0
"Uopšte se ne mirim sa tim. Ko kaže da se nosim sa tom tragedijom? Samo držim to u svoja četiri zida. S tim se ne možete nositi. Svako ko je izgubio nekog dragog zna kako je", priča za Nova.rs Mia Begović o smrti sestre Ene Begović za kojom je plakala cela bivša Jugoslavija kada je poginula u saobraćajnoj nesreći.
Hrvatska glumica Mia Begović domaćoj publici poznata je po ulogama u serijama „Ponos Ratkajevih“ i „Vila Marija“. Osim kao glumicu, mnogi je znaju i kao jednu od najlepših žena bivše Jugoslavije, ali i kao sestru čuvene Ene Begović koja je nastradala kada je njena glumačka karijera bila u punom jeku. Mia je u intervjuu za Nova.rs govorila o najvećem životnom gubitku, o povezanosti sa sestrom, kao i o nedavnom zemljotresu koji je pogodio Zagreb.
S obzirom da ste nedavno imali zdravstvenih problema, kako se sada osećate?
– Super sam. Već kuvam, čim ja kuvam, dobro je, Bogu hvala. Kad se rešilo to što je bilo aktuno, nije to bilo ništa strašno, ali je nanosilo te poteškoće.
Kakva je sada situacija u Hrvatskoj nakon epidemije koronavirusa?
– Mi nismo imali samo epidemiju, već i u Zagrebu potres u isto vreme. Nakon osećaja ogromnog stresa svima, neki su se bolje, neki su se lošije nosili sa tim. Neki se trude da budu super, pa onda gutaš i onda se dogodi ovo što i meni sa zdravljem. Kao sve mi je super, i ništa me ne boli. Ali dobro, sada je krenula prava energija. I to upravo iz naših krugova umetničkih, pozorišnih. Zaista nešto što je divno. Ljudi su naprosto oduševljeni, i to je vratilo pravi osmeh i optimizam. Ono nešto pravo, ljudski, humano, kao što svi mi jesmo. Ta akcija će doprineti tome da mnogi ljudi koji nisu išli u teatar da ga prepoznaju i zavole.
Da li je i vaš dom oštećen u tom zemljotresu?
– Ovde je svaki stan drugačiji. Ja sam u delu gde su stare zgrade. Moj stan je bio bombardovan tokom drugog svetskog rata. Baš je na njega pala bomba, tako da je nadgrađen i renoviran tada. Oštećenje mog doma nije ništa naspram onih koji su ostali bez svega. Više je stradala ova glavna ploča, dimnjaci koji se moraju menjati. Ljudi su bez tople vode, ja srećom imam protočni. I dalje otpadaju komadi sa onog što je tad popucalo. Ne možete dočekati majstore, mnogima trebaju više nego meni. Moramo biti solidarni i u tom smislu, da ima ljudi koji nemaju zidove, krov… Ja sam dobila potvrdu da je stan neuporebljiv, ali opet to je ništa naspram ostalih. Kažu, ima neke, njima sumnjive pukotine, pa se ja nadam da više neće biti potresa i da je to to.
Da li ste u tim trenucima strahovali za svoj život?
– Nisam za svoj, već za život svog deteta. Bile smo zajedno tad. Srećom sam se probudila, išla sam da kuvam kafu. Mislim da je to za mlade ljude, kojima je to prvo iskustvo bio ogromni šok. Još je počeo da pada i sneg, svi su u pidžamama istrčali. Gledali smo i da se pridržavamo mera distance. Moja ćerka je vrištala jer se bojala za mene. Vištala svaki put kad je videla da se približavam kući. A ja uopšte nisam imala strah. U tim trenucima valjda proradi mama tigrica u vama. Starije sam pokrivala dekama. Bilo je baš strašno. Svoj strah sam lečila kontra strahom. Samo mi je bilo bitno da su te mlade cure koje su bile tu, budu utopljene, koliko toliko.
Bili ste deo rijaliti programa „Survivor“, kakvo je vaše iskustvo vezano za to? Da li biste ponovo ušli u neki od tig šouu programa?
– Rijaliti „Survajver“ sam gledala na televiziji, i to je jedini rijaliti koji sam pratila. Zaista snalažejne u datoj situaciji, ko može preživeti. Mislila sam da će biti svi ljudi za koje je bilo rečeno. Mislila sam da će biti ljudi koji su ostvareni u svojim profesijama, kao i ja. Međutim, to nije bilo tako. Tu je već bilo nešto što je ukazivalo da su sjajni producenti ipak malo omanuli. Mislila sam da ću biti sa Tonijem Cetinskim, kao što mi je i bilo rečeno. Sa svojom generacijom da sam bila, to bi bilo drugačije sve između nas. Rečeno mi je da će biti ljudi koji su vrh u svojim profesijama. Moram priznati da je meni tada bio veoma potreban novac, jer sam prolazila i kroz razvod. Kao što kažem u svojoj mono drami: „Trebao mi je novac i opet sam ga zaradila. Sama“. A moja ćerka Lena je htela to, a ko bi pustio svoje dete na drugi kraj sveta? Koja majka? Kako da pustim na drugi kraj sveta ono moje jedino? Davala sam joj svoju garderobu na dugi rukav jer ima osetljivu kožu. Sve što sam imala sam joj dala.
Kako ste se snašli tada u rijalitiju?
– Nisam se baš uklapala. Ne mogu se uklapati u igre ljudi koji misle da moraju lukavstvom nešto da postignu. Ja sam pristalica toga da se postiže kad čvrsto zavrneš rukave i samo sopstvenim radom. Meni ne trebaju igrice. Mnogi od njih su plesali jedno leto. Žao mi je, milsim da je mogla da bude super priča, da su bili svi ljudi koji su rekli da će biti. Srozali su nivo. Inače, je to odlična producentska kuća, ali mislim da su tu zeznuli. Mada ko nije napravio grešku u svom životu, počevši od mene.
Da li je to bila neka vrsta izazova za vas?
– Ne. To mi nije bio izazov. Tada sam dobila ogroman novac za učešće. Niko od njih nije dobio ni približno. Dobila sam sve ono što oni nisu. Ja sam postavila apsolutnu, u tom trenutku, i meni neshvatljivu cifru. Oni su se javili i rekli da pristaju na uslove. Pitam se ko bi tu cifru odbio? Meni je jako drago kad mi ljudi kažu: „Ja nikada ne bih ušao u rijaliti“. Kako da ne, topim se. Dok im se ne ponudi. Dakle, imala sam dva bitna motiva za to, ogroman novac i dete. Nije mi uopšte žao što sam pristala. Upoznala sam neke božanstvene ljude. To je jedino iskustvo koje mi sada deluje neverovatno da sam ga napravila.
Kako ste se nosili sa titulom najlepše žene Jugoslavije?
– Ne znam. U tom periodu, paralelno je bila živa moja seka Ena. Ima izuzetno lepih žena. Ja nisam bila nikada toliko lepa koliko sada možete sresti deset devojaka na svakih hiljadu metara. Možda sam imala to nešto, i prijalo mi je da se primećuje. Ja mislim da je kod mene više bio faktor X. Meni je Ena bila prekrasna, sa plavim očima. Imam to bublasto lice, što ja baš i ne volim. Meni su lepe žene sa tim karakternim, jakim kostima lica. To je meni prelepo. Uvek sam bila zadovoljna što mi je Bog dao zdravlje. Više je ta moje energija stvarala izgled. A i uvek sam imala puno energije, i do dan danas.
I danas važite za veoma lepu ženu. Čini se da vama godine čine samo dobro, koja je tajna?
– Ni sada ne mogu da mirujem. Isključivo duh je zaslužan. Energija obnavlja stanice. Jako sam radoznala, jako volim da učim od drugih koji više znaju od mene. Kupila sam mašinu da šijem sad. Htela sam da upišem i turski jezik. Čega se uhvatim ja to i završim. Mislim da čovek mora biti radoznao. Upisala sam doktorat u 46. godini na Filozovskom fakultetu.
Prošli ste kroz veoma težak period kada vam je nastradala sestra Ena, kako se danas nosite sa tim?
– Uopšte se ne mirim sa tim. Ko kaže da se nosim sa tom tragedijom? Samo držim to u svoja četiri zida. S tim se ne možete nositi. Svako ko je izgubio nekog dragog zna kako je. To ti obeleži čitav život. Nije meni Ena bila samo sestra. Nismo mi bile samo krvlju vezane. Mi smo bile vezane istim senzibilitetom, istim pogledom na teatar… Često smo bile partnerke na sceni. Divine predstave smo radile zajedno i duo drame koje su pisane baš za nas dve. Vreme sa njom je bilo uživanje. I pravile smo kolače zajedno, pile kafe, gledale filmove.
U jednom intervjuu ste rekli da godinama nakon Enine smrti niste mogli da plačete. Kakvu emociju vam danas evocira sećanje na nju?
– Bila je jedan veliki humanista i divna osoba. Kako da vam ne nedostaje, nedostaje i do srži. Ne mogu ići po svetu i to pokazivati. Ta bol je u mojoj duši. Mogu vam samo reći, da mi dnevno sve više nedostaje. Godinama je sve teže i sve više nedostaje. Čovek nauči da živi sa tom boli. Ja sam veliki borac. Možda ja toliko radim da bi pobegla od te tuge i tog nedostatka, najbitnije osobe u mom životu, pored mog deteta. Kad budete gledali monodramu shvatićete sve do kraja. Ima samo jedna strana u kojoj je sve rečeno. Ena je bila izuzetno duhovita. Imala je izuzetno razvijen smisao za humor. To joj je negde bio karakter koji smo izgleda nasledili od roditelja. Uvek je lakše kad okrenete na šalu ili na ironiju. Ja volim malo specifičniji humor. Mi smo se preko toga fantastično razumele. Upravo preko tog istog smisla za humor. Ja se tako lečim, to je moj lek.
Enina ćerka je imala Lana je sada već odrasla devojka, koliko ima sličnosti sa majkom?
– Ja sam smislila jedan izraz, nazivam ga „ženstvom“. Dakle, to je duša žene.Ono što je tipično za nju. Duša ženskog bića, ja to apsolutno vidim u njoj. To je taj smisao za humor, skromnost, svoj stav, smirenost. A opet, s druge strane, vulkan energetsk.
Ko vam je omiljeni od sprskih glumaca, budući da ste radili sa mnogima od njih?
– Ima puno divnih kolega s kojima sam imala čast i sreću da radim. Čak se i sad dogovaramo za neki projekat. Jako je teško i bilo bi nepravedno spomenuti jednog. Recimo, sa Milenom Dravić sam imala neku specifičnu vezu i nedostaje mi beskrajno. Imale smo jedan lep, kolegijalni pristup. Imam veliko poštovanje prema njoj. Da ne kažem Nebojša Glogovac, s kojim smo svi sanjali da radimo. Tu je Irfan Mensur kojeg obožavam. Jako je teško izdvojiti. Onda Lane Gutović sa kojim sam napravila, sigurno jednu od svojih meni dražih i kažu, najboljih uloga u životu. Mlade generacije isto uživam da gledam u serijama. Možda će se neko naljutiti od kolega, ali eto neka bude u časti i spomen to Milena Dravić.
Da li pratite naše serije?
– Gledala sam „Južni vetar“ i sad se ježim kad se setim nekih scena . Ta serija me je izula iz cipela, jedva sam čekala novu epizodu.
Da li ste nakon razvoda izgubili veru u ljubav?
– Pa nemam 150 godina, ali i tada ću verovati u ljubav. Ljubav je osnovna pokretačka snaga.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
PROČITAJ JOŠ: