0
Goran Glukahović, poznatiji kao Goran OK bend po grupi čiji je frontmen već 27 godina, u karijeri nije imao nijedan skandal, a iako ga u poslednje vreme nema u medijima, njegove pesme i dalje se slušaju.
U emisiji „Ispovest„, autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, koja se emitovala u oktobru 2022. godine, Goran Gluhaković je sa nama podeli svoje uspomene, ali i planove, a susret nam je zakazao na jednom splavu u Zemunu, na kome je imao prvi nastup u životu.
PROČITAJTE JOŠ:
Kada je reč o vama moramo da pomenemo Zemun i vaše odrastanje u Zemunu.
„Jeste, ja sam rođen preko, ali sam odrastao ovde. Ovde sam išao u muzičku školu, imam starijeg brata i u to vreme smo često organizovali takozvane ‘ferke’, ali sve je to bezazleno. Nažalost, mnogi momci sa kojima sam odrastao višu nišu živi.“
Vi ste bili u vojsci, kako pamtite taj period i da li ste tada odlučili da se bavite muzikom?
„Jeste, mnogo me je promenila ta vojska, to je mnogo bitna stvar i mnogo mi je pomogla. Ja sam tada odlučio da se bavim muzikom. Bio sam odvojen od svojih godinu dana i dosta sam razmišljao. Bio sam talentovan za sport, igrao sam fudbal, ali nakon godinu dana provedenih u vojsci više nisi fizički aktivan. Nakon vojske je me pozvao druga koji je svirao gitaru i tako je sve krenulo jako dobro, video sam da može veoma lepo da se živi od toga.“
Kako je publika reagovala na vas, to je bio period devedesetih…
„Devedeset četvrte godine sam svirao baš ovde, a ozbiljno sam počeo da se bavim muzikom devedeset devete godine, tako da moj početak zapravo kreće od dvehiljaditih, kada sam osnovao bend i počeo da sarađujem sa Aleksandrom Radulovićem Futom i Marinom Tucaković.“
Pesma „Ferari“ je izazvala veliki bum na estradi.
„Čudna mi je bila ta pesma, ali sam imao sreće da taj prvi album radim sa Marinom. Ona je neponovljiva i gubitak nje je nenadoknadiv, prvo za njenu porodicu, a onda i za nas kao njene saradnike. Puno pesama i hitova napravio sam sa njom, ona je bila najlakša i najkorektnija za rad.“
Često ste nekada nastupali u Stupici, ali i kod Džeja u klubu, i kažu da su to bili najbolji provodi…
„To je bio taj trenutak, mene dosta ljudi sreće na ulici i priča o tom vremenu, zapakovao sam to u jednu kutijicu i jako se rado sećam toga. Bilo je nezgodno vreme ali mi budi lepe uspomene. Stupica i kod Džeja, to su bila dva dana. Sećam se da me zovu da uvedem nekoga, ja izađem ispred, a ono sto ljudi čeka da uđu unutra.“
Da li postoji neka anegdota iz tih klubova?
„Ima i lepih i ružnih anegdota, svašta se tu dešavalo. Sećam se pucnjave jedne ispred kluba, ali nije sve za medije. Pucnjave su se dešavale par puta, na jednom nastupu je jedan dečko ubijen.“
Na početku vaše karijere je bila inflacija i teško vreme, kako je tada bilo stvarati karijeru i kupovati pesme?
„Imao sam sreće da sam nastupao sa Marinom i Futom. Oni su došli ovde na ovaj splav da me čuju, svu zaradu sam njima dao, za pesme. Dugo sam snimao album, ali su oni bili izuzetno korektni.“
Godine 2003. ste pravili koncert na Tašmajdanu, kako je to bilo?
„Bio sam na Tašu kad su koncert organizovali Bajaga, Merlin i kao klinac sam stalno maštao o tome i onda kada sam 2003. godine napunio Taš, to je bio neverovatan osećaj. Nakon tog koncerta nam se menja karijera, imali smo nesreću što je premijer te godine ubijen (Zoran Đinđić, prim. aut.), ali bilo je još jako puno koncerata, sećam se u Nišu i Subotici, to je bilo fenomenalno.“
Koliko je teško sačuvati privatni život pored svih stalnih angažmana?
„Možeš da sačuvaš, moj život je dosadan. Ja ga živim kao i svako drugi. Nisam počeo da se bavim ovim poslom da bih bio poznat. Moja žena nikada nije volela da se slika i ne zanima je pojavljivanje, par puta sam slikao porodicu za neke časopise, ali moja žena radi normalan posao, ćerke takođe ne zanima javna scena.“
Za ovih 25 godina ne postoji nijedan skandal koji se vezuje za vas.
„Meni je uvek muzika bila primarna, a ako neko dolazi na nastup, a ne kapira šta se dešava na bini – ne mora ni da dolazi. Mislim da danas ima puno talentovanih klinaca, publika je ta koja će da odredi šta će da prođe.“
Da li ste nekada imali problem sa radnom vizom ili nekim carinicima?
„Tu gazde prave problem zbog par stotina franaka. Dešavalo se da dođemo na granicu i pitaju nas gde idemo, a nama gazde kažu da ne pričamo da sviramo u klubu, nego da kažemo da idemo na privatnu svirku. To je jako stresno, mogu da nam daju zabranu, da nas vrate. Dešavalo se da sviramo koncert u hali i čovek je otišao i nije platio, ali rešilo se to posle.“
Pesma „Petak na subotu“ je pravljena za vas, ali je završila kod Željka Joksimovića…
„Jeste, meni je to Braja radio, ali na kraju je pesma završila kod Željka. Ne sećam se da se još neka takva situacija desila.“
U jednoj emisiji ste pričali da je jedan čovek izvadio bombu i stavio ispred vas?
„Da, to je baš ovde bilo. Čovek je ušao i stavio bombu koju je umotao u salvetu. Imao je odelo i lanac preko toga, na prvu mi je to bilo jako smešno, ali je on posle prišao i izvinio se. To je bila čuveka ‘kašikara’, malo je i povukao, na nečemu je bio. Tražio nam je neku baladu da pevalo i zvao devojku, pa nam je naređivao da sviramo tiše, pa jače. Posle je on nama pokazivao neke slike sa nekim ozbiljnim ljudima, ali dobro, na kraju je sve ispalo simpatično.“
Da li pevači treba da se obrazuju pa da izađu na binu?
„Ja bih predložio ljudima koji pevaju da odu na neki čas da im neko objasni disanje, da bi sačuvali grlo, mogu da se dese polipi i svašta nešto. Nikada ne bih učestvovao u takmičenju, išao bih nekim drugim putem, kao i što sam išao. Ali, ključ svega toga je da li imaš pesmu kada se to završi ili ne. Ja sam lično išao na časove kod jednog profesora, Pajovića, i dosta sam naučio.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare