Hrvatski pevač koji je 1983. kao predstavnik Jugoslavije osvojio četvrto mesto na Pesmi Evrovizije sa hitom "Džuli", otkriva kakav je danas njegov socijalni status.
Danijel je za Nova.rs govorio i o svojoj bogatoj karijeri, ali i o privatnom životu.
Nije vas dugo bilo u javnosti, mnogi su se iznenadili kada su vas videli posle nekoliko godina baš na RTS i festivalu „Pesma za Evroviziju 22′. Ko je po vama ostavio dobar utisak?
– Na poziv Radio televizije Srbije bio sam gost revijalnog dela druge polufinalne večeri, tako da sam sve nastupe sa zanimanjem pratio. Čini mi se da me je neko od kolega novinara pitao kakve su mi prognoze, odnosno imam li favorita. Poučen sopstvenim iskustvom iz 1983. godine, odgovorio sam da su svi favoriti do samog kraja, što se pokazalo kao tačno. Onima koji su izgubili sigurno nije bilo lako, ali u našem poslu „poraz“ se sportski podnosi i tako bi trebalo biti.
Konstrakta ima zaista upečatljiv nastup, a poruka koju pesma nosi je jaka. Moglo bi se reći filozofski vanvremenska. I ja sam svojevremeno govorio o položaju umetnika u društvu, nekad i sada. Moja izjava, da smo mi umetnici danas na margini društva, izvučena je iz konteksta te su u medijima osvanuli naslovi tipa: „Bio je zvezda, a danas je socijalni slučaj“, što nema nikakve veze sa istinom. Mnogo se toga promenilo za ovih 39 godina, u organizaciji takmičenja, načinima glasanja, muzici. Možda će se nekome čini kao kliše kada kažem da je ljubav iznad svega, pokretačka sila i jedno od retkih osećanja koje, što ga više delimo sa drugima, više ga ima. Isto važi i za empatiju i plemenitost. Zato sam uvek za poruke koje su pozitivne.
Retko koja pesma ostaje upamćena dugi niz godina kao „Džuli“, u čemu je po vama tajna njenog uspeha?
– U Evropi sam već od prvih taktova pesme, bio favorit. Ovome je poprilično doprineo i spot koji je tadašnja televizija Titograd snimila, u kome su predstavljeni biseri i sve lepote crnogorske obale. Mislim da u tome i leži suština onoga što bi jedan evrovizijski predstavnik trebalo da bude: neka vrsta ambasadora svoje zemlje. “Džuli“ je nastala je na Casiu u 5 minuta, a u svega pola sata snimljena, u ukradenom terminu u studiju. Danas kada razmišljam o tome, pomislim da je čar bila upravo u toj spontanosti. Pesma je vesela, lako pamtljiva i lako pevljiva, sa šarmantnim jodlerskim fazonom u refrenu. Sa ponosom mogu reći da je prepevana na deset jezika i postala svojevrsni evergrin Evrovizije. I dan-danas je rado slušana i po njoj me prepoznaju, pa nerijetko zamnom i zapevaju na ulici. Ona je moja osobna iskaznica.
Pesma ‘Džuli“ je posvećena jednoj devojci po imenu Angela Basevral, znate li gde je ona sada i čime se bavi? Da li je ikada saznala da je ta pesma posvećena baš njoj?
– Sa bendom sam svirao na terasi jednog hotela to leto. Verovali ili ne, njen tata je prišao do mene i sa oduševljenjem me nahvalio da mi je bilo neugodno i objasnio da se sviđam njegovoj kćerki, te da ako ja isto želim biti sa njom, imam njihovu dozvolu. Naime, oni su me danima promatrali: kako se ponašam, pijem li… Alkohol i droge nikada nisam konzumirao, a kako sam po cele dane, svo slobodno vreme samo vežbao gitaru i nisam izlazio, tj. provodio se, oni su zaključili da sam pristojan momak. Nisam išao ni na plažu jer volim hladovinu. Ja bijel, a oko mene svi crni. To im je bilo čudno, jer za milje u kome sam odrastao, to baš nije bilo uobičajeno. Jer oni su bili iz Nemačke. Eto, a trajalo je samo jedno leto, baš kao u pesmi.
Da li bi ste prihvatili da budete deo žirija u „Zvezdama Granda“ ili u emisiji „Nikad nije kasno“?
– Moram reći da sam imao poziv ekipe emisije „Nikad nije kasno“ da dođem u Beograd i budem u žiriju. To mi pričinjava izuzetnu čast, no zbog cele situacije sa koronavirusom to se do sada nije realizovalo, što ne znači da neće. Uvek me veseli dolazak u Beograd i stvarno bih volio da mi se ostvari želja i da u njemu održim solistički koncert, jer nisam imao takvu priliku. Ja sam kompletan autor, kompozitor, tekstopisac, pevač, gitarist, aranžer.Ali nisam baš siguran kakav bi pedagog bio. Izuzetno sam samokritičan, pa sam i prema drugima takav. Naravno, moja kritičnost proizilazi iz najbolje namere.
Da li možemo da očekujemo da publiku uskoro obradujete nekim nastupom u Beogradu?
– Poslao sam kompoziciju za festival Beogradsko proleće i zaista se nadam ulasku u takmičarski deo. To je jedan divan šlager koji u sebi nosi dah ljubavi, proleća, romantike, udvaranja, poštovanja, sastanaka, rastanaka. Ono što me posebno raduje je postepena realizacija ideje da svoje najveće hitove, kao i neke pjesme koje sam pisao za druge, te neke još neobjavljene kompozicije, uradim i objavim u akustik verziji. Samo gitara i ja. Tako je oduvjek i bilo. Od kada sam sa nepunih dvanaest dobio od roditelja prvu gitaru, pa do mojih sada zrelih 67 godina, ona i ja smo nerazdvojni. Muzika je oduvjek bila moj život“.
Foto: Sandra Šimunović
Kako sada živite i provodite vreme? Gde nalazite inspiraciju za pesme?
– Došli smo do pitanja koje kod mene uvek izazove blagi osmeh. Vremenom sam se naučio na njega odgovarati sa izvjesnom dozom mirnoće. Za sve ovo vreme, i kada sam bio jako popularan, i kada sam nestao iz medija, ja sam neprekidno radio ono što radim najbolje: stvarao muziku. Do devedesetih sam bio jako prisutan na sceni, a od devedesetih se ta situacija promenila, te sam se povukao u studio i počeo raditi za druge. Činjenica je da me jako dugo nema u medijima, no najmanje mojom krivicom. Nikada nisam nikoga vukao za rukav niti se nametao, nisam radio skandale, iako se o meni svašta pisalo. Pisalo se da sam lopov , te zlostavljač. Zbog moje bivše supruge koja me je konstantno vukla po novinama i blatila, bili su mi čak otkazivani neki nastupi. To što je ona o meni pisala čista je laž, ali ja se nikada nisam htio sa njom prepucavati preko sredstava javnog informisanja jer sam mislio pre svega da to može loše utjecati na naše zajedničko dete. Moj je pokojni otac, ugledni pedijatar i pisac, znao reći : „Nemoj da prećutiš istinu da nečija laž ne postane istina“. Danas shvatam koliko je bio u pravu. Ja sam dozvolio da to blaćenje moga imena i svega onog što sam u životu gradio i izgradio traje predugo. Dozvolio sam da njena laž postane „istina“. Iz ove perspektive sada, sa iskustvom koje imam, to više nikada sebi ne bih dozvolio. Sada na život gledam drugačijim očima. Radujem se suncu, lepom danu, cvrkutu ptica, šetnji, dobroj knjizi, dobrom filmu, dragim ljudima, porodici. U svemu tome je inspiracija. I naravno, u ljubavi. Ljubav je “peti element”. Ona nam daje smisao.
BONUS VIDEO: Aleksandar Aca Sofronijević Beovizija Grand specijal intervju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare