Kako je EXIT dobio ime: Za sve je "kriv" Slobodan Milošević

Nastupima Urbane gerile, DJ Fakira i Dee Fejsa, 29. juna 2000. u parku Univerziteta u Novom Sadu pokrenut je EXIT Noise Summer Fest. Festival je trajao skoro 100 dana tokom kojih su se svakodnevno održavali besplatni koncerti, žurke, predstave, projekcije filmova, izložbe, tribine, performansi... Pokrenut od strane grupe studenata sa namerom da kreiraju pokret za mir i slobodu u Srbiji i na Balkanu, projekat je zamišljen kao alternativni kulturni model onom koji je plasiran tokom devedesetih od strane državnih i paradržavnih medija sa ciljem da motiviše mlade da izađu na izbore na kojima je konačno svrgnut režim Slobodana Miloševića.Povodom dvadesete godišnjice festivala, Dušan Kovačević osnivač EXIT-a, govorio je za Nova.rs o dve decenije dugoj tradiciji ovog festivala u Srbiji, njenom začetku, prvobitnoj ideji, ali i o izazovima sa kojima se festival trenutno susreće zbog pandemije koronavirusa.Kada je EXIT pre dvadeset godina nastao u jeku studentskih protesta protiv Miloševićevog režima, da li ste mogli da sanjate da će jednog dana postati najveći festival u regionu?Samo oni koji su živeli u Srbiji tokom devedesetih znaju kakva je psihoza vladala u to vreme. Novi Sad je tog leta 2000. godine bio izlepljen plakatima na kojima su se najavljivali koncert Rolling Stonsa i otvaranje Ikea prodavnice i svima je bilo jasno da je to plakat protiv vlasti jer je tako nešto u Srbiji tada bilo nemoguće. Bilo koja naznaka normalnog života u tom trenutku je bila nerealna sve dok je Miloševićev režim bio na vlasti. Jedini fokus svih nas je bio da srušimo njegov režim i da nakon toga počnemo da gradimo novo društvo. Kada se konačno desio 5. oktobar, naši snovi su išli jako daleko i sećam se da sam krajem 2000. gradskoj upravi poslao projekat u kom je stajalo da će EXIT postati jedan od pet najznačajnijih festivala Evrope. Njima je tada to izgledalo nerealno, ali su pustili „decu“ da se igraju. Sudbina je htela da smo taj cilj uspeli da nadmašimo i dva puta osvojimo titulu za Najbolji veliki evropski festival za EXIT i još dva puta za druge festivale u našoj festivalskoj porodici.

Šta se sve promenilo tokom ovih dvadeset godina postojanja festivala? Da li je društvo danas drugačije nego tada?Dosta toga se promenilo. Nove generacije donose sa sobom nove muzičke ukuse, što se ponekad ne dopada delu generacije koji je bio na njihovom mestu pre 10 ili 20 godina. Ipak, mi se uvek trudimo da ponudimo sve kvalitetne muzičke pravce, i dalje se borimo da dovedemo velike rok bendove, iako je ovaj pravac sve manje zastupljen na najvećim svetskim festivalima. Tako smo u prethodnih nekoliko godina uspeli da dovedemo The Cure, Motorhead, The Killers, Greta Van Fleet i mnoge druge. Ono što se nije promenilo kada je EXIT u pitanju, to je društvena odgovornost i aktivizam. Taj aktivizam živi kroz EXIT fondaciju koja je u poslednjih dvadeset godina realizovala više stotina projekata i preko 1000 aktivnosti. Tu se izdvajaju višegodišnji projekat Mladi Heroji u kom se promovišu pravi uzori za mlade u Srbiji; kampanja za ukidanje šengenskih viza 2009. kada je tadašnji evropski komesar za proširenje Oli Ren istakao diplomu State of EXIT kao najbolje sećanje iz Srbije; „Asovi za decu“, fudbalska utakmica u kojoj su učestvovale legende srpskog fudbala Radomir Antić, Bora Milutinović, Predrag Mijatović, Dejan Stanković i mnogi drugi, tokom koje je sakupljeno 120.000 evra za izgradnju bolničkog krila za decu obolelu od raka u Nišu 2017. godine; EXIT AID 2014. tokom kog je sakupljeno 140.000 evra za pomoć ugroženima od poplava u Srbiji, kao i ekološka platforma Zelena R:Evolucija u okviru koje se Srbija obavezala da podigne pošumljenost zemlje za gotovo 50% odsto. Možda i najvažnija misija Exita je započela nesvesno, kada su se 2001. po prvi put nakon ratova na istom mestu našli mladi ljudi iz svih krajeva Balkana. Misija povezivanja regiona je krunisana sa Exitovim festivalima u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i drugim zemljama, koji su postali možda i najvažniji kulturni most između ovih zemalja koje su nažalost i dalje u lošim odnosima.Koje je značenje reči "EXIT" i zašto ste tada odabrali to ime?To je zanimljiva anegdota. Naziv festivala trebalo je da asocira na izlaz iz tadašnjeg vladajućeg režima, sa ciljem da se mladi motivišu da izađu na istorijske izbore 24. septembra 2000. godine na kojima je konačno srušen Milošević. Odlučili smo se za englesku reč jer smo pretpostavili da će policija na taj način teže skapirati o čemu se tu zapravo radi.Koji se momentar u karijeri festivala činio kao najteži? Da li je to možda upravo ovaj sada, kada se svet suočava sa pandemijom koronavirusa?Ovo je sigurno jedan od najvećih izazova za festival do sada, ako ne i najveći, kako za nas, tako i za manifestacionu industriju u celom svetu. Neizvesnost je ogromna, situacija se menja iz dana u dan. Prvo smo bili uvereni da ćemo morati da odložimo festival za sledeću godinu, međutim kada je situacija u Srbiji i drugim zemljama regiona počela da se popravlja, dobili smo preporuku da ne otkazujemo, već da pomerimo festival za sredinu avgusta. Sve je moralo da se radi iz početka, sponzori, izvođači, prodaja i dobili smo dva meseca da uradimo posao od godinu dana. Međutim, mi smo navikli na poteškoće. Radimo festival na tržištu gde nije moguće naplatiti ulaznicu više od 50-60 evra, dok karta za slične festivale u drugim državama košta 200-350 evra. O sponzorskim prihodima da ne pričam, Glastonbury za jednu godinu u Velikoj Britaniji može da prihoduje od sponzora više nego EXIT za dvadeset. Ipak, mi uvek verujemo u najbolji mogući ishod. I tokom vrhunca epidemije smo između širenja panike, koje nije nedostajalo, i optimizma, odabrali ovo drugo.Pandemija će svakako ovogodišnjem festivalu nametnuti mnogo izazova. Kakva su Vaša očekivanja?Izazovi su ogromni, pogotovo imajući u vidu da smo najavili da ćemo, u slučaju da se epidemiološka situacija ne stabilizuje potpuno do avgusta, besplatno testirati sve posetioce pre ulaza, kako bi bili sigurni da imamo korona free događaj. To je logistički izuzetno zahtevan  poduhvat, ali smo spremni i na taj scenario.

Koga je od izvođača bilo najteže dovesti i postoji li neki izvođač kojeg biste posebno voleli da vidite na mainstejdžu u Novom Sadu?Za The Cure smo slali ponudu svake godine još od početaka festivala, međutim njihov honorar je uvek bio nedostižan za naše tržište. Prošle godine su se sami javili da za 40. godišnjicu žele da nastupe na respektabilnim svetskim festivalima na kojima do sada nisu nastupali i prihvatili su da prepolove honorar. Nedosanjana želja sa početaka Exita je Rage Against The Machine. Iako bi trebalo da su antikorporativni bend, oni su potpisali za Live Nation, najveću korporaciju u muzičkoj industriji i njihov honorar je sada više od dva miliona dolara. Sa cenama karata koje je moguće dostići na našem tržištu i mogućim brojem prodatih ulaznica, gubitak na ovom koncertu bi bio najmanje milion dolara, a verovatno i mnogo veći.Koja Vam je godina na festivalu do sada ostala u posebnom sećanju i zbog čega?Vrlo posebna godina, možda i najvažnija prekretnica u istoriji festivala bila je 2013. EXIT je nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, pa sve do 2012. zapao u velike probleme, poseta je značajno opala, dugovi su se gomilali, govorilo se i o gašenju festivala. Tada sam se vratio iz Londona gde sam prethodno završio studije i ponovo preuzeo upravljanje festivalom. Radili smo danonoćno, i iako niko nije verovao da ćemo uspeti, imali smo vrlo uspešan festival. Nikada neću zaboraviti kad je tvrđava te 2013. godine u šest sati ujutru bila puna kao da veče tek počinje, dok se godinu dana pre pričalo kako se mogao igrati fudbal na glavnoj bini koliko je bilo praznjikavo. To je osećaj koji te preplavi i pamtiš ga ceo život. Za tu godinu smo dobili i prvu nagradu za Najbolji veliki evropski festival na najprestižnijem evropskom i svetskom festivalskom takmičenju.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.