88
Glumica Danica Maksimović rođena je 24. januara 1953. godine u mestu Reljinci, blizu Gornjeg Milanovca. Sa nepunih godinu dana napustila je rodno mesto i sa roditeljima se preselila u Aranđelovac gde je završila osnovnu školu, a potom i Gimnaziju „Miloš Savković”.
Još kao devojčica pokazala je privrženost umetnosti, te je bila je član recitatorskih sekcija, a dugo godina se bavila i baletom i folklorom.
PROČITAJTE JOŠ
Maksimovićeva je sa samo 19 godina odlučila da okuša sreću u prestonici, pa je tamo završila glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića. U klasi je bila sa Darom Džokić, između ostalih.
Danica Maksimović je pre upisivanja FDU otišla na Pravni fakultet, kako je svojevremeno otkrila – „silom prilika“.
„Morala sam silom prilika da upišem fakultet da bih mogla da imam neki indeks. Upisala sam prava, išlo mi je. Ja sam to bubala napamet i nije me ni zanimalo. Mislila sam ako me ne prime na akademiju, juriću lopeve. Ja volim adrenalim, nisam nikako mislila da sedim u nekoj kancelariji. To mi nije padalo na pamet. Volim akciju. Mislila sam da ako ne uspem kao glumica, moram nešto da radim. Ali, bila sam i uporna. Iz trećeg pokušaja sam upisala akademiju. Došla sam na prijemni i rekla – ne dolazi u obzir da me ne primite. Oni kažu: ‘Kako Vi to mislite?’ Pa, evo kako mislim. Ja nemam godina za bacanje. Za mene su već otpisane Julije i Ofelije, jer su one bile mlade. Znači te uloge neću imati šansu da igram. I tako su me primili. Moji roditelji nikada nisu bili za to, oni nisu ni znali da sam ja upisala akademiju. Nisu ljudi verovali svojim očima kad su me prvi put videli na televiziji“, ispričala je za Ekspres.
Malo nakon završetka studiranja Danica je dobila prvu filmsku ulogu. U pitanju je bilo ostvarenje „Džangrizalo“ iz 1976. godine, koje je režirao slavni Zdravko Šotra. Danici je pripala mala uloga, te je moralo da prođe još nekoliko godina pre proboja na glumačku scenu. Nakon angažmana u još par jugoslovenskih televizijskih filmova, Danica je dobila ulogu u ostvarenju „Hajduk“, 1980. godine.
Usledile su brojne filmske i televizijske uloge koje su je izdvojile u glumačkom svetu i kojim je postigla status jedne od najcenjenijih glumica na ovim prostorima. Njen rad u ostvarenjima kao što su „Ćao insprektore“, „Bal na vodi, „Saninjanke“, „Hajde da se volimo“, „Zona Zamfirova“, „Čarlston za Ognjenku“, „Tesna koža“ i brojnim drugim – zauvek su urezani u svest domaće filmske publike.
Da tokom angažmana na filmu nije zapostavila ni televizijski rad pokazuju i njene uloge u serijama poput „Jelena“, „Lisice“, „Ranjeni orao“, „Urgentni centar“ i „Sinđelići“.
Uz Tanju Bošković, Milenka Pavlova i Radeta Marjanovića, dugo je bila nosilac pozorišnog repertoara Pozorišta na Terazijama. Dobitnica je Sterijine nagrade za ulogu Elene u predstavi „Lukrecija ililti ždero“, Plakete Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti, nagrade „Zoranov brk“ na Danima Zorana Radmilovića 2012. godine u Zaječaru i brojnih drugih.
Danica Maksimović se tokom karijere nije libila da javno iskaže svoje stavove. Tokom devedesetih godina, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, igrala je sa kolegom Vladanom Savićem kabare pod nazivom „Godina zapleta“. Muziku za ovaj kabare potpisao je Rade Radivojević, dok je autor pesama i tekstova bio Milenko Pajović. Naziv kabarea bila je jasna aluzija na jedinu knjigu Slobodana Miloševića – „Godina raspleta“. Zbog ovog angažmana rizikovala je politički progon, ali je to, kako je jednom prilikom otkrila, to i očekivala.
„To sam znala. To sam očekivala. Volela bih da su me uhapsili na sceni, da sam otišla u zatvor. To su kabarei. Oni se i rade u zemljama u kojima su tektonski poremećaji, gde su društvene prilike takve. Oni niču tamo gde je turbulentno, a mi smo bili toliko turbulentni da se nije znalo šta će da nas strefi, gore ili žešće. Međutim, to meni nije smetalo. Imala sam cilj da napravim svoj kabare ‘Danica Maksimović’ i mislim da je to bilo prava i jedina forma koju je trebalo da napravimo. Radila sam ga na repliku knjige Slobodana Miloševića ‘Godine raspleta’, ali sam svoj kabare nazvala ‘Godine zapleta’. Nikada, do tada nijedna glumica nije radila kabare, a ni kasnije. Ali, sve su to bile moje odluke. Otišla sam iz pozorišta na ulicu i postala slobodan umetnik. A ko bi to uradio?“, pitala se ona u intervjuu za Ekspres 2019. godine.
Danica Maksimović je više puta govorila o tome da su brojni umetnici ostali bez nacionalnih penzija, iako su ih svojim radom i umetničkim talentom definitivno zaslužili.
„Ja sam jedna od retkih koja na televiziji javno govori o tim stvarima i sigurna sam sam da neću biti spisku za te penzije, iako imam sve preduslove. Kada bi se svi umetnici ujedinili i govorili o tim kriterijumima i ko su ti ljudi koji nam dodeljuju penzije, da li su to kompetentni ljudi, to bi možda bila druga priča. Kad pogledam ko je sve dobijao te penzije.Ne znate za pola ljudi ko su.To je jako uvredljivo za mnoge umetnike. Znači, država je nekome majka, a nekome maćeha“, ispričala je glumica.
Danica je 2009. godine odlučila da proba nešto novo, te je postala stalni član žirija takmičarskog šou programa „Ja imam talenat“.
Nakon dve sezone prikazivanja ga je napustila, ali se 2016. godine ponovo vratila u takmičenje, sa željom da se „bori protiv neukusa“.
Danica Maksimović tokom cele karijere jasno je pokazivala da nije sklona tradicionalnim kalupima u koje se žene često „guraju“, te je i instituciju braka zaobišla. Umesto toga, izabrala je nevenčanu vezu sa svojim partnerom Todetom Lolićem, sa kojim je preko tri decenije svog života. Iz te veze rodio se sin Miloš, pozorišni reditelj.
„Zaista sam ponosna majka. Svaki roditelj sanja da od svog deteta doživi uspeh. Inače, Miloš ne voli da pričam o njemu i da imam upliv u njegov rad jer želi da njegovo zalaganje i talenat sami dođu do publike. Nas dvoje imamo prećutan dogovor – ako mu ne prija da se pojavljujem na probama njegovih predstava, onda to ispoštujem, tako da dolazim samo na premijere. Međutim, bila bih najsrećnija kada bi jednog dana neko rekao: Ovo je Danica Maksimović, mama reditelja Miloša Lolića“, ispričala je ona za magazin „Story“ 2009. godine.
Danicu često karakterišu kao osobu koja odiše snagom i upornošću.
„Ne plašim se ničega. Veliki sam fajter za ljudska prava, bila sam i predsednik saveza. I to nije valjalo, ne vole ljudi kada vide da ste sposobni i da radite, a da od toga ne stičete korist. To su bile velike akcije i uspesi, čvrsto stojim pri činjenici da kvalitetni ljudi nisu došli do izražaja. Stalno nešto vučemo unazad, govore ti: Ne talasaj. Uvek sam volela da kažem istinu i neke je to bolelo, ali ne kajem se, govorila sam sve što sam želela. Izlazim kao pobednik iz svakog traumatičnog perioda u životu“, zaključila je ona u pomenutom intervjuu.
