Ako nam ovako, kao u Novom Sadu i Inđiji, izgledaju uređene, kakve li su tek mini divlje deponije koje niču gotovo na svakom koraku? I kakav je to naš odnos prema prirodi i zašto se prema javnom dobru ne odnosimo kao prema prostoru iza našeg kućnog praga?
Nekada smo sa ponosom govorili da bismo našom plodnom vojvođanskom zemljom mogli da hranimo pola Evrope. A kako danas stvari stoje, izgleda da na poljima naše plodne ravnice, umesto hrane, bolje uspevaju deponije.
Kaskamo za uređenim svetom i nikako da uredimo, u skladu sa ekološkim standardima, prostor za odlaganje i preradu smeća.
Planovi postoje, ali nikako da se realizuju, uvek su nam neke druge stvari važnije i preče. To se najbolje vidi i na ovom primeru, na delu međunarodnog putnog pravca E-75 od Novog Sada ka Beogradu. Uz pogled sa druma na glavnu novosadsku, preko gradske deponije u Inđiji, do divlje deponije u zoni saobraćajne petlje Batajnica.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare