0
Jedan od naših najvećih džez muzičara, posle dugo godina medijske ilegale, govori za Nova.rs.
Aleksandar Dujin je začetnik džez muzike u Novom Sadu, proslavljeni klavijaturista i aranžer. On je u velikoj ispovesti za Nova.rs po prvi put ispričao detalje svog života i karijere, otkrio je i kako je izgledala saradnja sa Đorđem Balaševićem koja je trajala preko 40 godina. Takođe je bio vlasnik džez kluba, a danas je muzički urednik RTV Vojvodina.
PROČITAJTE JOŠ
Kada se počeli da se bavite muzikom?
– Ja sam kompozitor, aranžer, pijanista, začetnik džez muzike u Novom Sadu, i još mnogo toga. Tokom srednje škole su počeli da se prave bendovi, pa smo tada pokrenuli taj pravac džeza. U to vreme nije bilo interneta, teško je bilo doći i do knjiga, tako da smo mi napravili svoj pravac džez muzike i moj prvi ozbiljan period u kom smo snimali je bila ‘Meta sekcija’ koja je snimala autorsku muziku. Razlika između muzičara tada i sada je ta što smo mi dve godine imali probu svakog dana, tada smo razmenjivali energiju i znali smo jedni druge. Mi smo radili neku muziku koja je bila miks, bio je to džez, ali smo imali i etno momenat. Svirali smo na jednoj mađarskom festivalu, tamo su dolazili iz različitih oblasni Mađarske i nismo bili ni svesni šta i gde sviramo, kasnije smo na Subotičkom festivalu dobili drugu nagradu stručnog žirija i to nam je bila kruna tog investiranog rada. Tada nam je RTV Novi Sad poslala na festival Slobodne forme u Opatiju da ih predstavljamo. Tamo su bili različiti formati muzike, bili smo fascinirani drugima, ali su i drugi bili fascinirani nama. Mi smo bili klinci nismo ni bili svesni šta radimo.
Ko vas je učio muzici?
– Ja sam išao u nižu muzičku u Novom Sadu, krenuo sam i u srednju, tada sam se bavio i košarkom, hteo sam da budem košarkaš i iz moje generacije od nas 18 samo je dvoje ušlo u prvi tim. Ja sam bio kadet, junior i tako dalje. Kada sam otišao na studije u Austriju tamo sam igrao košarku profesionalno, primao sam stipendiju i tako dalje.
Da li vam je muzika bila hobi ili ste želeli da vam bude primaran posao?
– Tada su svi moji drugari išli u muzičku školu, išli smo na jezik, i bavili smo se sportom – svi smo išli na te tri varijante pored škole. Nikada nisam dovoljno zavoleo klasičnu muziku da bih odlučio da se bavim samo time. Jedna profesorka mi je rekla da ako želim da se bavim muzikom mogu kod nje da dolazim privatno i tako sam išao dve godine i učio, a u drugom razredu gimnazije su počeli bendovi i to smo svi radili da bismo bili glavni u društvu – što smo više se bavili muzikom sve nas je više intrigirala, ali smo svi na muziku gledali kao na hobi. U četvrtom razredu gimnazije su me zvali iz RTV Novi Sad da menjam klaviristu koji je otišao negde na godinu dana i ja se tu zaposlim na godinu dana da sviram klavir. Ne mogu da se setim ko me je tada zvao, ali me zaposlili na određeno i tada sam prvi put čuo big bend zvuk. Tada još uvek nisam verovao da će mi to biti zanimanje. Direktor produkcije, gospodin Anton Eberst me je pitao da li hoću da odem u inostranstvo, oni su spremni da mi daju malu stipendiju, i rekao mi je da me čeka radno mesto na RTV Novi Sad kad se vratim. Dogovor je bio da četiri godine radim kod njih po povratku sa studija jer će me oni stipendirati četiri godine dok budem bio na fakultetu.
Kako ste odlučili da studirate u Beču?
– Ja sam razmišljao i video sam da su u igri Grac, Beč i Bern – jedina opcija na kraju je bio Beč i na prijemnom za klavir se pojavi nas 30, a primaju samo dva studenta. Bio sam primljen i pretpostavljam da ih je kupila ta moja autorska muzika koja je bila drugačija jer što se tiče tehnike i predznanja o džezu, ja ga nisam ni imao. Imao sam tu sreću da mi je profestor bio Fritz Pauer za koga je bila priča da je bio jedan od ljudi koji je imao najšire vrstu obrazovanje. On je meni rekao da imam svoju muziku u glavi i da će mi on davati savete kako da komponujem, šta donosi tu tenziju i napetost kada se obraćam ljudima.
Da li ste radili neki posao pored studiranja?
– Profesor Fritz Pauer mi je pomogao, preporučio me je da sviram na par mesta i zaradim neke pare. Takođe sam prenosio neki nameštaj, igrao sam basket i na kraju je sve to dobro funcionisalo – sve je to bila životna škola. Naučio sam i da kuvam tamo. Prvi stan koji sam našao je bio 800 maraka, a meni je stipendija od RTV Novi Sad bila 110 maraka. Roditelji su imali neku ušteđevinu koja je pokrila deo, ali ja sam već posle tri meseca počeo da igram u drugoligaškom timu, rekreacija mi je baš bitna i danas. Počeo sam da igram košarku tamo i upoznao lika čiji otac drži tri zgrade i izdaje stanove, onda sam umesto 800 maraka plaćao stan za 200 maraka i pošto sam imao četiri sobe, našao sam cimera i onda sam plaćao 110 maraka stan.
Koliko dugo ste bili u Austriji?
– Četiri godine sam studirao i onda je 1991. godine u Srbiji počeo haos i ja sa porodicom opet odem u Austriju i tamo smo bili tri godine, tako da sam bio sedam godina tamo. Kad sam otišao drugi put tamo morao sam da se zaposlim, imao sam mnogo poznanika. Oni imaju 22 omladinska centra, jedan prijatelj mi je predložio da odem u jedan od njih gde su tražili nekoga ko će da bude deo muzičkog programa. Ti omladinski centri su bili koncepirani tako da možeš da odem i kažeš „hoću da naučio da kuvam, štrikam, učim jezik i tako dalje“. Za muzički deo im je trebao čovek koji će da nađe predavače, organizuje ljude i tako dalje. Ja sam se tamo zaposlio za stalno.
U Srbiju ste došli 1994. godine, i tada su bili nemiri ovde, čime ste se onda bavili?
– Stišala se malo situacija, prošlo je ono najgore i prošla je varijanta regrutacije. Želeli su da me odvedu u Vukovar, ja nisam bio spreman da to uradim, tamo sam imao stotine koncerata i bilo mi je neprimereno da pucam na ljude koji su dolazili na moj koncert. Ja sam bio u vojsci ali nisam ispalio nijedan metak, ne mogu da zamislim da uzimam oružje u ruke i da pucam. Kada sam se vratio u Srbiju bilo je teško vreme, nije bilo koncerata ni posla. Tada sam u jednoj diskoteci sa Tanjom Jovićević imao svakog utorka nastup. Radili smo na ulaznice i to je bio pakao jer se sviralo od ponoći pa do 5 ujutru. U to vreme je jedna firma koja je pravila zgrade otvorila restoran na Dunavu. Ja sam poznavao jednog od trojice osnivača te firme, rekao sam mu da mu treba neko da mu svira klavir, on meni kaže – ovde dolazi ozbiljna ekipa, možeš samo da dobiješ batine, a ne da sviraš klavir i ja mu kažem ajde da probamo i tu sam radio dve godine svaki dan bez slobodnog dana od 14-17 časova. Za to vreme sam oformio svoju grupu, počeo sam da radim svoju muzike, svirali smo na korporativnim proslavama, žurkama i tako dalje.
Jedno vreme ste držali jedan džez klub u Novom Sadu?
– U decembru 1998. godine sam sa svojom porodicom otvorio taj džez klub. To je objekat u centru grada u kom sada stanujem sa suprugom, to je najvažnija stvar koju sam uradio. Omogućio sam mladim muzičarima da sviraju, to je trajalo 16 godina. U to vreme sam dobio neke pare od restitucije, sve ostale pare koje sam imao sam uložio u taj džez klub. Znao sam da nisam ugostitelj i da ne otvaram to zbog toga. Tu su dobila velika imena, mnogi muzičari iz Beograda i Vojvodine.
Zašto ste onda posle 16 godina zatvorili taj klub?
– Svaki prostor ima svoj život, kao i čovek. Te 2014. godine sam se ponovo zaposlio na RTV i osetio sam da je došao kraj rada tom džez klubu. Taj klub je moja supruga vodila, nismo ni razmišljali da to zatvorimo, ali na poslednjoj svirci su bili Tanja Jovićević, Petar Radmilović i još par muzičara, međutim došlo je samo 15 ljudi – tada sam pogledao suprugu, ona mi je pokazala ‘cat’ i ja sam klimnuo glavom. To je bila subota, a u ponedeljak smo zatvorili taj džez klub.
Da li ste danas u kontaktu sa Tanjom Jovićević? Već par godina je nema u javnosti…
– Nemam nikakav kontakt sa njom poslednjih pet godina, nismo se ni čuli ni videli. U to vreme kada smo sarađivali nije to bilo konstantno, ali smo se družili i radili, snimili smo i jednu kasetu tada, ja sam radio za nju aranžmane. Za mene je ona najveća solo pevačica na našim prostorima, ima veliko srce.
Sa Đorđem Balaševićem ste sarađivali 40 godina, kakvo je to vreme bilo?
– Skoro pola veka, prva ploča koju sam uradio za njega 1978. godine kada sam bio srednja škola. Na Subotičkom festivalu smo svirali pesmu „Računajte na nas“ i tada počinjemo saradnju. Bio je u planu da se uradi EP, on je dolazio kod mene u stan, radili smo pesme, međutim ja sam otišao na studije i tada je PGP predložio njemu drugog producenta, i sa njim je izdao četiri ploče. Kad sam se vratio otišao sam u Tuzlu u vojsku, on nije imao svoj bend nego je nastupao sa Neoplantima, to je jedan bend koji je svirao u hotelu Park u Novom Sadu. Došao je sa bendom u Tuzlu, i ja sam otišao tamo, on mi se javlja, pitao me kada izlazim i rekao mi da mu se javim kad se vratim iz vojske. Tako je i bilo.
Koliko ste pesama komponovali do sada?
– Preko 150 pesama sam komponovao, što se tiče pesama Đorđa Balaševića on ih je radio, a mene su uvek predstavljali kao klavijaturistu Đorđa Balaševića, meni to nije smetalo. Bio sam deo tog tima od početka i funkcionisali smo 42 godine.
Kakav je bio Đorđe Balašević za saradnju?
– On je imao specifičan način rada, ideju o pesmi, uvek je smislio stih ili dva i onda ja dođem kod njega, pa gledamo kako dalje. Ja sam u Beču i studirao aranžiranje, to volim da radim, tako da je Đorđe pristajao na moje predloge i ideje… Njegovi koncerti su bili specifični, to je kao predstava bila, imali smo turneje, putovali po celoj Jugi, devedesetih nije bilo svirke zbog situacije koja je bila, a posle i nije baš bilo smisla praviti koncerte.
Da li pamtite poslednji razgovor sa njim?
– Imao je problem sa srcem, 2019. godine su mu ugradili tri stenta, tada su mu konstatovali ozbiljno oštećenje srčanog mišića. Jedna prijateljica iz Kamenice mi je rekla da mu je život u opasnosti 24 sata i da je bilo pitanje kada će srce stati. Poslednji put kad sam ga nazvao, pitao sam ga šta radi, on mi kaže da je završio bazen i spustio nekog robota da čisti dole i priča sa njim, govori mu ružne reči i tako. Tada je imao želju da završi „Kalendar detinjstva“, to je koncert koji smo radili zajedno. Samo u Zagrebu smo imali 40 i nešto koncerata. Završio je knjigu, planirao je promociju, ali se nažalost to nije desilo.
Vi ste muzički urednik RTV, još malo idete u penziju, da li muzičari uopšte idu u penziju?
– Muzičari nikada ne idu u penziju, sada imam dosta planova, ali jedno po jedno. Već nekoliko godina vodim i neke manifestacije, tako da posla uvek ima. Napravio sam orkestar Aleksandar Dujin koji broji 40 i nešto članova, pre četiri godine smo napravili vokalno-instrumentalni album.
BONUS VIDEO: Ispovest – Ekstra Nena
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
