0
„Otkud ja ovde?“, pitao sam se dok sam stajao u bekstejdžu na finalu „Zvezda Granda“.
Levo od mene za stolom su sedele Ceca Ražnatović i njena ćerka Anastasija, desno su bili Ana Bekuta i Mili, Đorđe David je sve vreme nervozno šetao gore-dole i vikao u mobilni telefon: „Šta rade ljudi na trgu?! Jesu glasali?!“ Mlade takmičarke i takmičari „Zvezda Granda“ sve vreme su sedeli mirno za svojim stolovima, pijuckali vodu i povremeno „nabadali“ ćevape sa švedskog stola. Sitni su sati u noći između subote i nedelje, glasanje uveliko traje, napetost je sve veća, a finale najvećeg šoua u bivšoj Jugoslaviji ušlo je u sam foto-finiš.
0
0
0
Za početak, malo konteksta. Nikad nisam bio čovek koji je slušao narodnjake. Čak i u ranoj mladosti, kada sam zbog porodice i rodbine bio izložen toj muzici, ona nikad nije bila moj izbor. Mnogo više je na mene u u tom smislu uticao stariji brat, koji je odgovoran za ranu opsednutost Nikom Kejvom i Radioheadom. „Into My Arms“ me je radila neuporedivo više nego bilo koji hit Željka Šašića, Cece, Džeja ili tada još uvek mlađane Jelene Karleuše. Kasnije sam najviše zavoleo bendove koji se zovu Wilco i Yo La Tengo. Nikad čuli? O tome vam pričam.
Ipak, nikad sebe nisam smatrao muzičkim snobom, oduvek sam bio u fazonu: Neka cveta hiljadu cvetova! Ko sam ja da budem sudija bilo čijem muzičkom ili bilo kom drugom ukusu? U srednjoj školi sam sedeo u klupi sa Vladom, genijalcem od kojeg sam redovno prepisivao na časovima fizike i matematike, a koji je bio najveći fan narodnjaka kojeg sam znao i to mi je bilo skroz u redu.
Danas, više od 20 godina kasnije, zbog posla sam se našao u epicentru najvećeg folk takmičenja na Balkanu. Finale „Zvezda Granda“ je događaj koji se u mnogim kućama širom Srbije, Bosne, Crne Gore i Hrvatske iščekuje kao da je u pitanju finale Evrovizije ili, božemeprosti, izborna noć.
Baš na izbornu noć podsetila me je i vreva i pozitivni haos koji je vladao u maloj, ali fenomenalnoj redakciji portala Granda, smeštenoj uz sam bekstejdž. Kao što u izbornoj noći na portalu Nova.rs možete da vidite urednike kako trče kroz redakciju kako bi javili najnovije podatke koji im stižu iz izbornih štabova ili „Crte“, isto su radili i novinari na „Grandu“, ali sa malo drugačijim podacima. „Izgleda da nabolje stoje Šejla Zonić i Miki Sekulovski, ali ovo su sve još uvek nezvanični podaci, ne možemo s tim da izlazimo u javnost“, kaže mi mlada koleginica, sa titrajem i ozbiljnošću u glasu kao da govori o sudbini Vučića i SNS-a, ili bar Evropskog parlamenta.
Još na ulasku u studio „Granda“ na Košutnjaku bilo je jasno da se dešava nešto vanredno. Stotine ljudi strpljivo su stajali po velikoj vrućini ispred vrata studija, iz čije dubine je dopirala muzika prekinuta povremenim upadima reditelja prenosa ili ljudi iz organizacije. Ljudi koji čekaju zapravo su prijatelji i rodbina kandidata, kojih je u finalnoj večeri bilo 20. Roditelji, tetke, daidže, čiče i ostale šurnjaje skockali su se kao da su došli na dodelu Oskara i u očima im se vidi odlučnost u podrški mezimcima. Čim se probijete kroz špalir fanova i uđete u studio, atmosfera je kao u filmu Roberta Altmana „Nešvil“, s tom razlikom što ovo nisu buduće zvezde kantrija, nego balkanskih narodnjaka.
Zauzimam svoje mesto u publici dok traje tonska proba i uživam u metežu koji se odvija pred mojim očima: Tu su majstori za ton i svetlo koji prave poslednje izmene pred početak prenosa; tu je legendarni fotoreporter „Granda“ Munja, koji je slikao više folk zvezda nego što mnogi upoznaju ljudi u celom životu; tu je majstor za pirotehniku Srba, koji isprobava bacače plamena čija se toplota bogami dobrano oseća na mestu na kojem sedim; a tu su i same zvezde „Granda“, pomalo nervozni ali i uzbuđeni zbog noći koja bi mogla da im promeni život.
0
4
9
Među njima vidim Đulu Drini, koja mi uživo deluje mnogo krhkije i nežnije nego na TV-u, gde već sada ima energiju velike zvezde; vidim i Sidika Šabanovića, čiji video sa njegovom farmom krava me je razgalio nekoliko dana pre toga; tu je Nikolina Perković, takmičarka iz Dalmacije, koja cepa „cajke“ kao da je iz Čačka, a ne iz Klisa kod Splita; vidim i Inela Nukića, koji nema ni 18 godina, ali ima glas od kojeg se trese ceo studio, a koji pleni skromnošću i lepim vaspitanjem; vidim i jedinog Beograđanina u ekipi, Petra Krekića, koji peva uz harmoniku, a uz osmeh od milion dolara seva i aparatić za ispravljanje zuba.
Jedna od prvih stvari koje vas „oduvaju“ kada dođete na „Zvezde Granda“ jeste prosta veličina svega. Studio u kojem je publika zaista je ogroman, sa velikim tribinama za gledaoce i džinovskom binom, na koji takođe staje deo publike. Prisustvovao sam i ranije snimanjima raznih šou programa, ali u smislu pukih dimenzija „Grand“ je neuporediv. To se može reći i za opštu atmosferu krajnjeg profesionalizma i posvećenosti svakog zupčanika tog ogromnog mehanizma. Kada bi ovi moji „padavičari“ koji organizuju rok koncerte u Beogradu mogli makar delić tih standarda da primene u praksi, mislim da bi rokenrol u Srbiji doživeo novu renesansu.
A nemojte misliti da rokenrola nije bilo i u finalu „Zvezda Granda“. Već na samom početku, pesmu „Makedonija“ Dade Topića izveo je Miki Sekulovski, kandidat iz Velesa. Ubrzo posle toga, bina je gorela u pomalo ramštajnovskim plamenovima dok je Julija Perović iz Bele Palanke izvodila hit grupe Negativ „Ti me ne voliš“. Nekoliko pesama kasnije, morao sam da protrljam uši da bih se uverio da li ja to stvarno čujem „Bella Ciao“?! Da, neumrlu partizansku himnu izvela je Aleksandra Ivanov iz Kruševca.
Ipak, „Zvezde Granda“ su pre svega narodnjački šou i zna se šta publika najviše želi. Mali Inel je Šabanov hit „Bio sam pijanac“ otpevao sa uverljivošću nekog ko je zaista suzama lice mio i kome su noći stvarno bile duge, a dani behu puni tuge. Za Šaulića se odlučio i jedini takmičar iz Bugarske Janko Jankov, koji srpski mnogo bolje peva nego što govori; peh je što gledaoci iz njegove zemlje ne mogu da glasaju za svog kandidata, pa je u finalu ostao bez velikog broja glasova.
Đula Drini je na scenu izašla kao pravi bokserski šampion, ogrnuta mantilom na kojem je pisalo „Tajson“, a do mikrofona je došla uz pesmu iz legendarnog „Rokija“.
Kada su svi kandidati nastupili, usledilo je glasanje tokom kojeg su goreli telefoni od Makedonije do Hrvatske. Tek sam tada shvatio nešto što mi celo veče nije padalo na pamet, a bilo mi je pred nosom: „Zvezde Granda“ su ‘ladno možda jedino mesto na kojem još uvek postoji Jugoslavija! Već prvih četvoro izvođača bili su iz četiri različite zemlje, kao Jugoslavija u malom. Nisu to ni sport (jer se tamo to često svodi na prostačko i nacionalističko navijanje), a ni „kultura“ (gde su često previše samozaljubljeni da bi shvatili da im je veliko eks-Ju tržište zapravo u interesu).
Ironijom sudbine, mesto gde duh zajedništva bivše zemlje živi bez ikakvog vidljivog tereta međunacionalne mržnje je upravo – narodna muzika. Čuveni stih „Nećemo da pobedi narodna muzika“ iz pesme „Slušaj vamo“ Rimtutitukija 1992. godine tako je doživeo svoj konačni i pomalo šokantan poraz. Narodna muzika jeste pobedila, ali ne mora da pobedi mržnja. I znate šta? To možda i nije tako loš dil.
A ko je pobedio u finalu, pitate? Pobedila je devojka iz Tuzle koja se zove Šejla Zonić. Pristojna je, lepa i divno peva. Šta više treba?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare