0
"To je za mene uvreda, ali imaju pravo. To su i mediji napravili. Ja ne mogu biti kralj bakšiša jer sam pevač koji ima status. . Ne dam da mi lepe novac, pa i da je u pitanju 100.000 evra. Kad to pokušaju, pomerim im rukice, i to je to. Za bakšiš ne pevam. Imam svoju cenu i pevam pet sat", iskren je u velikom intervjuu za "Nova" pevač Šerif Konjević.
Ekipa redakcije „Nova“ posetila je pevača Šerifa Konjevića u Sarajevu, koji je po prvi put za medije otvorio vrata svoje velelepne vile na Ilidži. Čovek, koji punih 40 godina uspešno radi posao koji voli, novac je uložio u nekretnine, što je i bio njegov cilj.
U razgovoru sa našom ekipom, Konjević je po prvi put iskreno govorio o događajima koji su obeležili njegov život, a tokom višečasovne sedeljke s njim bilo je puno smeha, ali i suza.
Kakav je Vaš život proteklih godinu i po dana, s obzirom na pandemiju koronavirusa?
– Inače ne volim da pričam o svojim privatnim stvarima – koliko imam i da li imam novca, kako živim… Ne zbog tih koji pretpostavljaju imam li novca, oni samo pretpostavljaju. Ja volim da živim, da je moja porodica obezbeđena i da radim. Nisam se pripremao za ovakve situacije kao što je koronavirus. Živim na relaciji Minhen – Sarajevo. Svi moji poslovi i tezge su gore.
Svesni ste svog statusa i svega što ste stekli tokom karijere. Čini mi se da ne volite skromnost i da ste veoma široke ruke, volite da je luksuz oko Vas…
– Navikao sam tako da živim. Volim da vozim dobar i skup auto sa velikom kubikažom. To je moj život već 40 godina. Moj status u privatnosti je sveden na normalan i skroman život.
Da li ste razmišljali o tome da će doći dan kad ćete prestati da pevate i šta će tada biti?
– Jesam. Evo, desilo se i sad, došla je korona. Otkazao sam nastupe i nisam radio.
Kako komentarišete priče da ste kao vino – što ste stariji sve bolje pevate i izgledate?
– Za razliku od mog kolege Halida Bešlića, jesam (smeh). Šalim se, Halid je moj drug i mnogo ga volim. Ma ja sam gurman, volim da jedem. Mada, čuvam se, godine su tu. Volim da se trošim. Valjda je to malo i genetski.
U čemu najviše uživate?
– U automobilima, prirodi, šumi… Obožavam prirodu. Ne šalim se, uživam u vožnji na dobrim auto-putevima. Imam toliko godina, a još uvek je adrenalin prisutan.
Ko je Šerif Konjević iza kamere?
– Ja sam iskren čovek i košta me to. Koliko god bežao od toga – tako je. Drago mi je samo kad me ljudi s poštovanjem pozdravljaju. Pevam kako pevam, i to se ceni, ali draže mi je da me narod koliko-toliko upozna. O meni se puno sere! Namerno neću reći „priča se“, nego „sere“.
Zbog čega kruže takve priče o vama?
– I u ratu se sralo protiv mene. Svi su pričali kako sam ja mrzeo Srbe. Na televiziji sam gledao neke kolege koje nemaju šta da jedu, neki su i mrtvi. Pričali su kako Šerif mrzi Srbe. Šerif ne mrzi nikoga, a posebno Srbe. U Bosni i Hercegovini svako sebe voli, mrzi ili ne voli. Ali, mrzeti čoveka je velika reč koja kod mene ne postoji. Ja ne znam da mrzim, mogu samo da ne volim. To je moje pravo. Uvek sam želeo da ljudima prenesem svoju dušu i kažem da ne valja mrzeti. Poenta je da su me neke moje kege svrstavale u neke ljude koji imaju nešto protiv nekoga. Nema Šerif ništa.
A što su kolege ljubomorne na Vas?
– Što? Zato što su nesposobni. Dođi na granicu sa mnom, pa da vidiš kako se ponašaju prema meni. Ljudi me toliko vole da mi pasoš ne traže jer me poštuju. Mnogima je krivo kad glasno govorim o tome.
Bole li Vas takve stvari koje čujete o sebi?
– Bolelo me je u ratu, jer o ratu znam mnogo više i od političara i ovih što su napravili sve to. Sreća, pa tih godina nisam živeo u Sarajevu.
Kako ste podneli rat?
– Detalje čovek ne treba ni da priča. Da sam bio ratu, rekao bih – bio sam. Da sam ubio nekoga, rekao bih – ubio sam. Duga bi bila priča da pričam o ratu, ja to ne volim. Kad je rat krenuo, otišao sam za Nemačku. Moj život je bio tamo. Ne bih sad kvario ovu lepu situaciju.
Imate uspešnu karijeru i velike hitove. Zbog čega ste uvek bežali od koncerata?
– Ja pevam raznim društvima na privatnim slavljima. Tako se opuštam i dajem im svoju dušu. Ne želim da pravim koncerte, da plaćam te karte i to. Znam koliko vredi svaki pevač. Na tim nastupima u Evropi dolaze pevači koji prodaju po 18 karata i hvale se. Nisam deo te priče. Dešavalo se i meni da nemam publiku, kao i svakome, ali ja ne ćutim o tome. Poenta je da se nikada nisam bavio svojim kolegama, a one su se bavile mnome, što je žalosno. Zahvaljujem se Bogu što nikad sa velikim ljudima nisam imao problem.
Uvek ste govorili: „Prvo Šaban Šaulić, pa ja“.
– Uvek i uvek ću. Bio je posebna institucija i njegov glas je bio poseban. Stojim iza toga.
Kako je došlo do svađe sa Harisom Džinovićem?
– Iste sekunde sam mu mogao oprostiti. Da me je nazvao, nikakav problem ne bi bio. Gostovao je u jednoj emisiji i govorio je nešto protiv mene. Za mene je on vrhunski umetnik u svakom pogledu, tako je trebalo i da se postavi.
Koje kolege možete nazvati pravim prijateljima?
– Sa mnogima imam dobar odnos, ne izdvajam nikog iz Bosne ili Srbije.
Kako je došlo do nadimka Kralj bakšiša?
– To je za mene uvreda, ali imaju pravo. To su i mediji napravili. Ja ne mogu biti kralj bakšiša jer sam pevač koji ima status. Kod mene ne pali – ja sam tebe platio i ti ćeš pevati. Znam šta je moj posao i kako ću ga odraditi. Puno proslava sam imao kod Roma i sam sebe nazivam Ciganinom. Meni ne smeta niko. Oni su moja braća i ja ih volim. Ne zato što oni meni daju pare, nego cene moj posao. Ne dam da mi lepe novac, pa i da je u pitanju 100.000 evra. Kad to pokušaju, pomerim im rukice, i to je to. Za bakšiš ne pevam. Imam svoju cenu i pevam pet sati.
Da li vas hvata nostalgija za bivšom Jugoslavijom?
– U našoj lepoj Jugoslaviji sam imao podršku svih građana i tad se cenilo koliko prodaš nosača zvuka. Imao sam 850.000 u startu. Imao sam najprodavanije ploče i značilo je finansijski jer sam imao šest odsto. To su vremena koja su imala svoje značenje. Kolege su se cenile i poštovale. Možda je i tad bilo nekih previranja, ali ne javno. Bili smo braća, radili smo koncerte i turneje.
PROČITAJTE JOŠ
Kako je tada sve to izgledalo?
– Ma drugačije. Nije bilo zavisti i ljubomore. Ja sam jedini tad vozio najbolji auto i nikome to nije smetalo kao danas. To je bio moj imidž. Svi smo se družili.
Koliko je značajna uloga Vaše supruge?
– Prvo je čovek, a onda supruga. Supruga je samo na papiru. Moja žena mi je jedini prijatelj. Ona mi je tata, mama, žena, drug, ljubav najveća… Sve!
Da li je teško biti žena Šerifa Konjevića?
– Zajedno smo 18 godina. Pravoj ženi je lako. Mlađa je od mene i razmišlja drugačije. Ne sme čovek imati kompleks, moraš poslušati i mlađe od sebe. Prati estradu, prati moj rad.
Na poslu ste okruženi mnogim ženama. Da li ste nekada došli u iskušenje da prevarite suprugu?
– Da li bi ti da si na mom mestu? Možda sam dolazio u iskušenje, ali nikada je nisam prevario.
Zbog „Bele venčanice“ sam spavao u kolima
„Pokojni Novica Urošević napisao je tu pesmu. Bio sam strpljiv i imam osećaj da sam dugo čekao trenutak da je snimim. Do njega je bilo teško doći jer je bio boem. Sve smo se dogovorili, ali čekao sam da krenemo s radom. Sećam se da sam stalno dolazio za Požarevac i vraćao se nazad. Malo je žalosno pričati, ali čekao sam da on dođe sebi i skonta da treba da radimo. On je osećao moje strpljenje. Spavao sam maltene u kolima da bih ga sačekao. Na kraju smo uradili pesmu i napravili čudo“, rekao je Šerif.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
