ISPOVEST: „Zbog svih fraktura i preloma bila sam potpuno paralizovana, ni čašu vode nisam mogla da popijem sama, učila sam ponovo da hodam“: Vanja Mijatović o saobraćajnoj nesreći koja joj je život promenila iz korena

U novom izdanju emisije "Ispovest" ugostili smo pevačicu Vanju Mijatović.

Pevačica Vanja Mijatović gostovala je u našoj emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.

Vanja je rođena u muzičkoj porodici, odrastanje je provela u Kraljevu, a još kao srednjoškolka je počela da peva u bendu svog oca koji je takođe poznat javnosti.

Njen otac je Radoslav Mijatović koji je 2012. godine stigao do finala u muzičkom takmičenju „Nikad nije kasno“, a njegov sin, Vanjim brat je Vladan Mijatović, poznati džez pijanista, kompozitor i filmski kompozitor koji je godinama živeo u Njujorku, a već duže vreme živi u Los Anđelesu.

Pevačica je pre godinu dana stala na ludi kamen, a sa svojim izabranikom se crkveno venčala u Dubaiju i time ušla u istoriju jer su oni prvi srpski par koji se tamo venčao u pravoslavoj crkvi sa službom na srpkom jeziku.

„Oduševili smo se kad smo to čuli i čast nam je. To je nešto posebno, više vrednujem crkveno venčanje nego opštinsko. Poseban je i momenat kada vam neko saopšti da ste prvi par koji se venčao u pravoslavnoj crkvi u Dubaiju sa službom na srpskom jeziku. Sada se dosta ljudi tamo venčava, moji prijateji su nam pomogli da to reaglizujemo. Moj suprug je došao na tu ideju, to je trebalo da bude iznenađenje, ali sam saznala jer je trebala neka papirologiju, a i volim što sam saznala, ja ne volim baš iznenađenja. Nagovarali su me da ponesem belo, da se svi slikamo u belom, tako su me nagovarali, a onda sam ja saznala, pa sam sašila haljinu za tu priliku, što je meni lepše.“

Pre braka ste živeli tri godine zajedno, da li ste pojeli onaj „džak soli“ o kom parovi koji su u braku pričaju?

„To je jako bitno, tu se najbolje vidi, jedno je veza, a drugo je život zajedno. Zaista, tu najbolje vidite ko je kakav, da li možete da trpite navike nečije i onda se odlučite. Volim što je naš put bio takav, posle godinu dana me verio, a posle tri godine smo napravili svadbu. Kod nas je sve spontano bilo, i venčanje i veridba i život zajedno i sviđa mi se što je tako.“

Odrasla si u muzičkoj porodici, tvoj tata i brat su poznati javnosti, kako je bilo odrastati u Kraljevu?

„Obožavam da odem u Kraljevo, kada mi treba neki ventil pogotovo, tamo se osećam sigurno. Brat je magistar džez klavira, on danas radi i filmsku muziku, živi u Los Anđelesu, pre toga je živeo u Njujorku, on je moj uzor za sve u životu. Za hrabrost, za talenat, veujem mu kada je u pitanju sud o mojim pesmama, on mi je i brat i savetnik i sve. Tata nas je uveo u svet muzike, on se bavi muzikom preko 40 godina i danas svira. Majka nam je uvek bila podrška, nikada se nije bunila, u to vreme je bilo škatljivo da se žensko dete bavi muzikom, ali nas je tata pustio da se sami odlučilo, nikada nas nije vukao za rukav. Jedva smo čekali da idemo sa njim, to je spontano u mom životu i verujem da je to dar od Boga.“

Da li ste pevali pop, rok?

„Bila sam pop pevačica, pevala sam i stranu muziku. Prva pesma sa kojom sam uzela bakšiš je bila ‘My heart will go on’ od Selin Dion, tako sam počela i onda sam sedela na svirce gde je bila starija koleginica i zapisivala sam pesme koje su tada bile standart, pa onda dođem kući i učim. Uvek sam išla uz još jednu koleginicu, a kada je došao momenat da ja sama treba da izguram je bilo stravično. Imala sam tremu tada mnogo veću nego sada, teško je opstati u ovom poslu. Kada slušam snimke iz takmičenje vidim koliko mi je dah kratak, ima trema koja ti da adrenalin i to je super, a sve preko toga što guši ne valja. Ja više tu tremu nemam. Ja sam išla na razna takmičenja, uzimala sam prve nagrade, kasnije sam išla na festivale, prošla sam i taj deo, ne toliko uspešan ali značajan.“

Pročitao sam da si u Beču živela šest meseci i da si tamo pevala?

„Jeste, posle izlaska iz tatinog benda sam otišla. Moj brat je i dalje bio u Srbiji tada, meni je to delovalo kao dobra prilika da naučim još nešto, delovalo mi izazovno i to sam uradila. Posle su bili festivali i drugi bendovi, volim što sam ceo život bila okružena drugim muzičari.“

PGP je izdao tri tvoje pesme 2008. godine, kako si došla do toga?

„To je dobro što se desilo jer to nije za mene, taj žanr, to ne znači da pesme nisu lepe za nekog drugog, sad kad gledam to nisam ja, pomoglo mi je to verovatno da shvatim ko sam sa svojom prvom pesmom. Ja svoju pesmu ‘Košta me’ smatram kao prvu pesmu. Okej je to proći, naučiti studijski deo, ne stidim se te muzike ali je ne osećam. ‘Košta me’ je bila moja prva pesma koju sam izabrala od srca, pokazalo se da je dobro, do početka idem srcem, ne želim da pevam pesme koje ne osećam. Ne zanima me da li je trend ili nije, želim da svoju emociju penesem na publiku, pa ako se publici ne svidi i to je okej.“

U Zvezdama Granda postaješ poznata, u publici su bili tvoji prijatelji i porodica sa plakatima, kako je to sve izgledalo iz tvog ugla?

„To je bila ozbiljna organizacija, autobusi, majice, pored ovoga da se spremim, da izaberem pesmu, ja sam kontrolom frik i morala sam sve da znam, bila sam prisutna u organizaciji svega. To su sve radili profesionalni ljudi, ali sam ja tu bila. Roditelji su bili uz mene i trudili su se, svi su bili posvećeni, odrekla sam se dosta toga zbog tog takmičenja i stepenika koji će me odvesti dalje. Mislim na privatnost, prijatelje, tadašnju ljubav, život drugi, nisam razmišljala čega se odričen, želela sam to sama po sebi. Bila sam posvećena takmičenju, nisam radila, nisam imala primanja, ali glas je moram biti odmoran da mogu da se posvetim vežbanju, ishrani i svemu maksimalno. Sada sam malo čil više, što smatram da je okej, čovek nije robom, nekada mogu i da se opustim.“

Koliko ti se život menja nakon Zvezda Granda?

„Ne puno, nije me iznenadilo to što sam prošla, nisam ja uobražena ni nadobudna, puno sam verovala, zamišljala, maštala, nije me iznenadilo. Znala sam da ću biti umetnik, pevačica, da ću snimati pesme, imala sam želju, ispunila mi se ta želja. Nisam imala ozbiljan bum kao pojedini, a pre takmičenja sam bila 10 godina pre toga u tom posle. Jeste se osetila razlika ali ne sad kao danas sam ovde, a sutra na sceni, bio je logičan sled. Nisam bila u fazonu ‘vau šta me snašno’. Sama se borila za sebe i izborila za mesto pod ovim nebom.“

2013 godine su te mediji prozvali Heroinom našeg doba, kako se sada osećaš kada znaš da se sve završilo dobro?

„Osećam se predivno, dosta sam toga promenila, pre toga sam bila nezadovoljna, mogu da kažem da to nije imalo osnova, ja sam neosnovano bila nezadovoljna, mi smo svi takvi, malo alavi, malo besni. Posle udesa kada sam shvatila da mogu da ja mogu da podignem ovu čašu, da dođem do studija i tako dalje, jer to nisam mogla, za malo da ostanem , neću ni da izgovaram te reči, ja onda shvatim šta je meni pruženo i šta sam ja imala onda kada sam bila nezadovoljna. Hvala Bogu što me ostavio u životu i na nogama, to je bila lekcija koja mi je nažalost bila potrebna. Ja se nadam, da ovako kada pričam kroz to možda ljudima dođe do mozga. Ne treba da čekaju takvu opomenu.“

Da li sećaš trenutka kada si se probudila?

„Ja nisam bila u nesvesti, sećam se svega, samo je jedan momenat bio izbrisan iz mog pamćenja. Ana Sević, Stefan Petrušić i ja smo bili u autu, vraćali smo se sa humanitarnog koncerta iz Novog Sada, gde je sada naplatna rampa, tu smo imali udes, gde je betonski stub, tada se gradila rampa, nije bilo osvetljeno, vejao je sneg, nije bilo znaka da su radovi na putu, ali to je sada druga tema. Prosto se desilo, nismo stigli da odreagujemo adekvatno. Sutra noć je devojka poginula na tom pesmu, kada sam to saznala palo mi je jako teško, jer to si mogao da budeš ti zbog nečije tamo greške, nije ni bitno, neću da ulazim u temu. Zastavilo se to sve, ja sam sedela pozadi, došla je hitna pomoć i bila je tu jedna gospođa koja me je tešila i polival vodom. Ja sam sedela i samo sam im rekla da me usprave, došla je hitna pomoć, činilo mi se kao da je prošlo dva sata, ali nije to je taj momenat i subjektivni osećaj. Odvezli su me u hitnu, Ana i Stefan su bili uz mene do ujutru. Rasekli su to na meni, sako i pantalone i stavili na skener. To je bio četvrtak, a ja treba da radim u subotu, ja razmišljam kako ću da radim mnogo me boli. Dolazi doktor i počinje da priča šta sam sve polomila, posle trećeg nisam ni slušala više samo sam pitala koliko traje oporavak, rekli su mi minimum šest meseci. Onda sam ja tu ukapirala ozbiljnost, išla sam u šok sobu. U glavi mi je bilo da je to to i da idem samo na bolje. Ja sam bila pozitivna, tešila sam ljude oko sebe, znam da im je bilo teško, ja sam ih tešila.“

Kako je izgledao trenutak kada ustaneš ujutru i ne možeš u toalet, ne možeš da opereš zube, kako je to izgledalo?

„To je trajalo mesec i nešto dana, to su radili svi drugi za mene. Mislim na medicinske sestre, moju majku i moju baku. Kada uđeš u kadu da se okupaš to je normalno, ali kada nemaš to onda vidiš kako je. Mi se zacrnjujemo, pa smo bahati, pa smo alavi, pa smo nezadovoljni, pa hulimo na Boga. Vrlo je bitno da se to skapira, ja se danas nerviram ali nije to više taj intezitet. Dobra lekcija.“

Kakav je osećaj kada ponovo učiš da hodaš?

„Nikakav, čudan, to me oborilo psihički, ojačavala sam mišiće pre toga vežbanjem dok ležim u krevetu. Stavili su mi mider, tu sam pala u nesvest dva puta u roku od deset minuta jer taj mider treba da se stegne, on se pravi preko konstituciji pojedinca. Onda sam učila korak po korak, sam proces ustajanja iz kreveta traje dva minuta, postoje pokreti koje ne smeš da radiš. Korak po korak, kada sam ustala bilo je teško, čudno, drugo, kada nisam mogla da sipam sebi vodu, zapitala sam se. Plakala sam dok sam vežbala, to mi je bilo jako teško, generalno sam bila uporna, zato sam i plakala. Spava ti se i ne važba ti se, i oporavila sam se. Šest meseci je trajao oporavak, ali posle tri meseca sam došla u stanje u koje čovek ne dođe za godinu dana, to su mi rekli doktori.“

Vanja Mijatović nam je takođe ispričala da je tri godina nakon udesa dobila anksiozne napade, a onda se i prisetila zajedničkog života sa Andreanom Čekić, a detaljnije o svemu tome pogledajte u emisiji koja se nalazi na početku teksta.

BONUS VIDEO: ISPOVEST „Mama dođe sa posla, u bolovima je, ja joj izmasiram noge“: Jovana Tipšin po prvi put o odrastanju u radničkoj porodici sa sedmoro braće i sestara