5
Jelica Dabović našla se juče među osobama koje su zbog širenja neproverene i naučno neutemeljene propagande protiv vakcinisanja, privedene u SBPOK. U pitanju je najstarija sestra nekadašnjih uspešnih košarkašica Ane i Milice Dabović, poznata javnosti po svojim kontroverznim nastupima, javnom svedočenju o zlostavljanju koje je trpela od oca, partnerke i kolega, a sada i po širenju antivakserskih stavova.
Jelica, koja je takođe bivša košarkašica pre par godina je objavila dve knjige u kojima je iznela detalje o teškom detinjstvu i nasilju koje je trpela od strane oca, a kasnije i od kolega iz kluba u kome je igrala, te od emotivne partnerke.
Danas je, kako se navodi u medijima, stručnjak za mrežni marketing, a ima i svoj Jutjub kanal, na kome je do pre godinu objavljivala motivišuće video snimke.
PROČITAJTE JOŠ
Dabović je, gostujući u jednoj emisiji pre dve godine, osim o teškom detinjstvu, tvrdila i da je bivši poznati košarkaš i njen tadašnji trener pokušao da je siluje, što se, prema njenim rečima, dogodilo u sezoni 1993/ 94.
„Sve je krenulo nizbrdo kad je trener Partizana go legao na mene. Pokušala sam da ga dozovem pameti tako što sam spomenula njegovu ženu, nije reagovao, ali kad sam pomenula oca, istog momenta je skočio. Jer, znao je, kao i svi ostali, koliko je moj otac agresivan. Imala sam 19 godina, posle toga mi je minirao karijeru i morala sam da odem. Završila sam u Bačkoj Palanci, u nižerazrednom klubu“, ispričala je Jelica u jednom intervjuu.
„Iz detinjstva se sećam batina samo. To je moja tragedija. Otac me je vodio na kupanje uvek na jedno mesto gde je bilo dosta kamenja. Učio me je da plivam. Tada sam se raskrvarila, majka je kući primetila i vrisnula, a ja sam počela da plačem. Onda je otac uzeo plastični češalj i počeo da me tuče do krvi“, počela je tada priču Jelica.
„Otac nije želeo da se venča s mojom majkom, ona je morala da se uda pošto je bila trudna. Uvek sam imala osećaj da sam neželjena, da me svi mrze. Majka mi nikada nije rekla lepu reč, o ocu već da ne pričam.“
View this post on Instagram
Jedan od odlomaka iz njene knjige, napisan u trećem licu, prema rečima Jelice Dabović, odnosi se upravo na nju – devojčicu koja je trpela nasilje od ranog detinjstva.
„Iz čista mira je počeo da je udara tako jako da joj je maleno telo letelo sa kraja na kraj čamca. Mozak joj se paralisao. Prvim šamarom ju je bacio na kutiju kojom je bio pokriven motor. Kada je pala, podigao ju je ponovo za kosu i udario otvorenim dlanom jače nego prvi put. Od udarca joj puče usnica i puče nos, a glavica iskliznu iz njegove ruke, zbog čega ona posrnu udarajući slepoočnicom u metalnu šipku…
Odnos sa sestrom Milicom Dabović nije želela detaljno da opisuje. Jelica tvrdi da je i Milica, kao i ona i njihova majka, trpela nasilje, ali da danas to negira i da su obe izabrale da žive u izmišljenom svetu, ali da ona ne može da ne kaže istinu.
View this post on Instagram
„Baka i deda su me odgajali, ali to nije bilo društvo za mene. Tako sam ja patila, želela sam sestru ili brata. Mislila sam da rođenje Milice znači da će najzad doći sreća u našu kuću, da nećemo više trpeti nasilje ni ja ni majka. Ali sam se prevarila. Mene je nastavio da maltretira, ali i Milicu čim je malo odrasla i počela da hoda. Tada mi je bilo još gore u celoj toj priči, nisam mogla da zaštitim ni majku ni sestru“, ispričala je Jelica u emisiji „Život priča“.
Jeličina sestra Milica se nakon njene ispovesti oglasila, ne potvrđujući, niti negirajući njene reči.
PROČITAJTE JOŠ
„Ne osuđujem, ja razumem. Svako od nas teži ka tome da bude iskren i slobodan. Kada smo iskreni i slobodni, tada smo nepobedivi, osposobljeni da volimo i budemo ono što uistinu jesmo. U suprotnom, osoba se oseća kao da je zarobljena. Potreba da se oslobodi se izražava na različite načine, jedan od njih je da modeluje sopstvenu istinu, izbegne vlastitu odgovornost. Deca su sa šesnaest godina već odgovorna. Mnoge devojke sa šesnaest postaju majke i počinju da odgajaju decu, sa dvadeset već prave kuće i stvaraju porodice. Jasno je da uvek možemo, da ima načina da sebe zaštitimo i negujemo“, napisala je tada Milica na Instagramu.
Ljubavna priča Jelice Dabović s tragičnim ishodom
Pošto je raskinula ugovor s „Partizanom“, potpisala je za klub u malom gradu. Međutim, i tamo je doživela neprijatnost. Prema njenim rečima, pokušao je da je napastvuje porodični prijatelj njenog oca.
Društvo u kući gde je bila smeštena pravila joj je Mira, koja je bila dugogodišnja prijateljica iz Niša, s koojom se družila i bila veoma bliska. Međutim, ta ista Mira je kasnije, u toj kući, pokušala da joj oduzme život.
Iz kluba je naime stiglo naređenje da Mira više ne sme da posećuje Jelicu i da mora da ode, što je dovelo do promene i Mire i samog odnosa. Od vedre i nasmejane devojke, po Jeličinim rečima, postala je morbidna osoba opsednuta smrću, koja je čak i javno pričala da će ubiti i sebe i Jelicu.
View this post on Instagram
Jedne večeri se tako posvađala sa Mirom i kad je Jelica krenula na spavanje, videla je u uglu kauča kraj Mirinog ranca zelenu rebrastu bombu i revolver. Na trenutak je zastala, ali se u sledećoj sekundi predomislila i nastavila dalje. Bez ikakve reakcije, reči ili treptaja, ona je produžila do spavaće sobe i prepuštajući se, kako kaže “Njegovoj” volji, hladnokrvno legla u krevet.
Probudila ju je stravična eksplozija. Nije mogla da se pokrene, videla je oko sebe delove svog tela i ogromnu količinu krvi. Ništa je nije bolelo, ali je shvatila da je Mira, dok je Jelica spavala, aktivirala bombu i raznela i Jelicu i sebe.
Mira nije preživela, umrla je dva dana kasnije u bolnici.
Jelica je jedva ostala živa, falili su joj delovi noge, imala je 13 operacija i jedva ponovo prohodala.
Dva meseca je bila u bolnici i majka nije ni pomislila da je obiđe u bolnici.
Posle skoro dva meseca provedena u bolnici, Jelica je trebalo da izađe. Pošto je bila gotovo nepokretna, a nije imala nikoga da se stara o njoj, bila je prinuđena da se vrati u roditeljsku kuću.
Kako je ispričala, tada je izgledala kao preparirani leš. Njene pre dva meseca zategnute i lepe noge, bile su kao drške od metle. Desna je bila cela crvena i kao spržena, od zguljene kože koja joj je presađivana, a leva nije ni ličila na nogu. Potkolenica je bila na više mesta isečena i sva u ožiljcima, a na butini se videlo deformisano meso kroz koje se na nekim delovima providela kost. Na toj ogromnoj rani koja je zauzimala celu spoljnu stranu bila je zalepljena koža presađena sa druge noge. Na delu gde se nalazi kuk, providela se glava velike butne kosti, a ta kožica bila je prilepljena na dva milimetra preostalog mesa. Na sredini kuka prema gore počinjala je opet prava koža sa ružnim i debelim ožiljcima koji su se završavali na drugoj strani leđa, jer su geleri prolazeći kroz kičmu ostavili dubok i ružan crveni trag.
Deo metala je ostao između pršljenova, a opiljci bombe su se na pojedinim mestima mogli napipati i pod rukom. Preko celog stomaka protezao joj se ožiljak od vađenja povređenih creva, a kesa za fekalije, veličine one za kokice, stajala je zalepljena sa leve strane. Pokušala je sebi da ulije optimizam, ne sluteći da se i u tome prevarila i da su najteža iskušenja tek pred njom.
Po njenom dolasku iz bolnice, njen otac je uzeo godinu dana neplaćenog odsustva iz škole, pod izgovorom da mora da neguje ćerku i vozi je na terapije. Ali, kako je ispričala, nije mu padalo na pamet da joj na bilo koji način pomogne. Njen očaj i poniženje su mu bili duševna hrana. Nastavio je da se iživljava nad njom čak i u tom očajnom stanju u kojem je bila.
Proganjajući je kao senka, otac je svaku priliku koristio da je provocira, ponižava i vređa. „Šta je bilo lepotice? Hajde, obuci sada minić da te svi vide. Što nećeš? Ma daj, baš si neka…“
I dok je zbunjena stajala u hodniku, on uze kameru u ruke i naredi: „Stani, ne mrdaj! Hajde dok si tako lepa da te ovekovečimo! Hajdemo sada smešak, kao pravi model. A sad izbaci levu nogu da je što bolje vidimo. Divno! Još malo podigni pidžamu, da snimimo i kesu na stomaku. Tako! Ma, fenomenalno. Eto, zar nisi oduvek želela da budeš model pred kamerama?“, upitao je on sa ciničnim osmehom snimajući je sa svih strana, a ona snuždena oćuta, bez želje da išta odgovori.
„Evo lepotice, da imaš da gledaš doživotno šta si sama sebi napravila“, rekao je.
Jelica se uprkos komplikacijama, brzo oporavljala. Išla je stalno na vežbe, vratila funkciju stopala toliko da hoda, da se to ne primeti.
Dok je radila kao konobarica, silovao ju je neki lokalac
Kako nije mogla da se vrati košarci, a nije htela da ostane kod kuće, po oglasima je tražila posao i jedino što je našla bili su poslovi konobarice po sremačkim kafanama.
Izabrala je roštiljnicu gde je bilo samo tri stola, jer nije mogla da opslužuje više.
Neki lokalac, koji je stalno dolazio u kafanu, „bacio je oko“ na Jelicu, koja ga je vešto izbegavala, što je njega ljutilo. Jednom je došao pred zatvaranje lokala, sa drugaricom i rekao da ga je poslao gazda da je odveze kad zatvori lokal.
Pošto je bilo hladno, novembar mesec, a ona se operisala u oktobru, prvo se nećkala, a onda je pristala, verujući da nema zbog čega da brine.
Ubrzo pošto su krenuli, drugarica je izašla iz kola, a kada se Jelica uhvatila za kvaku da izađe, on nije dao. Nije mogla da mu se odupre, a i pomislila je – hoće li da me ubije ovaj posle svega ili će da me siluje? Ako će da me siluje, ma nek uradi to, ja više ne znam šta ću. Nisam više mogla da se izvlačim, da plačem, da se tučem, mislila sam nek uradi to. Osećala je krivicu – tako joj je to kad radi po kafanama, kad je na to spala – a bila je najbolji strelac, govori 4 jezika.
Dok je silovao, ona je razmišljala da, ako je onaj koji me je napravio lupao glavu o zid i vređao i ceo moj život vukao stramputicom, tukao me i terao da u životu radi stvari koje nije htela – šta ja da očekujem od drugih?
Silovanje je, kaže, najtraumatičnije iskustvo za jednu ženu, a ona je na kraju svega, na to gledala kao na iskustvo neželjenog seksa, jer je to bio jedini način da nastavi i da ide dalje.
A koliko je to rasprostranjeno, saznala je tek kada je napisala knjigu i kada su žene počele da joj se javljaju sa sličnim iskustvima.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
