INTERVJU Vesna Dedić: „Volela bih da moje knjige budu na spisku za otkup Ministarstva kulture“ – popularna književnica otvoreno za Novu o svom novom romanu, ali i mizoginiji koju trpi

Vesna Dedić decenijama je jedna od najpopularnijih voditeljki u Srbiji, a već godinama i jedna od najuspešnijih i najčitanijih književnica. Vesna će 11. juna objaviti svoj 17. roman - "Boli pesme kraj", a tim povodom dala je intervju za Nova.rs, u kome nam je govorila o književnosti, ali i o svojim ličnim borbama

Postoji li strah i ako da, kako uspevate da ga prevaziđete, da pišući 17. roman budete novi i sveži i da svojim čitateljkama date novo štivo, likove i dešavanja, bez ponavljanja?

„Nemam tu vrstu straha zahvaljujući činjenici da sve romane pišem na osnovu ispovesti devojaka iz celog regiona. Ne izmišljam sudbine, već ih kao novinar i pisac zanatski i sa mnogo kopanja po najskrivenijim delovima duše ispišem tako da budu lake za čitanje, uzbudljive i prepune utehe. Uteha je jedna od osnovnih karakteristika dobrog umetničkog dela. Prepoznaš svoje nemire u nekoj pesmi, predstavi, filmu, slici ili romanu i bude ti lakše. Nemaju moji junaci samo ljubavne strepnje i čežnje već se bore i sa predrasudama, porocima, bolestima, društvenim okolnostima, tragedijama. Uvek imam u glavi da i za sto godina moj roman mora biti tačna slika istorije duha i prostora vremena u kojem je nastao.“

Kada pogledate, recimo, prethodnih deset godina, šta se sve promenilo svuda oko vas, a uticalo je na pisanje vaših romana?

„Svet se promenio poslednjih deset godina više nego što se promenio za poslednjih sto. Svi smo nečim ranjeni i oštećeni, pa i moji junaci. U atmosferi grabeži za što više uspeha, seksa i moći, mnogo je ljudi koji su se prepustili očaju zbog manjka ljubavi, zdravlja ili lepote. Ako si pošten, svi se sklanjaju od tebe kao da si gubav. Uvek je bilo pohlepe, sebičnosti, malograđanštine, poroka i skorojevića ali nikad ovoliko. Mediji su učinili da se bojimo neuspeha, starosti, celulita, neprilagođenosti, rata, menadžmenta, preljube, ismevanja…ma, svega. Strah i ćutanje su prvi taktovi rapsodije propasti svake ljubavi i porodice. To je ono o čemu ja pišem i u čemu se pre svega čitateljke, pronalaze.“

Koja je glavna razlika koju možete uočiti između svog prvog i ovog najnovijeg romana?

„Junaci koje sam smeštala u doba prošlog veka su bili ušuškani u građansku pristojnost, a ovi novi su prinuđeni da se nekako snalaze i bore sa duhovnim siromaštvom, bahatim i netalentovanim ljudima i u porodici i na radnom mestu.“

Vaši romani uvek su najprodavaniji. Da li ste imali dilemu birajući svoj put – da rastete sa čitateljkama i bavite se složenijim temama nego ranije, ili kod vas postoji i razmišljanje o tome kako privući mlađu publiku?

„Nikada nisam bila generacijski nostalgični pisac niti novinar već se trudim da pratim i razumem duh vremena. Moja najbrojnija publika su devojke i žene mlađe nekoliko decenija od mene. Imam svest o tome i ozbiljno breme odgovornosti. Baš bi me bilo sramota u ovim godinama da, bilo u mojim romanima, bilo u „Balkanskoj ulici“, pored interesantne priče ne ponudim mladim gledaocima i čitaocima utehu i inspiraciju.“

Često ste, kao žena i voditeljka, nepravedno bili izloženi mizogenim i seksističkim komentarima, a vaša dela su zbog toga bila sagledavana kroz prizmu patrijarhata koji i dalje dominira u našem društvu. Uprkos tome, vi ste najčitanija spisateljica današnjice. Kakav je vaš komentar na taj paradoks?

„Ne znam da li sam najčitanija, ali znam da je nekoliko miliona žena u poslednjih deset godina pročitalo sve moje romane. Malo sam bolesna od preteranog dostojanstva pa ne bih baš javno pričala o trenucima kada sam zbog mizoginije plakala ili bila besna. Prihvatila sam etiketu spisateljice lakih ljubavnih romana jer mi je tako lakše. Pišem umesto da trošim vreme na moljakanje i spletkarenje kako bih ispravila nepravde. Tako mi je lakše. Naravno da bih volela da više gostujem po bibliotekama, da i moje knjige budu na spisku za otkup Ministarstva kulture, da promovišem svoja dela na nacionalnim televizijama, kada se već daje prostor i novac onima koji žive na foru. Ne znam da li se tešim ili luzerski verujem da se sve što je bilo kom čoveku neko uskratio, a on dostojanstveno podneo, vratilo mu se nekim dobrom na neku drugu, možda i lepšu stranu života.“

Jeste li nekada u karijeri, baš zbog komentara koje ste dobijali, imali želju za dokazivanjem i kako je to uticalo na vaš rad?

„Junakinja mog novog romana “Boli pesme kraj” bi ti ovako odgovorila na pitanje:” Kada nemaš ništa osim svog znanja, onda je jedini način da opstaneš i odeš na bolje mesto, profesionalno samodokazivanje. Samodokazivanje! Nekad loše okolnosti ispadnu povoljne, jer nas nateraju da snalazeći se, steknemo više i napravimo mnogo bolji život nego što smo maštali. Eto, ne borim se ni sa kim osim sa sobom I trudim se da držim nos iznad vode u ovom vremenu bez svetionika.“

Šta je vaš najveći utisak nakon zavšrenog poslednjeg romana? Koju emocije biste voleli da oni koji ga pročitaju ponesu sa sobom?

„Boli pesme kraj“ je savremeni roman koji će , duboko verujem, inspirisati svakog čitaoca da probudi volju i hrabrost, čak i ako se trenutno suočava s manjkom ljubavi, novca, zdravlja i sreće. Mislim da će uživati u priči o jednoj velikoj ljubavi, ali pronaći i deo sebe na stranicama na kojima se opisuju porodične tragedije, samoća, siromaštvo, razvod, preljuba, bipolarni poremećaj, gaslajting i agresija u vezi.Mislim da će čitaoci uživati u priči o ljubavi, dobroti i odanosti, jeftinim stvarima koje su, zahvaljujući nestašici, u savremenom svetu postale skupe.“