4
Emisija "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića se na Jutjub kanalu Nova.rs emituje malo više od dve godine. Kroz ovaj projekat prošlo je nešto više od 160 javnih ličnosti, a mi vam ove nedelje donosimo životne priče pet zvezda koje su pre popularnosti imale velike izazove.
Pevača Romana Panić, pevač Amel Ćeman Ćemo, muzičar Marko Stojanović Louis, glumac, književnik i motivacioni govornik Siniša Ubović i najuspešnija modna kreatorka u zemlji Verica Rakočević govorili su o svom putu do uspeha, na kom su bili primorani da se bave profesijama koje nemaju veze sa onim po čemu ih danas znamo.
Srpski glumac Siniša Ubović je pre nekoliko godina dobio poziv od Lujze Hej da ode u Ameriku i postane njen jedini stipendista kao i prvi regionalni trener njenog programa „Promeni život“. U autorskoj emisiji Nemanje Vasiljevića, glumac je ekskluzivno otkrio detalje svog živote i po prvi put ispričao kako je započeo svoju karijeru, te da je u jednom periodu života pokrenuo privatni biznis koji je posle nekog vremena propao.
„Kao glumac sam živeo od honorara, radio sam i sinhronizacije, razne predstave i šta god sam mogao. Godine 2001. sam dobio prvo dete i onda je tu krenuo dodatni pritisak, ni supruga ni ja nismo imali stalne plate. Od 2000. godine kada sam ušao u priču slobodnog umetnika svaki mesec je bilo pitanje da li ću moći da izguram finansijski, da li ću moći da kupim detetu šta treba i vrlo često nije bilo para, a puno sam radio. Godine 2006. sam odlučio da pokrenem privatan biznis, otvorio sam piceriju, to je trajalo tri godine i samo sam u dugove išao. Na kraju sam dugovao 30 hiljada evra.. Onda sam krenuo da radim dodatno, pa sam radio kao vozač u okviru pozorišnog festivala, prodavao sam seme palme, jedan producent me je pozvao da budem njegov saradnik, a moja uloga je bila da vozim ljude koji dolaze iz inostanstva, meni je ta dnevnica bila jako značajna“, ispričao je Ubović.
Pevačica Romana Panić se u emisiji „Ispovest“ prisetila početka karijere koji se dešavao tokom teškim devedesetih godina. Naime, ona je 1995. godine bila lokalno poznata, a upravo tada je morala da pomaže svojim roditeljima koji su bili vlasnici jedne pržionice kafe, a istu je pevačica prodala na pijaci.
„Pomagala sam svojim roditeljima, oni su 1995. držali jednu pržionicu kafe, tada je bio rat, a tek posle rata ljudi su bili izgubljeni totalno. Ja sam dva meseca pomagala njima i tada sam bila lokalno poznata, pa sam nosila kačket da bih se skrivala i da me niko ne prepozna. Bilo je ljudi koji su me prepoznavali. To je bilo davno, mada tada nisam imala album“, ispričala je pevačica.
Najuspešnija modna kreatorka u Srbiji, Verica Rakočević je ispričala da je dala otkaz u državnoj firmi i sa bivšim suprugom otišla kod svekra kako bi pozajmila novac da pokrene svoj privatni biznis. Ona je zarad svoje karijere prodala dva velika stana koja su se nalazila u centru Beograda, a iako je početak bio težak – sve se isplatilo i ona danas važi za najpriznatiju modnu kreatorku u Srbiju, a to dokazuje i orden koji je 2023. godine u februaru, na Dan držanosti, dobila od predsednika države Aleksandra Vučić. Naime, u pitanju je zlatna medalja i odlikovanje za usluge u oblasti modnog dizajna.
„Radnju sam otvorila 23. novembra 1983. godine u 16 časova i prva mušterija mi je bila žena Veljka Kadijevića, ona je tada kupila moju četvorogodišnju platu. U prvih deset godina sam zarađivala ogroman novac i pošto sam znala da ću ga potrošiti brzo, ja sam ulagala u nekretnine. Ova mala radnja je to zaradila i te žene koje su čekale u redu. Stan u Takovskoj preko puta ‘Televizije 3’ koji je imao 150 kvadrata je prodat da bih održala svoju reviju kada je Jasmin Gauri došla u Beograd, a stan koji sam iznad ove radnje kupila povoljno imao je 200 kvadrata. Njega sam prodala zarad nedelje visoke mode u Rimu. Zaista, ni jednog ni drugog prostora mi nije žao jer sada kada bi neko ponudio da moju kuću da Avali dam, a da mi vrati ovaj stan, ne bih prihvatila“, pričala je Verica.
Marko Stojanović, poznatiji kao Marko Louis svojevremeno je bio gost emisije „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, u kojoj je otkrio mnogobrojne stvari iz svog života. On se u našoj emisiji prisetio života u Nemačkoj i odrastanja tokom devedesetih godina. Kako ističe, tada je košarka bila njegova najveća ljubav, a sa dolaskom u Beograd odlučio je da započne muzičku karijeru. On se takođe prisetio i svog pokojnog oca, legendarnog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa, koji je ostavio veliki trag na Balkanskoj muzičkoj sceni.
„Radio sam kao pica majstor u Nemačkoj, radio sam u građevinskoj firmi kao vozač, čistio sam tamo objekte nakon što majstori odu, nosio sam gipsane ploče. To je posao koji sada ne bih radio, ali ako treba ni to mi nije teško. Ja sam se odselio od kuće sa 17 godine, živeo sam u jednom košarkaškom domu i tada sam sam sebe finansirao, pa sam onda živeo kod majke. To je jedan od najlepših perioda u mom životu, studentsko-sportski dom gde se stvori porodica i poneka povezanost, svaki dan je bio jedinstven i rado se sećam tog vremena.“
„Po dolasku u Beograd, plan je bio da sa ocem sviram perkusije da bih mogao da finansiram svoj život i plaćam fakultet, ali sam brzo upoznao neku ekipu, upoznao sam Andreja Ilića, svirali smo zajendo, onda sam ja stvorio bend „Marakuja“ u kom sam svirao sa svojom rođenom sestrom Majom. Izbacili smo dva albuma, mi smo pokušali tada da zvučimo kao naši idoli, naučio sam puno od iskusnih muzičara. Sinoć smo oko dva noću pustili nekoliko pesama sa ‘Marakuje’.“
Poslednja ličnost u ovoj kompilaciji je pevač Amel Ćeman Ćemo. On je sa nama podelio svoje najintimnije priče i otkrio kako je izgledalo odrastati u Crnoj Gori osamdesetih i devedesetih godina.
„U Beranama je bilo vrlo lepo do nekog perioda, do 1989. godine, ja pamtim mnogo, imao sam četiri godine kada su bile zimske Olimpijske igre u Sarajevu, sećam se tog prenosa iako sam imao samo četiri godine. Jedini period mog života koji pamtim kao lep, od buđenja, odlaska u školu, upoznavanja učitelja, portira, to je sve bio taj period osamdesetih, a sve posle toga je bilo katastrofalno. Počela je da nam se raspada zemlja i do dana današnjeg nam se ništa lepo nije dešavalo. U Beranama je bilo lepo odrastati, volim Berane, Beograd i Solun, tu najviše boravim. Od 1989. kreću burne stvari, pa devedesete, pa inflacija, taj bezvredni dinar koji smo imali u našoj zemlji.“
Pevač nam priča kako je izgledao život u nemaštini.
„Roditelji su ostali bez posla tada, bilo je pitanje kako preživeti i ja bukvalno nisam nosio obuću koja mi se sviđala, nego ono što mi roditelji kupe. Oduševljavao sam se iako mi se sviđala, ako sam se stideo da to nosim. Znao sam da moji roditelji to nemaju, nemaju više da mi pruže, pružili su mi maksimum i ja sam se pravio da je to nešto najlepše što sam dobio. Počeo sam sam da zarađujem, rano sam ušao u kafanu.“
Ćemo nam otkriva i da su njegovi roditelji kupili krave nakon što su ostali bez posla.
„Mi smo se preselili na periferiju grada, tata je kupio krave. Nije imao gde da se zaposli, ni on ni majka. Oni su držali krave, a brat i ja smo raznosili domaće mleko i živeli smo od toga. Znalo se gde ima da se kupi i brat i ja nosimo. U Beranama sve funkcioniše tako, što se kaže, ‘to je kod onog, to je ovog’, ja sam ulice u Beranama naučio tek kroz svoj drugi posao, kroz volontiranje u Crvenom krstu. Prodavali smo mleko i tako smo zarađivali za život za celu porodicu.“
