“Šta koga briga za fontanu na Slaviji i ostale "ulepšane" delove Beograda, kad su nam bolnice kao iz horor filmova i penzije mizerne”, kaže Zelda Tinska, ćerka Jelene Tinske za portal Nova.rs
Glumica Milica Zelda Tinska, ćerka naše poznate glumice Jelene Tinske, već dvadeset godina živi u Londonu i aktivno sarađuje sa nekim od najvećih imena svetskog šoubiznisa, među kojima su i Danijel Krejg, Leonardo Dikaprio, Ričard Maden, Tild Svinton, Majli Sajrus, producent Danijel Bojl itd.
Višestruko nagrađivana Srpkinja, između ostalog, od 2016. godine može se pohvaliti i nagradom Oskar, koju je sa svojim timom dobila za rad na filmu „Ex Machina“, reditelja Aleksa Garlanda.
U intervjuu za portal Nova.rs, Zelda je otvoreno govorila o svojim umetničkim ostvarenjima, saradnji sa najvećim zvezdama, ali se dotakla i političke scene Srbije – zemlje koja joj, kako sama kaže, mnogo nedostaje. Izrazila je i otvorenu podršku svom kolegi Draganu Bjelogrliću, koji je prethodnih par meseci bio glavna tema tabloida.
Napustili ste Srbiju pre dvadesetak godina i od tada živite u Londonu. Koja je po vama, najupečatljivija razlika našeg mentaliteta?
„Napustila sam Srbiju malo pre toga, moja sestra i ja smo živele na jugu Francuske, u Kanu, pre Londona, gde nas je naša divna mama poslala u baletsku školu. Bile smo tamo par godina pre dolaska u London, koji ja jako volim, ali Englezi mi se nekad čine kao da su s druge planete. Trebalo mi je vremena da se naviknem na njihovu uzdržanost i nedostatak direktnosti. Oni retko kažu šta misle, za razliku od nas, Francuza, ili Italijana, koji su nam definitvno bliži svojim mentalitetom. London je drugačiji od Engleske, jer je prepun ljudi iz celog sveta, što je jako zanimljivo. Najupečatljivija razlika između nas i njih je što su oni jako vredni i radni, dok smo mi većinom, prilično lenji, nažalost. Čast izuzecima.“
Koliko se vaš život promenio u prethodnih dvadesetak godina koliko živite u Londonu u odnosu na vaš život u Srbiji?
„U Beogradu sam provela svoje predivno detinjstvo koje ne bih menjala ni za šta na svetu. U Francuskoj, pa u Londonu stekla sam svoju nezavisnost i formirala se kao odrasla osoba. Moj život u Beogradu je bio divan, i moj odlazak odande bio je neplaniran, trebalo je da odemo samo na šest meseci. Ali onda se izdešavalo sve što se desilo u devedesetim, i nisam se vratila. Ostaću dok mi odgovara. Ne plašim se promena i tuđih mišljenja. Ako bih razmišljala o selidbi, verovatno bi to bile ili Francuska ili Italija.“
Da li biste se ikada ponovo vratili u Srbiju?
„Ja se često vraćam, dolazim oko dva puta godišnje i to jako volim. Nedostaju mi porodica i prijatelji, kao i naša zemlja ali onakva kakva je nekad bila, i gde su stvari malo bolje funkcionisale. Trenutno ne planiram da se vratim za stalno, ali ko zna šta život nosi.“
Da li mislite da žene u Srbiji imaju podjednako mogućnosti da se poslovno ostvare kao što je to slučaj na Zapadu?
„Mislim da nije lako biti žena koja je uspešna bilo gde. Posebno ako ste još pri tome lepi, pametni i dobri, onda idete svima na nerve, bez obzira na to u kojoj ste zemlji. Moje iskustvo je da kao žena s dobrom karijerom moram sve da uradim mnogo bolje i mnogo više nego bilo koji muškarac u mojoj poziciji. Žao mi je što je još uvek tako, i volela bih da se to promeni. I ne govorim samo u svoje ime, već i u ime mnogo mojih koleginica. Takođe mislim da je u stvari najveća greška u samim ženama, jer muškarci više podržavaju jedni druge, žene se užasno takmiče međusobno i pretvaraju se da se vole čak i onda kad to nije istina. Ja sam jako iskrena i nikako ne mogu da se navikem na to. U životu su me često spoticali, možda jedan muškarac, ali nažalost uglavnom žene, i to mnogo njih.“
Kakav je vaš komentar na trenutno političko stanje u našoj zemlji i na izveštaj „Fridom Hausa“ da je demokratnija u Srbiji urušena?
„Kod nas nema demokratije. Naša vlada je nažalost suviše korumpirana i mnogo toga ne funkcioniše, to je evidentno. Treba samo obići naše bolnice, da bi vam bilo jasno kako su kod nas poremećene vrednosti. Šta koga briga za fontanu na Slaviji i ostale „ulepšane“ delove Beograda, kad su nam bolnice kao iz horor filmova i penzije mizerne, za one kojima je to najpotrebnije. Bilo bi lepo kad bi se novac ulagao tamo gde je zaista potreban.“
Sa kim biste iz Holivuda ponovo voleli da sarađujete a sa kime nikako ne? I zašto?
„Od ljudi s kojima sam radila volela bih da ponovo sarađujem sa Danijelom Bojlom i Aleksom Garlandom. Obojica su jako talentovani, pametni i inspirativni ljudi i bilo bi mi zadovoljstvo da se ponovo nađemo u istom timu. Nemam loših iskustava, valjda sam imala sreće. Radili ste sa mnogim javnim ličnostima koje obožava ceo svet.“
Sa kim ste imali najbolju saradnju i ko Vam je najviše odgovarao?
„Imala sam sreću da radim sa mnogo finih i zanimljivih ljudi. Mnogi od njih su postali i prijatelji i kolege sa kojima sam radila više puta. Izdvojila bih englesku rediteljku Kristinu Landon Smit, koja nije svestki poznata, ali mi je mnogo pomogla kao glumici. Od reditelja/pisaca izdvojila bih Aleksa Garlanda. Radila sam na njegovom prvom rediteljskom filmu „Ex Machina“, i takođe u filmu „Plaza“, na osnovu koga je napisan scenario za film. Volela bih da opet radimo zajedno, na prvom mestu bih volela da mi se ukaže prilika da glumim u nekom njegovom filmu ili seriji.“
Vaš kolega Dragan Bjelogrlić i njegov sin Aleksej nedavno su prošli kroz „blaćenje“ u prorežimskim tabloidima zbog Bjelogrlićevog intervjua na „Novoj S“ i dnevnog lista „Danas“, u kome je on rekao svoje mišljenje o trenutnom stanju u našem društvu. Kakav je Vaš stav kada javne ličnosti komentarišu politička dešavanja u zemlji i kritikuju vlast?
„Nisam upućena u to šta se dešavalo sa Draganom Bjelogrlićem, ali ne vidim zašto se neko ko izrazi svoje mišljenje kod nas provlači „kroz blato“. Naravno da je kritikovao vladajuću partiju u zemlji i našu trenutnu vlast, koja je krajnje korumpirana, jer svakako nam nije dobro i treba ih kritikovati. Podržavam i cenim kad neko ko je u javnosti ima hrabrosti da kaže ono što mnogi misle, i ne treba ga za to kritikovati, treba to podržavati, a ne ćutati. Kad bi se svi izjasnili istinom, možda bismo onda i uspeli nešto i da promenimo na bolje.“
2016. godine bili ste u timu koji je uzeo Oskara. Kako biste opisali to iskustvo?
„Bilo je to potpuno neočekivano. Oskara smo dobili za film „Ex Machina“, koji je Aleks Garland napisao i režirao. To je ujedno bilo i njegovo prvo rediteljsko ostvarenje. Film je bio niskobudžetni, i niko od nas nije očekivao da ćemo za rad na njemu dobiti Oskara za najbolje Vizuelne efekte. Bili smo u konkurenciji s filmovima kao što su npr. „Mad Max“, „Star Wars“ itd. Ceo proces rada je trajao oko godinu i po dana i bilo mi je pravo zadovoljstvo biti deo toga.“