0
Vladimir Posavec Tušek odgovorio je na mnoga pitanja u "Ispovesti" za Nova.rs.
Vladimir Posavec Tušek i njegov kolega Momčilo Otašević trenutno rade balkansku turneju sa predstavom „Tesla – Prilagođavanje anđela“, a do sada su igrali u preko 30 zemalja, dok će beogradska publika imati priliku da ih gleda 24. juna u teatru „Vuk“.
PROČITAJTE JOŠ:
Glumac koga smo zavoleli zbog uloga u serijama „Kud puklo da puklo“, „Na granici“, „Drugo ime ljubavi“ i mnogim drugim, otvorio je dušu i ispričao detalje iz svog privatnog i poslovnog života.
Na samom početku razgovora nam je otkrio kako je izgledalo njegovo odrastanje u Beogradu, kao i odlazak u Prištinu gde je završio fakultet.
Glumac nam je odgovorio na večito pitanje – da li glumci žive holivudski život i koliko u proseku može da zaradi od tog posla?
Kako gledate na ovu situaciju u zemlji, mladi ljudi nesvesno sebi određuju život?
„Ogromna količina agresija koja dolazi iz medija, mnoge stvari dolaze iz kuća koje nisu naše.“
Koliko se razlikuje vaše detinjstvo od detinjstva vašeg sina?
„Mnogo. Ja imam utisak da su deca danas usamljena, mi kažemo da su prepuštena sebi. Nekada se na posao išlo u 5-6h ujutru, a sada se radi od 9h do 17h. Moj sin živi sa majkom u Splitu, to su isti problemi, trudim se da on bude u sportu. Imam sreću da on telefon svoj drži u fioci, takav je, valjda je to do prirode čoveka. Ja sam odrastao na Novom Beogradu, igrali smo se kauboja i Indijanaca, sa radošću se sećam tog perioda, imao sam predivno detinjstvo. Vrh priče je bio ko ima Skubi Du-a, idemo da gledamo. To je bilo srećno detinjstvo.“
Momčilo Otašević i ti ste trenutno na balkanskoj turneji sa predstavom o Nikoli Tesli, ove godine je 80 godina od njegove smrti.
„Nikola Tesla je umro na Božić i predstava govori o poslednjem satu njegovog života, odnosno prvom satu njegove smrti. Tekst je Stevana Pešića, ja sam malo napravio dramatizaciju, to je inicijalni razgovor Nikole sa novinarom biltema besmrtnosti koga igra Momčilo Otašević koga sam ja pretvorio u demona koji dolazi po tajnu besmrtnosti i Nikola nije svestan da li je živ ili mrtav. Mi smo napravili triler, to sa dva glumca i nije baš moguće, ali mi smo uspeli.“
Koliko je teško publici preneti emocije?
„Ja se time nisam opterećivao što je to Nikola Tesla, mi njega zovemo Nikola.Momčimo Otašević i ja smo se bavili njegovom dušom, ono što je Nikola čovek, duša, dečak, kockar. Tip koji se odrekao svega, možda neki tip monaha ili džedaja, možda se neko neće složiti što sam iskoristio tu reč, neko ko se odrekao i stradao za druge. Prvi deo predstave jeste ono što je za javnost, ali predstava je sva u tim rombovima, ovaj ga diže već 80 godina da bi došao do tajne besmrtonsti i gospodin Smit je personifikacija tih američkih supermena, a mi smo imali život čoveka koji je stvorio munju, bilo je visok 190 centimetara, zgodan.“
Kada ste shvatili da posedujete talenat za glumu?
„Ja sam prvi put nastupao u Sava Centru, to je bio 20. oktobar, pobedio sam na nekom školskom takmičenju, pa opštinskom, pa sam došao do gradskog. To je bilo vreme komunizma, pao je 14. kilometar. Meni je učiteljica Olivera Živković rekla da dođem sa nekom pesmom, a ja uzmem pesmu Dobrice Erića ‘Debeli’, a bio sam buca. Došao sam tamo i svi su videli da je to duhovito. Na opštinskom takmičenju je bio neki narodni heroj i ja vidim da tu nema šanse i to je Narodni Univerzitet, neka drvena sala, ja izađem onako buca i samo kažem ‘Debeli’ i oni svi popadaju u smeh i tu pobedim i tako dođem u Sava Centar. Završio sam Pravno-Birotehničku školu, ja sam tada režirao ‘Prokletu avliju’, znao sam da želim da se bavim glumom.“
Glumu ste završili u Prištini?
„U klasi profesora Boška Dimitrijevića. Tamo sam završio vojsku i samo sam se spustio u Univerzitet. U Beogradu sam dva puta pokušavao, ulazio u uže izbore, ali nisam prošao. Diplomirao sam sa predstavom ‘Ričard Treći’ sa kojom sam diplomirao zvanično 2000, a 1998. sam dao sve ispite. Moje prvo pozorište je bilo Kruševačko, 1997. sam odigrao prvu profesionalnu predstavu, dve- tri sezone. Promenio sam devet ansambala, igrao sam i u Splitu, Dubrovniku i tako dalje. Sada imam svoju produkciju.“
Kako je izgledalo studiranje u Prištini?
„Moj divni profesor Božidar Dimitrijević je bio pitom, mislio sam da je za moj ukus prefin, trebala mi je čvršća ruka, tada sam tako mislio. On se upokojio pre nekoliko godina. Ovde je velika sreća što kod jedan profesor vodi klasu četiri godine, a u Hrvatskoj se to menja, ovo je jedan intiman odnos i ljubavni. U Prištini je bilo super, to je bio najmirniji grad, svi smo se družili, to je bio studentski grad, sa albanskom klasom smo se družili, bili smo okrenuti samo tome. Sate i dane smo provodilii na Akademiji. Nismo imali asistenta i učili smo neke stvari koje možda i ne bismo, pa zato dosta nas ima sklonost ka režiji. Mene je profesor već u trećoj godini pustio da igram. Ja sam bio njegov prvi asistent i to je bilo veliko zadovoljstvo. Mislim da je on u meni prepoznao odgovornost i veštinu, njegov odlazak je mene poremetio, shvatio sam da moram da budem odrastao.“
Pre 2000-te godine ste počeli da igrate, kakve su tada bile plate u pozorištu?
„Bila je super situacija kada sam ja počeo krajem devedestih, plaćaju ti hotel, dnevnicu, ozbiljan honorar, ja sam na trećoj godini Akademije lepo zarađivao. Međutim, posle je došla inflacija. Ja sam ceo život na honoraru, naplaćujem po predstavi. Meni je u Kruševcu bio ponuđen angažman, ali više sam zarađivao ovako. Kada si slobodnjak, ako imaš posla, imaš mnogo, ali ako nemaš posla, nemaš mnogo i bilo je tih kriznih situacija baš puno. Ko izdrži da ima jednu konstantu, taj je srećan.“
Kako se živi u tom periodu kada nema predstava i novca?
„Ostavljam za posle, to me je otac naučio vrlo rano. Svaki mesec ima 31 dan, pa i februar. Nekako vodim računa, sad pogotovo jer imam dete, živim u dva grada, samo ta putovanja odnose mnogo, energije, novca, svega, ali to je moj život.“
Otišli ste u Kruševac nakon završenog fakulteta, kako je došlo do toga?
„Milija Vuković mi je u jednom trenutku bio asistent i on me je pozvao, radilo se ‘Hasanaginica’, mislim da je to srpski najbolji tekst, zaljubljen sam u taj komad. Tamo sam igrao od 1997. godine do 2000. godine.“
Da li ste iznajmili stan tamo, da li znate da kuvate?
„Naučio sam da kuvam kada sam se razveo. Kuvali smo tokom studiranja, ali naučiš da kuvaš da bi fascinirao neku lepu ženu.“
Koliko vas je gluma promenila za sve ove godine?
„Ako ćemo iskreno da pričamo, na mene je duhovno uticala, to su mnogo velika duhovna iskušenja, sve što je iza scene i ono što je oko tog posla. Jedan divan reditelj i čovek Žorž Par mi je rekao: ‘Vlado, kada te istovremeno udaraju u stomak i u leđa, ti stojiš pravo’. U jednom trenutku sam shvatio da je to bio moj put do Boga, to je katarzičan posao, ne moraš da prihvatiš svaku odluku, ta iskušenja na koja nailaziš u poslu. Nama je to život, zato što imamo privilegiju da se igramo. Kasno sam počeo to da shvatam kao posao i kao karijeru, kasno sam to shvatio jer sam doživljavao kao deo igre i radosti. U svom traganju ne znam da li sam iskoristio pozorište iil je to tako Bog hteo, ali jeste mi važan deo i mog duhovnog puta.“
Kako je došlo do toga da otvorite svoju privatnu produkciju?
„Ja sam to davno registrovao, ali sam dosta snimao, onda je došla korona, pa sam se odmarao i onda smo Momčilo Otašević i ja rekli: ‘Hajde sada da ovu predstavu o Nikoli Tesli krenemo da radimo’ i ja sam onda imao jednu nesrećnu okolnost, operisao sam koleno. Ali evo, sada kada je došla ova godišnjica smrti Nikole Tesle, odlučili smo da krenemo. Sada radimo na novim projektima, biće još neko sa nama.“
Bavili ste se mačevanjem?
„Imao sam svoj klub u Zemunu, volim da ja odlučujem, volim da ja držim stvari u svojim rukama i odlučujem šta će biti sa mnom. Kada je došla jedna situacija, dobio sam lepu ponodu da odem u Ameriku i da se bavim samo time, to je ono što se dobija jednom u životu. Trener reprezentacije olimpijske Zoki Tulund iz Beograda. Ja sam odustao, bavim se glumom iz ljubavi i dođe čovek i kaže: ‘Evo ti ponuda na sto, imaš šest meseci’. I onda sam shvatio da sam ja glumac, a ne mačevački trener. Ali, nisam se pokajao.“
Vladimir Posavec Tušek nam je ispričao da je neke uloge odbio samo iz jednog razloga, a onda i otkrio svoje mišljenje o mlađim kolegama, a to možete pogledati u videu iznad teksta.
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Otišla sam pod nož da bih popravila grudi, probudila se potpuno nepokretna i tad saznajem da mi život visi o koncu“: Kako je bivša Zvezda Granda zbog implanata umalo izgubila život
