0
U novoj epizodi emisije "Ispovest", svoju životnu priču je ispričala pevačica Ćana.
Stanojka Mitrović, poznatija kao Ćana, važi za jednu od najpoznatijih pevačica narodne muzike. Na estradi se pojavila devedesetih godina sa albumom „Nadam ti se“, svojima pesmama često je izazivala najtopliju emociju u ljudima, a karijeru je gradila isključivo na hitovima.
Ćana je u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića prvi put ispričala mnoge detalje iz svog života, odrastanja u Bosni, tragediji u porodici i svemu što do sada o njoj nismo znali.
Talentovana pevačica je otkrila kako je počela da peva, ali i ko ju je ubedio da snimi prvu pesmu.
Ona je progovorila i o odgajanju svog sina jedinca.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
Kako su izgledali novogodišnji i Božićni praznici kada ste bili mali?
„Ja sam rođena blizu Savskog Mosta, u selu Gornja Tramošnja. Moji roditelji su imali nesreću da je troje dece umrlo, a nas troje preživelo. Imam lepo sećanje na detinjstvo, bili smo željni svega, nismo imali garderobu kao danas, nismo imali slatkiše, ali je bilo lepo, danas je prezasićenje. Moja slava je 9. januara, tada dolaze svi naši rođaci za Novu godinu i ostanu za Božić i slavu, pa dođu njihova deca. Tada su bili veliki snegovi, pa smo se sankali do iznemoglosti, roditelji su nam pravili skije, jer nisu imali novca da kupe. Muke naše ako se sanke polome, a spuštali smo se između šljiva.“
Vaša majka ima sina iz prvog braka, i Vaš otac ima decu iz prvog braka. Da li je bilo momenata da se svi zajedno okupite i slavite Novu godinu?
„Bilo je, i danas imamo super odnose, sa njihovom decom ja više imam kontakt jer je razlika u godinama između nas. Dva brata su živela u Švedskoj, jedna sestra je u Kikindi bila udata, a druga je u Dubici posle rata, a do tada je živela u selu pored mog. Ja sam kod te sestre išla na slavu, naša slava je 9. januara, a njena slava je Sveti Jovan, 20. januara. Preko šume sam išla kod nje, da joj pomognem da pere prozore i tako. Ona više nije među živima, samo je jedan brat živ od njih četvoro i mamin sin iz prvog braka je živ. Mamin prvi muž je poginuo u Drugom svetskom ratu, ona se posle 10 godina udala za mog tatu, a tati je prva žena umrla od raka i ostao je sa četvoro dece. Tako su se oni upoznali i zahvaljujući roditeljima i negovanju odnosa mi smo se svi srodili.“
Vas je majka dobila u zrelim godinama?
„Ja sam neplanirano dete. Imala je nesreću kada je rađala tu decu. Oni su 20 kilomentara od grada, da li su to bile upale pluća ili posle ratne bolesti. Teško ko može da ostane normalan, njoj je jedne nedelje umrla ćerka, druge nedelje je umro sin, to je strašno bilo. Ja joj se divim što je ostala normalna, imala je strašne napade u snovima, sećam se da nismo mogli da je probudimo, bilo je traumatično. Imala sam osam i po godina kada je tata umro, to je bila velika tragedija. Najstariji brat je bio oženjen i zaposlio se, ali je morao da se vrati da bi majci pomogao oko mene i drugog brata. Moja majka je imala 53 godine kada je tata umro, nije razmišljala o narednom braku, nego se posvetila nama. Braća su se zaposlila, jedan je otišao u Suboticu, drugi u Sloveniju, a ja sam ostala sa majkom.“
„Majka se razbolela baš tada kada je trebalo da upišem fakultet i ja onda ostala sa njom, da joj pomognem, ona je bila jako dugo u bolnici. To je bila teška šijalgija. Braća su se poženila, a ja sam rekla da ću ja ostati sa njom. Kada ostanete iza generacije, nije lako. Uvek sam imala u glavi da braća ne treba da odvajaju novac sada i za mene. Pokušavala sam da dobijem stipendiju, ali i to se izokrenulo. Dobro sam igrala košarku, sigurna sam da bih imala dobre rezultate da sam imala uslove da nastavim da treniram, ali svašta nešto se izokrenulo, to nije moglo da se realizuje.“
„Imala sam mogućnost da odem u Sloveniju ili u Suboticu. Ja sam otišla u Suboticu, ne znam zašto nisam otišla u Sloveniju, dosta naših ljudi je tamo bilo, svi su radili, zarađivali, kupili stanove i kuće, porodični su i negde oko 180 porodica iz mog mesta je otišla u Ljubljanu. Međutim, ja sam zavolela Suboticu kad sam prvi put otišla tamo, a u to vreme je Subotica vrvela od kafana i restorana i ja sam negde u svojoj podsvesti mogla da se oprobam kao pevačica. Mama je mene molila da srednju školu upišem u Sloveniji, da upišem Trgovačku. Ali meni se nije išlo u Trgovačku, a druga stvar, tada je za tehničke škole bio uveden prijemni ispit i meni je to bio izazov. Uveo se Poljoprivredni smer, 368 đaka se prijavilo, a samo su nas 35 primili, ja sam bila deveta na listi. Mami za ljubav sam poslala dokumenta i u Sloveniju, i tamo su me primili, ona mi kaže ‘idi tamo’, ali nisam htela.“
„Interesantno je što niko od nas 35 koji smo završili se nije zaposlio u struci. Ja sam se zaposlila u nekom restoranu ‘Ekspres’ u Subotici, jedan deo je bio restoran gde se hrane studenti, a drugi deo je bila kafana koja se zvala ‘Beograd’, preko puta je bila kafana ‘Zagreb’. Ja sam radila na kasi za hranu. U toj kafani su bili muzičari i ja sam slušala kada oni vežbaju i oni mi govore ‘ma, ti Bosanka mora da znaš da pevaš’ ja reko ‘ne mogu, doći će mi neko ovako’. Sećam se da sam pevala nešto od Vesne Zmijanac i Šemse, one su tada baš bilo aktuelne. Oni onako stali i počeli da me vrbuju, ali ja nisam smela nikome da kažem jer sam se plašila da će pući bruka.“
„Taj bend je otišao, došla je druga ekipa i već se pročulo da tu ima jedna šankerica koja dobro peva. Dođe sledeća ekipa iz Novog Sada i njihova pevačica imala saobraćajku, završila u bolnici i njihov šef benda bio neki Crnogorac koji mi je rekao ‘idi pitaj brata da li smeš da pevaš’. Ja sam kao šanker tada imala 15 miliona platu i jedan obrok, a muzičari su imali 80 miliona platu, plus bakšiš, tri obroka, još plaćen stan. A ja sam kao šanker imala 15 miliona platu i morala sam sama da plaćam stan jer je brat živeo tri kilometra dalje, a ja radila do kasno, pa mi je bilo lakše da nađem stan koji je blizu. Oni mene svaki dan vrbuju da ja idem, i ja sam razmišljam kako da kažem bratu, odem kod njega i kažem mu ‘sedi’, a on me pita ‘da li treba da uzmem rakiju’, to je kod nas običaj. On je bio ubeđen da sam našla momka i da ću se udati, i pita on mene ‘odakle je’, ja mu kažem da nemam momka, i onda ja njemu ispričam da me ovi zovu, da su me zvali prethodni.“
„On je bio tužan što nije mogao da mi nađe bolji posao, to je kao da danas neko ima 200, 250 evra. On je čak hteo da se vratim kod mame, a da tamo šalje molbe, pa da budem kod mame dok me neko ne zaposli, a kod nas ima jedno pravilo za ljude koji su otišli iz svojih krajeva – ne smeš nazad bez rezultata, to je nepisano pravimo. Nije problem da ne napraviš rezultat, ali ako si otišao, očekuje se od tebe da napraviš nešto više nego što bi mogao u svojoj sredini. Sredina te degradira, govore ‘vidi ga, vratio se, nije ništa napravio’. Iz te vizure gledano, ja nisam htela da se vratim po cenu da čistim subotičke ulice.“
Da li se brat složio da počnete da pevate?
„Brat se složio i rekao mi da se majka sigurno neće složiti, ali da je pozovem. Ja sam pozvala brata u Sloveniju i on se složio. Obojica su mi dali blagoslov, a mama se naljutila. Nju je podstakla okolina ‘što ste joj to dopustili, ona je dobro dete, šta će biti od nje’ i tako dalje. Ali sve je to došlo na svoje kada je ona shvatila, ja sam joj rekla ‘šta će me sprečiti da pravim gluposti ako želim’, ako hoću da budem normalna, biću normalna i u ovom poslu.“
Kako izgleda Vaš početak karijere u Subotici krajem osamdesetih godina?
„Ušla sam nepripremljena u ovaj posao, nisam znala šta je to što je potrebno nekoj radnoj pevačici. Nisam imala garderobu, obuću, ja sam bila sportski tip. Imali smo puno bakšiša i kako šta zaradim, ja idem i kupujem i tako je stalno bilo. Što zaradim, to dam za garderobu, šminku, frizuru. Znala sam da sebe moram da obezbedim, nemam nikog imućnog iza sebe da mi kupi stan i auto, nego sam sve morala sama, pa sam od vozačkog ispita krenula sama.“
„Radili smo u Crnoj Gori na moru, to se tri meseca radilo. Pravila sam dobar posao u Vojvodini, predložili su me tamo, bila sam u Sutomoru, pa sam išla na Ostrvo cveća i treba da se vratim. Tu me zapazio jedan kompozitor, neki harmonikaš iz Vrbasa, rekao mi je da dobro pevam i da se lepo ponašam. Moram da kažem da nisam znala dovoljan broj pesama, pa su muzičari morali da rade sa mnom. Neki nisu ni hteli da rade jer im je lakše da uzmu neku pevačicu koja već zna sve. Jedan Joca Ivanov gitarista mi je rekao da će mi pomoći i život je čudo, njegove obe ćerke rade sa mnom sada. On je već bio iskusan, tada je njegov otac svirao u tamburašima.“
„Mi radimo u Crnoj Gori, svi se ovi iz benda posvađali, ja se dogovorim sa harmonikašem da ću da radim to što mi je ponudio u Vrbasu, on mi je dao platu kakvu ne mogu ni da zamislim. Šta se meni desi tada, ja nisam imala auto, niti para za avion, pa sam se iz Crne Gore vraćala vozom. Tolika je gužva bila, nisam znala da čovek treba da uzme kartu ranije. Stajala sam na vratima voza, kad god voz stane, dune promaja, to se razvuklo baš, ja sam tek ujutru došla u Vrbas i potpuno sam promukla, a uveče treba svi da dođu da čuju pevačicu koja je nahvaljena. Ja probam u sobi da pevam, nema ništa od toga, ne mogu.“
„Taj harmonikaš mene pamti od mora, on jedva čekao da ja dođem. Ja mu kažem da ne mogu da progovorim, krenem da pevam, dve tri pesme i zaribam načisto. Vidim da ga muzičari gledaju u fazonu ‘šta si ti slušao, ova nema pojma’, oni misle da je on bio pijan kada me je slušao. Još ja došla na štiklama, a imam dva metra, tada sam bila mršava. Sledeće subote on dogovorio da ja radim svadbu, a nikada pre toga nisam radila svadbu. Bila sam malo ozdravila do te subote i odem na svadbu i ne mogu da kažem ni ‘dobro jutro’. Ja njega zovem i kažem mu ‘Veljo, traži pevačicu, ja idem kod mame, ako ozdravim ja ću doći’, a ja sam mislila da više nikada neću moći da ozdravim. Doktorka mi je rekla da ne smem ni da pričam, a ne da pevam.“
„Ja odem kod mame potpuno nema. Ona mi kaže ‘crna Ćano, šta ti se desilo’, ja joj objašnjavam da sam bila na vratima voza, da ne znam šta mi se desilo. 25 dana sam vežbala da kažem ‘dobro jutro’. Meni mama kaže ‘ajde što nećeš pevati, nego što te niko neće ni oženiti’. Svako jutro kada ustanem pokušavam da kažem dobro jutro i 26. jutro se nešto vraća i još mi je sedam trebalo da mi se skroz vrati glas. Možeš misliti koja je to upala bila. Ja sam onda rekla sebi, idem ja tamo da opravdam onog čoveka, oni su našli drugu pevačicu, ne moram više ni da pevam, samo da ja njima dokažem da ovaj harmonikaš nije bio ni gluv, ni pijan. Ja došla tamo, on se obradovao, a ovi muzičari ništa. Upravnik sedi, gleda i ja kažem ‘ja sam došla da otpevam par pesama, čisto da vidite da Velja nije lud’ i ja kad sam krenula da pevam, to je bio tajac u sali, a Veljo srećan kao Nova godina jer su njega zezali ‘au što ti umeš da izabereš pevačicu, kad Veljo izabere’ i tako dalje, više ni on nije bio siguran da li je dobro čuo i onda sam ja opravdala njega. Radila sam devet meseci u tom objektu, a kada je počeo rat, ja sam radila u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, skoro da i nisam radila na ovim prostorima.“
Kako ste funkcionisali tada, koliko dugo ste pevali na jednom mestu?
„Ja sam tri godine pevala u jednom restoranu u Austriji, to je neverovatno koliko su me ti ljudi voleli. Tri godine sam pevala u jednom lokalu, to više nije bila stvar pevanja, ja sam išla kod ljudi kući, danas se rado vidimo. Zahvaljujući tim ljudima i njihovim pričama ‘hajde snimi nešto’ ja sam snimila pesmu. U Švajcarskoj sam pevala u jednom lokalu devet meseci, oni su bili pred zatvaranjem, rekli su ‘hajde još da probamo sa Ćanom’. Ja sam to vratila, nisam imala slobodan dan, moj radni dan je izgledao tako što sam ja pevala u tom restoranu do dva sata, i onda idemo u neku diskoteku, pa onda idem kući.“
„Dok sam imala neki slobodan dan, ja kuvam, spremam, pozovem sve njih. To je bio lep period, bez stresa Kad sam odlazila iz tog restorana u Austriji, pozvala sam sve te ljude na oproštajnu žurku. Nije se moglo na vrata ući, to je bio veliki objekat od 600 ljudi. Rekla sam im da su oni mene častili sve vreme, a da ću to veče ja da pevam, svi su bili pijani, ja sam to veče popila dve-tri čaše, pa sam se rastužila i tako. Posle mene je tu došao orkestar Braće Dmitrović, on me je zvao i rekao mi ‘ovde se vreme meri pre Ćane i posle Ćane’, svaka pevačica posle mene je imala problem jer sam ja ostavila dobar utisak.“
Ostavili ste dobar utisak i kada ste došli na estradu sa albumom „Nadam ti se“.
„Ta pesma je vanvremenski hit, ta pesma mi je otvorila diskografska i estradna vrata. Pokojni Novica Urošević je tačno znao šta treba da mi da. On mi je napravio pesme, ‘Imam dokaz’, ‘Blam blam’, ‘Zdravo svima’, ‘Ima ima stila’ i tako dalje.“
Vi ste imali karcinom dojke u jednom periodu života, Nova godina je, nećemo ulaziti u dubinu teme, ali bih voleo da pošaljete poruku gledaocima da slušaju svoje telo i obrate pažnju na zdravlje.
„Hvala Bogu, iza mene je deset godina kako je to završeno. Sve je prošlo jako dobro, izbegla sam zračenja i hemioterapiju jer sam otišla na vreme. Ja bih svim ženama rekla da nađu vremena i odu na vreme da se iskontrolišu, da odu na ginekološke preglede, muškarci treba da pregledaju debelo crevo. Treba da se pregledamo na vreme, ja sam srećna što sam na vreme otišla i evo posle deset godina, hvala Bogu sve je u redu. Jednom godišnje se pregledam.“
Koliko vam je teško pao gubitak majke? Posvetili ste joj i jednu pesmu.
„Jako mi teško pao taj gubitak, pesma se zove ‘Majka nikad ne umire’. Kada neko kaže – vreme leči sve, to nije tačno. Vreme vam samo pomogne da prihvatite nešto kao činjenicu, to je neprebolivo, pogotovo kada su ovi praznici, kada je Nova godina, Božić, slava, i tako dalje… Volim da se okupimo za te praznike, moj voli kada se priča o nekim prošlim vremenima, ja sam bila i đak pešak, ali nema veze, nisam bila samo ja. Zato bih volela da se vrate uniforme u škole. U Australiji imaju plavu uniformu i svi imaju iste cipele, školske.“
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Mislim da sam više para zarađivao kao kafanski pevač, nego kao zvezda“: Vlasnik hita „Crna golubice“, Slaviša Vujić o teškom putu do uspeha i tragediji zbog koje se povukao sa estrade
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare