nižu muzičku ‘Mokranjac’, kada sam upisala srednju, upisala sam i nižu jer sam volela da imam dosta obaveza, upisala sam nižu muzičku za udaraljke, ali sam izdržala samo godinu dana. To je bilo u periodu kada sam išla u školu Bobe Stefanovića, imala sam i bend, pa sam išla u izviđače. Išla sam u srednju medicinsku školu, praksa, prepodne škola, popodne časovi i nečega sam morala da se odreknem. Rekla sam da znam da mi je životni poziv pevanje, pa sam odustala od bubnjeva.“
Da li si nasledila talenat za muziku od nekoga?
„Jesam, ali se niko u porodici nije bavio muzikom, tata je svirao gitaru, mama je svirala harmoniku, oboje imaju sluha. Mamina mama i tetka su imale sluha. Talenat sam imala od koga da nasledim.“
Odakle onda ljubav za medicinom?
„To je druga ljubav, sve lutke su mi bile izbušene, mama mi uredno davala špric i iglu. Baš sam mala bila, malo ubodem sebe, malo lutku, vadila sam im krv, a sada padam u nesvest od toga. Sviđala mi se tada muzika i medicina, upisala sam medicinsku za kozmetiku, uopšte se nisam pokajala, tada je ta škola u Zemunu bila najjača, imali smo super profesore. Lepo mi sećanje na srednju školu, bilo je momenata – ne ide nam se na biohemiju, a lep je dan, hajde da prošetamo grobljem. Zato što je Zemunsko groblje odmah tu iza, kao park, ako pobegnemo sa dva časa, onda grupno idemo do keja.“
Da li si radila nekada u medicini?
„Ne, želela sam da završim to za kozmetičkog tehničara, pa kao šta ću dalje, i u tom momentu mi svega bilo preko glave i onda sam pauzirala dve godine. Želela sam da se zaposlim, imala sam nekoliko želja, drugarica i ja smo jako želele da radimo u kafiću. Jedno leto smo letovale u Soko Banji i upoznale vlasnika jednog kafića, tamo i posle fajronta mi njega pitale da operemo sve čaše. Pogledao nas je i zapitao se da li smo normalne, a mi ga pitale da li možemo da služimo sutra, ne trebaju nam pare. Naravno on nas je platio, sve uredno. Kada smo završile srednju školu rekle smo da nam se sviđa da konobarišemo, mi želimo to da isprobamo, radile smo u jednom kafiću, ‘Maršal’ se zvao, nama je to bilo super, to je bio rok kafić. Posle toga sam želela da radim u foto radnji, i to sam ostvarila, želja mi je bila da radim na benzinskoj pumpi, ali to nisam ostvarila. Nešto mi je bilo zanimljivo da vidim te kombinezone koje oni nose, danas kada stanem na pumpu i kada priđe pumpadžija ja mu kažem da ću sama da sipam. Trebalo mi je dve godine da mi se iskristilišu ideje šta bih ja to upisala, imala sam ambicije da upišem glumu. Mama mi je predložila novinarstvo, nisu mi se dopadali predmeti na FPN, više su mi se dopadali predmeti na Megatrendu, ostalo mi je još par ispita i svuda pričam da ću završiti, trebalo bi da nađem vremena. Nas je novinara na smeru bilo malo. Dobijali smo sve više predmeta menadžment, finansije, ekonomija, a ja sam od toga samo želela da pobegnem, samo su mi ti predmeti i ostali.
Kada počinješ da pevaš?
„Pevanje kao pevanje počinje od osmog razreda, završila sam solo pevanje, a zarada počinje od 22 godine. To tada sam imala neki rok bend i to su bili demo festivali, autorske stvari, bavljenje muzikom iz čiste ljubavi. Kod Bobe Stefanovića samo vežbali pevanje kroz neke strane pevače. Uvek mi je pričao sveto trojstvo, na trećem mestu je Selin Dion, Maraja Keri, a prva je Vitni Hjuston. Ja tada nemam svest o tome, nemam znanja tehničkog, kada me pita da li si razumela, ja kažem da.“
Zašto si birala teške pesme u Zvezdama Granda?
„Zato što mi je izazov, tada sam radila sa Milošem Markovićem, sinom Čede Markovića koji je sada asistent Ane Bekute u timu u Zvezdama Granda. Do tada na audicijama nisam imala sreće jer me je trema paralisala. Prošla sam audiciju i bilo mi je glupo da ne izađem. Sećam se da sam izašla na binu i kreće ruka da mi se znoji i trese, ja sam izabrala pesmu ‘Ljubav je samo riječ’, ja tu pesmu nisam u životu otpevala, a izabrala sam je za predstavljanje žiriju, nisam nigde probala pesmu, ja živim u stanu i ne volim da puštam glas da ne bih pravila buku. Matrica je samo klavir bez ritma, a klavir kada ide u tom robatu prati se pevač, a sada ja moram da jurim klavir, a nema jasno brojanje. Kada sam došla tamo i čekala da puste matricu sve mi to prolazi kroz glavu i razmišljala sam da li da pobegnem? Ili da probam, ali ne obrukaću se i kreće matrica. Otpevala sam kao da sam se prebacila i dobijam glasove, diže se zavesa, ja u šoku. Kada se završio prvi krug, razmišljala sam koga da zovem da me sprema. Meni ispače na Fejsbuku da je moj kolega pevao prateće vokale na koncertu Viktorije, ja gledam da li je to Miloš Marković. Ja sam ga videla dva puta u životu, otišla sam na njegovom profil, vidim muzička akademija, vodi hor, i ne znam šta sve i znaš kada ti u stomaku nešto kaže da treba da mu pišem. Ja sam ga pitala, on mi je rekao da nikada nije spremao za Zvezde Granda, rekao mi je da ima iskustva sa časovima 1/1, a posle mi je priznao da sam mu bila prva učenica. Uvek mi kažem da sam njegov prvenac. Kasnije sam bila asistent na dečijem takmičenju ‘Srbija u ritmu Evrope’, on je bio muzički direktor, i kada nije mogao da radi sa decom, ja sam ga menjala. Rekao mi je da jedino meni može da veruje, da kada ja radim sa decom to je kao da je on tu.“
Žiri te je podržao, svi su glasali za tebe i govorili da si jedan od favorita, ali nisi došla do finala.
„Ulaz u finale je odlučivala publika, sledeće godine je žiri birao finaliste. Nakon moje prve sezone sam baš bila razočara zašto nisam ušla u finale, toliko smo se Miloš i ja trudili, bilo je pozitivnih komentara.“
Šta je publici falilo i zbog čega ti nisu pružili podršku da uđeš u finale?
„Preovladalo je to što su ostale kolege koji su ušli u finale bili narodnjaci, Grand je tada bio takmičenje koje gledaju ljudi koji više vole narodnu muziku. Rekla sam da više neću da se takmičim, bilo mi je to sresno i bila sam povređena. Na moje iznenađenje, pozvao me je Saša Popović, iako sam mu rekla da ne želim on me je nagovorio, poslušala sam ga i ta sezona 2015/2016 je stvarno bila još bolja. Tada se prvi put pojavljuje Jelena Karleuša u žirij i Marija Šerifović. Sećam se da sam bila na svadbi kod drugarice i oni me zovu da im kažem šta ću da pevam, a snimanje je za dva dana, ja nemam pojma, na svadbi sam, nisam znala da će me tako brzo pozvati. Ja zovem Miloša, on je meni poslao da prijavim pesmu ‘Ne voliš je znam’, spremićemo to kao, nisam stigla da smislim ništa drugo.“
Karleuša se pojavljuje te godine u žiriju, imala je jako oštar jezik, da li si razmišljala o njoj?
„Jesam, više po pitanju stajlinga, Marija Šerifović mi je bila ‘Jao Bože’, taman sam preživela Šabana, Bosanca i sad se one pojavljuju. Falila mi je vera u sebe, prošle godine sam zadovoljila šest članova žirija, sada ih je sedam, nisu svi isti kao prošle godine. Sumnjala sam da ću ući u finale, ali sam rekla sebi da ću se potruditi koliko mogu. Za celu tu moju drugu sezonu je bio samo jedan negativan komentar od strane Jelene Karleuše koji sada neću izgovoriti jer mi je muka od njega, prati me kroz svaku emisiju, novinari me pitaju stalno.“
Koliko ti se život promenio nakon takmičenja?
„Ja sam se promenila pre svega, kada je trebalo da ostvarim saradnju sa ‘Kao kao bendom’ 2012. godine, šef benda mi je zamerio što oblačim farmerke, starke, mora malo aktraktivnije. Ja sam bila u fazonu, šta je problem. Dok se nisu dosile ‘Zvezde Granda’, ja sam tako išla na svirke. Nisam mnogo polagala na stajling, prirodno mi tršava kosa, stavim maskaru, sjaj na usta i mislila sam da je to dovoljno. Dešavalo se par puta da čujem od kolega, prenesu mi da je mlada rekla ‘Mogla je pevačica malo više da se sredi i to’, a ja se sredila koliko sam mogla i koliko me zanimalo. Kada su se desile „Zvezde Granda“ i Maša dizajnerka ona mi je rekla da moram da nosim štikle, a ja imam starke, neke drugačije patike, martinke i to je to, kako sad misliš moram štikle? Zašto? Moraš da imaš crnu salonku, moraš ovakvu sandalu, po 10 cm. U takmičenju sam počela da kapiram momenat da je to stvarno bitno. Krećem da kupujem štikle onda, i tada mi se javio šef benda ‘Kao kao’, hajde da radimo posao. On je insistirao na štiklama, ja sam rekla kao hajde okej na televiziji, ali zašto na svirkama? Kroz određeno vreme sam shvatila da se odrazi na posao u najpozitivnijem smislu, od podizanja zarade, preko broja svirku, kolega koji žele da te angažuju – potpuno je drug utisak kada si paket, a ne samo pevanje. Meni je malo krivo zbog toga jer mislim da je previše u prvom planu to kako je neko stilizovan.“
Majka ti je bila jako velika podrška, ove godine u martu je preminula, kako si podnela to s obzirom da je tvoj posao da uveseljavaš ljude, da li si imala snage da pevaš nakon toga?
„Mamu smo sahranili u subotu, a ja sam u ponedeljak imala zakazanu svirku, otvaranje restorana. Prvo ne bi bilo profesionalno da to otkažem i dovedem ljude na svršen čin, iako je sve ovo život i dešavaju se i takve stvari. S druge strane, ja sam jako želela da radim u tom restoranu, strana muzika, akustična gitara, klavir, okupila sam fantastične muzičare oko sebe. Tada sam majci dok je bila svesna, a bila je svesna sve do par dana pred smrt. Iako je bila umorna ona me je pitala šta ima novo i ja pričam da to treba da se desi. Razmišljala sam da li je to moguće, odradila sam tu svirku bez ikakvih problema. Kada sam okačila na mreže da ću raditi, neke koleginice i prijatelji su mi pisali ‘Au, svaka ti čast’, ja sam očekivala komentare osude tipa ‘Majka joj umrla, a ona se kezi i peva’. Život nosi takve stvari, a moj posao je da uveseljavam ljude. Meni ta svirka nije bila toliko teška. Mama je umrla u četvrtak, bilo mi je teško ali mozak mi je u stanju šoka. Videla sam je u sredu veče i očekivala sam da to može da se desi, tata me je zvao u četvrtak u 7 časova ujutru, probudio me i čim sam videla njegov broj znala sam. Rekao mi je da je mama umrla, pitala sam da kakva je procedura, oni će za tri sada doći kući, ja sam njemu rekla dobro, ja ću da odspavam malo pa da mi javi kada dođe da zajedno idemo za čitulju. To kada se sada čuje, deluje kao sumanuta reakcija. Pošla mi je suza i ja sam se vratila da spavam, odspavala sam još tri sata bez problema, kada sam se probudila zvala sam tatu da pitam gde je, on mi kaže da je otišao da organizuje sahranu, ja reko što nisi mene zvao da idem i ja sa vama. On mi tada kaže da ostanem kući sa snajkinom sestrom koja živi kod nas, ako neko dođe da izjavi saučešće i tako. Ona i ja smo sedele, uzele smo rakiju, a ja inače ne pijem, mi smo uzele jednu rakiju, pa drugu, pa treću, nešto nam se tražilo. Pričale smo o mami, da li se seća ovoga i onoga, mi smo se ismejale žive dok nisu došli ljudi. Potpuno neko čudno osećanje gde se prepliću smeh i tuga. To otvaranje restorana je prošlo okej, onda sam ubrzo radila svadbu za nedelju dve dana. Kolege koji nisu došli nas sahranu mi izjavljuju saučeše, ja sam to i zaboravila. Tek je kasnije počelo da me stiže, prvi utisak mi je bio da je otišla na put, to je čudna je to postavka u glavi.“
Kada si postala svesna situacije i da li si potražila pomoć prihoterapeuta?
„Išla sam kod psihoanalitičara, kod njega sam krenula 2021. godine i on me je pripremio za to. Nisam imala probleme u životu pa da mi je trebao, ali sam oduvek znala da mi treba psihoterapija jer ja volim dosta da pričam, imam ja prijatelje, ali sam želela nekog profesionalnog kom sam ja bitna i kome ću da tresnem onako sve što mi je na dušu u tom trenutku. Kada me pita kako sam ja, da mogu da mu kažem bezveze, tužna sam, onako najiskrenije. Zašto bih ja sad opterećivala prijatelje? Miša psihoanalitičar je profesor na fakultetu, on mi je objasio da na psihijatriji ne uče o porodičnim relacijama. Dosta sam učila od njega, dođem kod njega i izanaliziram nedelju. Išla sam jednom nedeljno, mama je tada već bila bolesna. Mi smo 2020. godine saznali da je ona bolesna i davali su joj tri meseca života. Mislim da je ona tada preživela samo zato što nije imala te informacije. Ona je bila borac veliki. Mama je umrla od kancera jetre, u nekoliko navrata su lekari podbacili i prilično su odgovorni. Jedna kontrola oni kažu da je jetra čista, a snaja mi lekar i snaja kaže da nalazi nisu dobri, ona sazna da mama ima kancer veličine pomorandže, znači dve nedelje nakon što su joj vamo rekli da je sve u redu. Krenuli su dalji pregledi, ta doktorka nije mami rekla dijagnozu, nego snaji, mi smo svi znali i svi se isplačemo za sebe i pred njom sve super. Mi ja sam je vozila kada su njoj morali da saopšte rezultate, bila je potpuno slomljena, pomirila sam se sa tom situacijom, samo sam joj bila podrška. Dolazi do nas informacija da je jako loše i da nema svrhe da se pokušava bilo šta, dali su joj tri meseca. Bila je neka mogućnost da se kanceru zaustavi dotok hrane, da se nekim lekom sparuši i proba. Međutim, ona je potpuno neočekivano dobro reagovala na to. Da je znala da je ‘otpisana’ možda bi klonula dušoh. Posle par dana kada se ona isplakala i pomirila sa situacijom, imala je volju za životom i bila je iznenađujuće dobro. Posle je išla kod doktora da pita za operaciju kuka, pitala je mene šta mislim ja sam rekla da ode na operaciju, i sve je prošlo kako treba. Na kraju kada su trebali da pročitaju skener, rekli su da je sve u redu, ispostaviće se da nije. Kasnije je bilo kasno da ona odreaguje na bilo kakvu terapiju. Pustili su je da se ugasi bez lekova. Moje psihoterapije kod Miše su me dosta pripremila na tu situaciju, pitao me je kako je Marina reagovala, ja sam rekla da sam zrelo reagovala, ispričala sam i to što sam se vratila da spavam nakon saznanja da je umrla, on mi je rekao da je to potpno zrelo, znala sam da ništa ne mogu da promenim. Znala sam da ne želim da je vidim mrtvu, pa zbog toga nisam otišla. Tek letos počinje da me stiže i to i dalje traje, teže mi je sada nego tada.“
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Kad me pukne euforija, umesto terapije – pijem alkohol“: Naš pevač o dugogodišnjoj borbi sa bipolarnim poremećajem i estradi koja ga je zbog bolesti odbacila
