0
Sin pevača Tomislava Čolovića nasledio je talenat od oca, kao i njegov brat.
Mnoge javne ličnosti su stekle prepoznatljivost i popularnost pre svega zahvaljujući svojim poznatim roditeljima, a neki od njih su čak napravili i veći uspeh na estradi od tih istih poznatih roditelja.
PROČITAJTE JOŠ:
Neko ko je već godinama uspešan muzičar je Milan Čolović, sin legende narodne muzike Tomislava Čolovića, izvođača numere „Mali mrav“, koji je preminuo pre 14 godina.
„Pa, biću iskren. Veliko je breme biti sin nekog ko je bio toliko popularan i ko je uspeo. Sada ti ne znam šta treba da uradiš da bih to nadmašio. To ne može da se poredi. Ne možeš da se takmičiš sa tim. Šta znam… Nije bilo jednostavno boriti se sa tim još otkad smo bili klinci, dok smo bili u školi. Bio sam vunderkind na bubnjevima, sa udaraljkama, to mi je mnogo dobro išlo. Danas, naravno, i moj brat isto tako“ rekao je Milan za Espreso, pa otkrio mnoge detalje o životu svog oca.
Brat ti je isto muzičar?
Da, moj brat Aleksandar je muzičar. Svirao je 12 godina sa Acom Pejović, sada svira sa Dženanom. Neupadljiv je, ali nije što je moj, ali stvarno je dobar muzičar, i čovek pre svega.
Kao ni ti, eto ni tvoj brat nije možda više iskoristio ime poznatog oca?
Pa, jeste. To je istina. Možda što smo skromni, a možda nam je to i greška. Vremenom će možda to i da se promeni, ali vreme teče, mi već imamo neke godine i već sada bi trebalo nešto da se uradi, planiramo nešto da snimimo. Traži se neka pesma, videćemo.
Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? Kako je iz tadašnje perspektive izgledao posao i život tvog oca?
Kada smo bili mali brat i ja, otac nas je vodio na svirke. Tako smo i naučili da zarađujemo. Ja sam mnogo voleo da idem na njegove svirke. Ja sam ga molio da me vodi, što kasnije mislim da je bila greška. Zašto? Zato što sam prerano ušao u sve to, sa 10-11 godina. Ja naučim njegov repertoar, otpevam „Malog mrava“, ne vidim se iza bubnjeva. On nas najavi, mi to odradimo vrhunski, ali šta ćeš, ne možeš da ideš kući jer moraš da čekaš kraj. To je bilo po pet-šest sati čekanje. Sutra odem u školu, drugi čas ja spavam. Ne mogu da izdržim. Prerano sam ušao u sve to. Skoro 30 godina već imam kako se bavim muzikom. To je nečiji radni vek. Nije lako ući u sve to i zarađivati taj muzički dinar, doživljavati neke stresove… Čas si najbolji, čas si najgori, čas valjaš, čas ne valjaš.. Ima raznih ljudi koliko god ti bio vredan i radan, nije lako.
Kako je bilo tvojoj majci svih tih godina dok ti je otac bio živ?
Pa, nije bilo lako. Ona je bila bankarski činovnik. Radila je tada u Narodnoj banci Jugoslavije i bila je značajna u toj instituciji zato što je školovana i zato što je mozak, ali iako je ona radila težak posao, ona je uvek stigla da spremi ručak, uvek nam je garderoba bila spremna i ispeglana. Trebalo je i izdržati to. Dođu nam prijatelji, uđe se u čašu do kasno u noć i to traje do četiri ujutro, a ona u šest treba na posao.
Je li ušao taj kafanski život u vašu kuću?
Jeste! Bez ikakvih laži i dileme, jeste. Bilo je tu raznih situacija. Taj boemski život ili ga vodiš ili ga ne vodiš, a on ga je baš vodio, ali tata je bio izuzetno pametan, izuzetno je bio vispren, spretan, mudar, znao je svašta nešto. Mi smo imali fenomenalnu kuću koju je napravio. Ta kuća je i danas fenomenalna, samo smo je u međuvremenu prodali, pa smo uzeli nešto drugo… E, sada u vezi onog da li bi bio tata ponosan, ja sam uradio nešto slično. Napravio sam kuću u Kraljevu i sigurno bi bio ponosan kako sam to uradio i to sam sto puta pomislio. Da može da vidi kako sam uradio i na koji način, bio bi ponosan na mene, jer imam tu estetsku crtu na njega.
Smatraš li da je tvoj otac mogao mnogo pametnije da iskoristi novac koji je zarađivao? Znaš onu frazu da je svima dobar, a najmanje svojima kod kuće. Pa, da li je to bio slučaj i kod tvog oca?
Pa, tako je kada uđeš u čašu, ali bio je dobar i za nas, daleko od toga da nije, ali da je nekada znao da povuče ručnu bilo bi mnogo bolje. Bilo bi bolje i za nas, ali i za njega samog. Mislim da bi se bolje sačuvao, jer sve te neprespavane noći, ta pijanstva, bacanje para, njemu novac nije bio bitan, zaista mu nije bio bitan i jednostavno to je bilo vreme kada se jako dobro zarađivalo, on je imao mnogo jakih nastupa, koncerata… Bilo ko da mu je tražio pomoć, ako je bio u prilici on mu je dao.
Dok si gledao kako je on živeo, da li si naučio neke životne lekcije šta ti ne treba da radiš?
Jesam i hvala mu na tome. Ja se trudim da ga pamtim samo po dobrom i teško mi je i kada pričam o njemu, emocije mi naviru i razmišljam šta bih sve dao da je živ. Kada roditelja izgubiš, verovatno tek tada shvatiš ko si, šta si i gde si i koliko ti je on značio. Često toga nismo bili svesni toliko dok je bio živ. A što se tiče lekcije… Pred smrt mi je dao jedan savet, bukvalno mi je rekao ovim rečima: „Ponosan sam na vas, srećan sam. Samo nemoj da praviš greške gde sam ja pravio. Ne treba ti piće. Sada kada razmislim, mnogo toga mi je lepog donelo, ali i mnogo toga lošeg. Na mene si. Imaš nešto „iks“ u sebi, od tebe će biti nešto. Ti možeš da napraviš posao, ali nemoj da praviš te greške koje sam pravio ja.“ I to mi je ostalo urezano u glavi.
BONUS VIDEO: Aleksandra Bursać o obradi dueta „Cipele“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
