0
Kultna serija "Bolji život" jedna je od najgledanijih serija u bivšoj Jugoslaviji. Svakodnevna dešavanja porodice Popadić od 1987. do 1991. pratilo je više miliona gledaoca širom Srbije i okolnih zemalja.
Iako je serija „Bolji život“ mnogo puta reprizirana na domaćim televizijskim kanalima, svaki put je bila prijatno iznenađenje za sve gledaoce, a replike se pamte i prepričavaju. Zgodnu i fatalnu ćerku Violetu Papadić, koja je po profesiji glumica, tumačila je Lidija Vukićević.
PROČITAJTE JOŠ
Lidija je nedavno, za „Blic“ pričala o svojoj ulozi, a tom prilikom je otkrila šta joj je reditelj Siniša Pavić zamerao.
– Prvi i poslednji put u kontinuitetu sam je gledala u vreme kada se prvi put emitovala serija. Posle toga, iako se i danas reprizira, stvarno je nisam gledala. Pogledam povremeno neke epizode, tačnije gledam na preskok. Što se tiče promena, ja bih generalno u celoj toj seriji promenila da bude više ljubavi a manje svađa. Meni je to malo smetalo. Neosporno je dobra serija ali nemoguće je da se svaki ljubavni par svađa. To sam ja i onda govorila, pa mi se čini da mi je tada Siniša to malo i zamerio. Nemoguće je da niko nije u dobrom odnosu, da bar jedan ljubavni par postoji – da li su to moji majka i otac, Aljoša i ja, koji neguju od početka do kraja tu neku finu ljubav kontra svim ovim koji se stalno nešto peckaju i svađaju. Zapravo svi parovi su se u seriji stalno peckali i svađali. Možda bih to promenila, ali drugo ne. Serija dokazuje kvalitet što i danas traje i može da se gleda. Ona je apsolutno primenljiva na današnju situaciju i život. Jedino ako bismo umesto tih miliona, stavili današnju valutu. Inače, sve ostalo je vrlo usklađeno sa današnjim vremenom.
– Da bilo je reči o nastavku ali ja mislim da ne samo kod nas, nego i u drugim zemljama, sve ono što je dobro pokušavajući da naprave nešto što je bolje, unište to dobro ili ga zalede tamo gde je ostalo. Umesto da se nastavi ta serija kao što je na primer “Dinastija” koja je mogla da traje i da traje, “Bolji život” je mogao da se nastavi i posle nekog vremenskog perioda, kada je svako od nas ušao u neke godine ali mislim da Siniša Pavić to nije hteo da nastavi. Ne znam iz kojih razloga.
– Tačno. Jako je lepo što smo se mi na tom snimanju, koje je trajalo pet godina, lepo zabavljali. Iako smo bili umorni, nismo bili namćorasti i ništa nam nije bilo teško. Sećam se scene koju je snimao Miša Vukobratović i u kojoj je moj brat Boba, trebao da izađe iz kuhinje a ja iz sobe. U jednom trenutku smo trebali da se pogledamo i započnemo priču. Međutim, nas je uhvatio neki blesavi smeh. Kako smo ponavljali tu scenu, tako smo sve više umirali od smeha. To je trajalo pet puta i onda je Miša rekao: “Dajte ljudi ne možemo ovako da snimamo. Imamo pauzu sat vremena.” Postoje neke situacije, kako kaže Pirandelo: “Ja nisam harmonika koju kada pritisneš na dirku svira”. Mi smo živi ljudi i prosto se neki život tu odvija sa svim onim što donesemo od kuće i što prihvatimo na snimanju da radimo. U trenutku se dogodi neki konflikt u glavi i onda stvarno ne može nekada da nastavimo snimanje. Tako da smo se Bjela i ja smejali jedno pola sata dok se nismo posle malo sredili i nastavili snimanje.
– Stvarno ne mogu da se setim. Znam da sam od većine honorara iz “Boljeg života” napravila kuću na Dunavu, tačnije na Golupcu, u Vincima. Ne vikendicu, već ozbiljnu kuću koju i dan danas imam. To je zaista jedna lepa uspomena.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare