Naš slavni kompozitor, fotograf, voditelj i autor kultne emisije "Muzički tobogan" ovih dana svoje svakodnevne aktivnosti prilagođava kućnim uslovima, poštujući rigorozne mere zbog epidemije koronavirusa. U svojoj 81. godini ne očajava zbog "obaveznog karantina", već radi vežbice, smišlja razne projekte i bodri svoje vršnjake, kojima se, kao i njemu, ritam života ipak malo promenio. Govorili smo sa njim o tome da li ga plaši situacija oko virusa, o odrastanju dece danas, kako provodi vreme i tražili smo savete za pozitivno raspoloženje i vedar duh, koji ga ne napušta ni u ovim vanrednim okolnostima.
* Šta mislite o ovoj situaciji sa koronavirusom, da li vas je uplašila?
Treba biti realan. S obzirom na iskustvo i godine, mora čovek da se zabrine. Ja sam lično zabrinut, samim tim i disciplinovan. Pridržavam se mera, a preporučujem i drugima da tako rade, jer je to jedini način da pomognemo da se situacija što pre normalizuje.
* Kako vam se čine mere Vlade Srbije, da li su preterane?
Prateći situaciju iz dana u dan, mislim da smo na vreme preduzeli mere i nadam se da ćemo imati uspeha u zaustavljanju epidemije. Voleo bih da tako i drugi misle, jer bi bili optimističniji i raspoloženiji. Treba optimizma, jer, evo, danima razmišljam o mojim vršnjacima i kako da im se obratim.
Došao sam do zaključka da nas ima sigurno milion i 700 hiljada. Pa kad pomislite da se dva miliona dama i gospode u godinama nalaze u svojim kućama i da se oni trude da pomognu da se zaustavi ova epidemija. Njih želim da hrabrim, jer je ovo tek početak, pa ćemo za 10, 15 dana morati dodatno da bodrimo jedni druge. Nismo mi navikli, bez obzira na godine, da sedimo u kući. Ja neću da uzimam moj primer, jer ja obično ujutru izlazim i po ceo dan se bavim raznim projektima.
* Kako sada ostajete aktivni?
Mora čovek da radi čučnjeve. Tri puta po jedno 10-15 ponavljanja. A onda izaberete najdužu stazu kroz stan i idete tamo i nazad koliko god možete. Dok hodate zamišljate koja su to odstojanja napolju. Ja recimo zamišljam da idem od stana do Terazija i nazad. Biće vam lakše.
* Vaše generacije su prošle svakojake krize…
Da, to je čitava jedna armija od oko dva miliona, to je generacija ljudi koja je neuništiva. Sve smo mi prošli. I socijalizam i kapitalizam, i sankcije, i inflacije i ratove, i bombardovanje. Ne verujem da u Evropi postoji generacija koja je tako jaka, da je sve to prošla. Kad neko kaže – stari ljudi. Nema ovde starih ljudi, nema. To je jedna, moram da kažem, luda i večno mlada generacija. Mi smo znali i da volimo i da patimo, i da se borimo i da se nadamo.
* Da li vam ovo teže pada od nekih prethodnih nedaća?
Ne, ovo je mnogo lakše. Jedino što će verovatno nekima biti potrebna pomoć na psihičkoj osnovi. Možda to. Nikada nismo proveli toliko vremena zatvoreni. Inače, sve nam je drugo jasno i nije to tako teško. Ono što smo preživeli do sad je mnogo, mnogo teže. Ima tu ljudi koji u ovoj našoj zemlji rade strašne poslove, teške, rizične, poput lekara i medicinskog osoblja. Ima i volontera, njima treba skinuti kapu. Tako da mi ne treba da se žalimo. Ovo je samo jedna etapa u našem životu.
* Kako sprovodite mere u kući? Da li imate neki sistem sa ukućanima?
Mislim da nam je režim vrlo strog. Oni su vrlo pažljivi i disciplinovani. Kad ulaze u kuću, sve ostavljaju u predsoblju, jer se virus zadržava na čvrstim predmetima, tkanini. Nije tu samo pranje ruku važno.
* Znamo i ko se najviše obradovao što ste stalno tu…
Da, moj mačor Atos je presrećan što sam stalno ovde, jer je vezan za mene. A i ja sa njim pričam, pošto u kući uglavnom nema nikoga.
* Kako prekraćujete slobodno vreme? Da li je na pomolu neka knjiga?
Pisanje bi bilo dobro, ali moram malo i da se pripremim. Razmišljam da snimim neke tekstove. Mnogo mi se i ljudi javlja u toku dana. Evo, kao i vi na primer. Pa nekad pomislim da na to izgubim mnogo vremena. (smeh) Šalim se, naravno.
* Vi ste poznati po bogatom društvenom životu, putujete, družite se, organizujete razne akcije…
Tačno je, ja sam stalno skakao iz akcije u akciju, evo i sad radimo na jednom projektu. Naime, ja sam predsednik Upravnog odbora Dečjeg kulturnog centra u Beogradu, koji mnogo znači deci Beograda i Srbije. I pošto deca ovih dana uče od kuće, sekcije ne rade, mi smo smislili akciju. Napravili smo konkurs „Nema frke za unuke“, jer deca ne smeju da viđaju bake i deke, i pozvali ih da nam šalju pesme, crteže i sve drugo što misle da mogu da učine za njih. Mi to svakodnevno objavljujemo onlajn, i čekamo, kad se sve ovo završi, da u našem velikom holu napravimo feštu i pozovemo i bake i deke.
* Veliki deo svog života proveli ste radeći sa decom i za decu… Današnja omladina je kod kuće i prati nastavu na TV. Kako gledate na to rešenje?
Ima jedna šala: „Deci su govorili – ugasi televizor i sedi uči. Sad im govore – upali televizor i sedi uči.“
Situacija je vrlo teška u ovom trenutku. Deca su, na našu žalost, dolazila kući i uključivala svoje telefone, internet, fejsbuk i nisu imala društveni život. On se toliko izgubio, da je to zabrinjavajuće. Sad tek nisu u situaciji da imaju normalan život i mislim da roditelji moraju da se, na neki način, potrude da deci ovaj period ne padne toliko teško. Onda su se osećali slobodnim, a sad ih i za školski program vezuje televizija.
Bilo bi dobro da roditelji sa njima pretresaju to gradivo, da se potpomognu udžbenicima. Kako će to da prođe, pravo da vam kažem, ne znam. Voleo bih da čitava stvar uspe. A i ako ne uspe u potpunosti, imaće značaja, jer će deo toga deca svakako da usvoje. A pokazaće se jedna nova dimenzija u prosveti, koliko se tih nastavnih jedinica može preneti na televizijske programe u budućnosti. Sve to, po meni, nije baš dobro. Kada se završi čitava ova ružna epizoda, moramo da razmišljamo o njihovom društvenom životu.
* Stiče se utisak da poslednjih godina na televiziji i nema mnogo kulturnog sadržaja za decu.
To stoji već dugi niz godina. Zapravo nema sadržaja koji bi mogli da animiraju decu. Najbolji programi za decu su takozvani zabavo-edukativno programi. Da bi napravili takve programe, a da budu gledani i dobri, njihovi autori moraju da žive uz decu. Oni moraju da prate ritam ineteresa dece i njihovo znanje, jer su deca nama pobegla što se znanja tiče.
Ali nije važno da program bude samo za decu. Mi smo pravili programe koji su bili porodični. To treba da shvate. Oko „Tobogana“ se okupljala cela porodica. Imali smo veliko poverenje kod dece, jer vide da im roditelji gledaju. E, to nam nedostaje i to nije lako napraviti.
* Kome možemo da uputimo apel da se to promeni?
To samo može biti politička odluka, gde se kaže – od danas, nacionalna mreža mora da pravi toliko i toliko sati programa za decu, koja će biti određeni broj sati na prvom programu, a određeni na drugom. Televizija nije bez para, sada imaju novac i od pretplate. Dakle, pitanje je samo odluke da se to uradi.
* Za kraj, da li možete da nam date neki savet kako da provodimo ovo vreme u izolaciji?
Ja vam savetujem da se doterate svaki dan kao da ćete izaći. Pa kad dođe dan izlaska, da vam ne bude mnogo čudno. (smeh) Da budite lepi u kući, da se jedni drugima sviđate.