Kako sam se sa Ćanom otimao oko sendviča na aerodromu

Kada idem negde na odmor, onda u suštini imam samo jedno pravilo – nula pritiska i žurbe. Dosta mi je i jednog i drugog na poslu za ceo život. Dakle, kada sam negde izvan Srbije, onda tamo dani teku po mom privatnom ritmu – sporo, razvučeno kao palačinka, gde se jutro i podne neprimetno spajaju sa popodnevom i odjednom bude vreme za spavanje. Ali, ovog puta, ja nisam na odmoru, nego idem na novinarsko putovanje u Sloveniju. I to prilično intenzivno putovanje.

Koncept je jednostavan – grupa novinara za četiri dana brzinski obilazi Bled, Kranj, Kranjsku Goru, Maribor, Krvavec, Pokljuku… Za pola mesta nisam ni čuo, u drugoj polovini nisam nikad bio. Sve obećava dobar provod.

U trenutku kada mi organizator puta Milan šalje ambiciozan program putovanja ja ne znam s kim tačno putujem, ali znam da će to biti kolege iz drugih redakcija i da verovatno profesionalno prate turizam. Osećam se pomalo kao uljez, ali ipak mi se čini da će ekipa biti okej i da će putovanje biti kao slalom niz neku blagu padinu. Hm, možda bolje da ne koristim skijaške metafore, jer u životu nisam stao na skije i čini mi se da ću biti jedini takav u ekipi.

Ubrzo su svi moji strahovi razvejani kada shvatim da će u ekipi biti i Jelena, moja bivša koleginica jedne druge redakcije, uz još dvojicu kolega iz konkurentskih medija koji mi već u prvom kontaktu deluju kao kul ljudi. I taman kad smo krenuli da ćaskamo i upoznajemo se, stiže obaveštenje da se let odlaže zbog magle u Beogradu, jer propelerac kojim letimo za Ljubljanu nema odgovarajuće uređaje za takve uslove letenja.

U prevodu: Tri sata ćemo biti zarobljeni na aerodromu, a ceo program u Sloveniji za taj dan se manje-više raspada.

I tada mi Jelena prilazi i polušapatom kaže: „Brate, je l‘ ono Ćana?“

„Ko?“, pitam.

„Ćana, brate. Pevačica!“

Okrećem se i na klupi u čekaonici na gejtu vidim doteranu gospođu kako očajna skroluje po telefonu, spremna za višesatnu agoniju. Vadim telefon, ukucavam „cana pevacica“ na guglu i idem na „images“. Gledam u displej, gledam u gospođu i zaključujem: „Da, Ćana je!“

Poznato je da je ovo deo godine kada naša estrada pohodi nemačke, austrijske, švajcarske, pa i slovenačke gradove gde naša dijaspora proslavlja nove godine, božiće i ostale hanuke i bajrame uz zvuke rodnog kraja. Halama, klubovima i kafanama od Hamburga do Pirana lete evri po binama i stolovima ili završavaju na znojavim čelima harmonikaša. Zašto bi Ćana i Slovenija bili izuzetak?

Dok smo sedeli u jednom od aerodromskih kafića gledali smo Ćanu za susednim stolom kako se ne odvaja od telefona i pitali se da li možda prosto ide negde na skijanje? Na keca sam ispalio naslov: „Skijao sam se se Ćanom u Sloveniji i bilo mi je super!“

Tada stiže obaveštenje o novom terminu za bording, uz informaciju da će svi putnici dobiti užinu u vidu goveđih ili pilećih sendviča i flašica vode, nakon čega možemo konačno da krenemo ka destinaciji. Stižemo do gejta i na pultu vidimo najlepši prizor tog jutra: Brdo snedviča i pakovanja sa flašicama vode. Međutim, već u tih dvadesetak koraka do pulta, bilo je jasno da će konkurencija biti oštra i da su najspretniji već ćapili prve sendviče i flašice vode. Scene nisu baš kao iz 1993, ali ceo događaj pomalo ima taj vajb. Ima li gore sudbine nego ostati bez bajatog sendviča pred put od jedva sat vremena?

Ubrzavamo korak i stižemo do pulta kada već postaje možda i prekasno. Na dnu kutije vidim samo dva sendviča i shvatam da nemam vremena da biram da li ću goveđi ili pileći. Hrabro gazim napred, pružam ruku i shvatam da je osoba pored mene za delić sekunde brža. Kao u usporenom snimku, okrećem glavu levo i imam šta da vidim: Ćana samouvereno stupa ispred mene, lagano uzima sendvič, nasmeši mi se i trijumfalno se udaljava. Kakva lakoća, kakav stil, kakva efikasnost!

Naravno, sendviča je bilo dovoljno za sve i nikakve drame suštinski nije bilo. Ali, čim sam u avionu seo pored Jelene, dramatično sam joj preneo novi naslov za svoj tekst: „Kako sam se sa Ćanom otimao oko sendviča na aerodromu!“

Jedva da smo stigli da proždrnemo užinu, a počelo je sletanje. Ipak smo mi bili ista zemlja ne tako davno, ovo je u suštini lokalni let. Izlazimo na aerodromu „Jože Pučnik“ i dolazimo do pokretne trake s prtljagom, a tamo naravno – Ćana već stigla i čeka kofer. Uvek korak ispred drugih!

Stojimo pored trake i dok čekamo da krenu koferi, odlučujem da pokrenem konverzaciju:

„E vala, konačno stigosmo“.

„E vala baš!“, kaže ona.

Jelena u tom trenutku radi ono što nam je svima na pameti, ali niko nema petlju da pita: „Može jedan selfi?“ Ćana se nasmeši i šmekerski kaže: „Ma, naravno, daj telefon!“

„Idete na neku svirku?“, pitam.

„Imam neke porodične obaveze prvo, a onda imam koncert u Kranju“, kaže Ćana.

Cela novinarska ekipa se zgledala.

„Pa mi ćemo ići i u Kranj!“, rekao je kolega Peđa.

„Eto vidite! Bilo bi mi zadovoljstvo da budete moji gosti. Karte su prodate, ali ima jedan sto na bini pored moje familije, biće rezervisan za vas. Samo recite da ste novinari iz Beograda“, rekla je Ćana dok je uzimala kofer i otišla u sveže, hladno ljubljansko popodne.

Milan nas dočekuje na aerodromu, gde je dreždao celo prepodne čekajući uzalud naš let; s njim je i koleginica Diana koja nam se pridružuje iz Zagreba. Malo svi gunđamo zbog kašnjenja i proklete magle, ali slažemo se da je zapravo celo iskustvo bilo zabavno i da je Ćana bila nedvojbena zvezda čekaonice na gejtu. U kojim drugim životnim okolnostima bismo imali stand-off oko sendviča, a tek kada bih uopšte došao u situaciju da budem na bini s njom?! Ovo putovanje je postalo spektakl i pre nego što je počelo.

Stižemo u Maribor, koji za praznike izgleda doslovno kao gradić iz bajke. Posle haosa, zagađenja i meteža Beograda, ovo savršeno skockano mesto deluje kao melem na ranu. Još veći melem je klopa na koju odlazimo u restoran Nana, gde me potaž koji se servira u dubokoj čaši diže direktno iz mrtvih. Budući da je restoran praktično u samom srcu grada, tu nas čeka i vodičica. Dok nas vodi čarobnim ulicama grada, ja opet ostajem bez teksta, kao i svaki put kad se nađem u Sloveniji: Nigde nema niti jednog jedinog papirića na ulici. Ako dolazite iz Beograda, onda znate koliko je ovo teška egzotika.

U jednom trenutku na kaldrmi primećujem praznu limenku i brzo vadim telefon, jer ovo se na viđa svaki dan: Uspeo sam da pronađem jedan komad smeća u Sloveniji! Čim smo zamakli za ugao i vratili se na to mesto, limenka više nije bila tu, neko ju je sklonio.

S oduševljenjem usred sveg tog reda otkrivam i nekoliko uličnih grafita i žvrljotina sa jugoslovenskom i partizanskom pozadinom i podsećam se duge levičarske tradicije ovih krajeva. Svaka znamenistost iz vremena NOB-a uredno je obeležena, a nazivi imena ulica nisu menjani. Ja se setim kakav tip je nama gradonačelnik i samo pognem glavu; neće biti lako prolaziti pored spomenika Draži Mihailoviću u centru Beograda.

Ipak, najsimpatičnija mi je priča o franjevačkoj crkvi, sa fasadom od crvenih ciglica: Legenda kaže da je crkva sazidana tako što je svaki put kada bi neka Mariborčanka zgrešila po jedna cigla bila uzidana u crkvu; da je to pravilo primenjeno na muškarce, u Mariboru bi bio Vatikan!

Pravo iz Maribora žičarom idemo na prvu pravu planinu ovog putovanja i uživamo iu pogledu od kojeg zastaje dah; smeštamo se u rizortu Bolfenk iznad Maribora, koji deluje kao specijalno napravljeno planinsko selo negde u Švajcarskoj.

Okrepljeni i odmorni krećemo na prvu skijašku destinaciju – Krvavec iznad Cerklja na Gorenjskem. Skijaši u ekipi jedva čekaju da isprobaju staze, a Milan, Diana i ja odlučujemo da isprobamo čari slovenačkih piva i gulaša u lokalnom restoranu Plaža. Dok sa zvučnika dopiru slovenačke veselice, shvatam da bih se lako navikao na život u ovom skijalištu, iako je jedina moja veza sa skijanjem povremeno gledanje novogodišnjih skakaonica na TV-u.

Uveče sedimo u udobnom holu Hotela Krvavec i sumiramo utiske, kada shvatamo da je Ćanin koncert u Kranju biti na dan kada smo mi zapravo ceo dan na Bledu i u Kranjskoj Gori. Pitamo Milana ima li i ikakve šanse da nekako stignemo i na koncert i na planirane aktivnosti i shvatamo da će Ćana morati na bini nekako da se snađe i bez nas.

Kada smo dan kasnije prošli Bled i Kranjsku Goru (o tome više drugom prilikom), otišli smo na Ćanin Instagram i shvatili da smo možda ipak propustili potencijalni provod godine. Dok nazdravljamo odličnom alspkom travaricom, Milanu ozbiljno proporučujemo: Ako sledeće godine budeš organizovao slično putovanje, molim te pogledaj pre toga Ćanine tour dates!