1
Gradski izbori u Mostaru, posle 12 godina pat pozicije, su još jednom potvrdili da je svako izjašnjavanje građana u Bosni i Hercegovini u suštini drugo ime za nacionalni popis stanovništva. Međutim, BiH u tome nije nikakav izuzetak, niti država Frankenštajn, kako je zagovornici unitarne i tzv. građanske BiH predstavljaju: sve multietničke države u Evropi, ne računajući države bivšeg SSSR-a, u kojima imamo dve ili više autohtonih nacija, su takve.
Štaviše, sem Crne Gore, nijedna višenacionalna država nije i građanska i unitarna: građanske su podeljene na federalne ili konfederalne jedinice po etničkom ili jezičkom principu dok one sa unitarnim uređenjem imaju nacionalni ključ podele vlasti.
Pročitajte još:
Takođe, unutrašnje uređenje u BiH nije izuzetak već je pravilo u svim zapadnoevropskim višenacionalnim državama: Španija, Velika Britanija, Švajcarska, Belgija. U Severnoj Makedoniji nemamo de jure podelu zemlje, ali je ona de fakto i te kako vidljiva, na slovenski i albanski deo, uključujući i glavni grad Skoplje. Crna Gora je sui generis. Sa pomenutim zemljama ne treba mešati države sa nacionalnim manjinama, bilo da su ukorenjene vekovima ili da su produkt migracija u poslednjih par decenija.
Buđenje nacionalne svesti tokom 19. veka i raspad komunističkog sistema krajem 20. stoleća su praktično izbrisali multietničke države na Starom kontinentu. Velika multietnička carstva su nestala u Prvom svetskom ratu, a sa padom Berlinskog zida su se dezintegrisale i višenacionalne komunističke države: neke u ratu (Jugoslavija), neke mirno (Čehoslovačka) a neke su postale tempirane bombe (republike SSSR-a).
Za razliku od Švajcarske koja je u svom korenu decentralizovana država po jezičko-religiozno- nacionalnom principu, Belgija, Velika Britanija i Španija su to postale tek u poslednjih par decenija. U Briselu, Londonu i Madridu su shvatili da je jedini način da sačuvaju zajedničku državu tako što će je decentralizovati i preneti najveći deo ovlašćenja na federalne jedinice.
Španija je izvršila decentralizaciju zemlje tek početkom osamdesetih godina prošlog veka, priznajući osobenost većinskih etničkih grupa u Kataloniji, Baskiji, Navari, Galiciji, Valensiji. U protekle četiri decenije prenos ovlašćenja sa centralne vlasti u Madridu na federalne jedinice je bio konstantan. Praktično, sve što se direktno tiče građana, od obrazovanja i jezika, preko zdravlja do policije u rukama je pokrajinskih vlasti. Federalizacija Španije je značajno doprinela razvoju zemlje, a u Madridu nijednoj relevantnoj političkoj formaciji nije palo na um da ukida autonomiju Baskiji zbog terororizma ETA, niti da centralizuje državu zbog katalonskog secesionizma.
U Belgiji su Flamanci, posle borbe koja je trajala više od veka i po protiv frankofonske hegemonije, uspeli tek 1993. godine da se izbore za decentralizaciju koja po svojoj formi više liči na konfederaciju nego na federaciju. Činjenica da se u poslednje tri decenije više puta verifikovalo da Belgija nema saveznu vladu po nekoliko godina a da sve funkcioniše u najboljem redu, pokazuje koliko je decentralizacija bila spasonosna. Po svojoj formi i organizaciji Belgija je najpribližnija BiH, budući da je Brisel posebna administrativna jedinica: geografski i istorijski pripada Flandriji, ali je u suštini većinski frankofonska odnosno valonska varoš. Praktično, Flamance i Valonce sem kraljevske familije i sporta ne spaja ništa: nemaju nijednu zajedničku organizaciju, čak ni Crveni krst, a kamoli nacionalnu televiziju ili političku partiju. Pa opet niko nije ni pokušao da predloži priču o unitarnoj i građanskoj Belgiji kao evropskom rešenju.
U Velikoj Britaniji je proces federalizacije, poznatiji kao devulucija, započeo Toni Bler. Bivši britanski predsednik vlade je prepoznao težnje škotskog, velškog i irskog naroda za većom autonomijom i reagovao je odmah po dolasku na vlast. Štaviše, jedini laburistički premijer koji je pobedio tri puta zaredom na izborima za Dauning strit 10, je iskoristio devoluciju da reši i pitanje Severne Irske koje je u prethodne tri decenije koštalo blizu dve hiljade života. Štaviše, London je dao saglasnost za održavanje referenudma o nezavisnosti Škotske i obavezao se da ispoštuje volju većine građana Severne Irske, ako oni u budućnosti na referendumu odluče da napuste Veliku Britaniju i ujedine se sa ostatkom irskog ostrva.
Na evropskim dvorovima tokom srednjeg veka, Švajcarska je podrugljivo apostrofirana kao „šumska država”(Waldstatt). Švajcarci su bili viđeni kao neotesani seljaci koji ništa drugo ne znaju osim da ratuju. I dok se evropsko plemstvo podsmevalo seljacima u srcu Alpa, najveći evropski mislioci, počev od Makjevelija pa do Rusoa i Didroa, videli su u onome što se rađalo izmedju geramanskih, francuskih i italijanskih poseda kao poseban model vladavine. Ruso je bio opčinjen prostodušnošću i poštenjem alpskih brđana. Didro je skovao i maksimu koju će s vremena na vreme tokom poslednjih sto godina mnogi koristiti: „Sreća je biti Švajcarac“.
Sa rađanjem modernih nacija tokom 19. veka, intelektualna elita Corpus Helveticum-a je kreirala federalno uređenje sa jasno decentralizovanom strukturom. Magična formula koja štiti Švajcarsku od etničko-jezičko-religijskih sukoba se sastoji u poštovanju prava svake zajednice da upravlja sobom u kantonima gde je većina. Germanofonim Švajcarcima, koji čine 66 odsto stanovništva, ne pada na pamet da šire priču o gradjanskoj Švajcarskoj, niti da biraju predstavnike frankfonskih ili italofonskih Švajcaraca. Svako je gazda na svome i samo mali broj ovlašćenja se nalazi na konfederalnom nivou (imaju samo sedam ministarstava) dok je ogromna većina u rukama monojezičnih i monoetničkih kantona. Samo je kanton Vale dvoetnički, ali sa jasnom crtom podele na zapadni frankofonski i istočni, germanofonski deo.
Dakle, podela jedne višenacionalne zemlje po jezičkoj, religioznoj i etničkoj liniji nije izuzetak već je jedina uspešna formula koja garantuje mir, bezbednost, poštovanje svih građanskih prava, sloboda i funkcionisanje složene države. Primeri Španije, Velike Britanije, Belgije i Švajcarske su pred očima svih, baš kao i negativni uzori višenacionalnih centralizovanih zemalja koje opstaju samo kao diktature ili na diskriminaciji jednog ili više naroda. Na prostoru bivše Jugoslavije i SSSR-a se nešto zna o tome, baš kao što su Afrika i Azija danas krcate takvim primerima.
Problem BiH nije njena decentralizovana struktura, što je inače evropska vrednost koja se propagira i zagovara u EU, već više ili manje skrivene agende etničkih i pseudograđanskih elita i slab kvalitete političkog i administrativnog kadra. Većina Srba i Hrvata u BiH ne bi ostala nijedan dan u zajedničkoj državi kada bi postojala mogućnost – a ne postoji i to bi trebalo svima da bude jasno – da se odvoje ili prisajedine Srbiji ili Hrvatskoj.
Bosanske stranke koje u svojim rukovodstvima imaju etničke Srbe i Hrvate imaju podršku na nivou statističke greške u Republici Srpskoj i hrvatskim sredinama u BH Federaciji. Primera radi, probosanski SDP u Republici Srpskoj na nedavnim lokalnim izborima nije nigde prešao izborni prag. Potpredsednik te stranke Vojin Mijatović uprkos velikoj medijskoj pordršci u Banjaluci je jedva prebacio dve hiljade glasova, odnosno 2 odsto podrške, dok tzv. probosanske stranke nisu imale čak ni kandidate u izbornim jedinicama u Mostaru gde su Hrvati izrazita većina.
Bošnjaci i bosanski nacionalisti zagovaraju unitarnu, građansku BiH da bi stvorili uslove za stvaranje nove “bosanske nacije” koja bi apsorbovala i asimilovala Srbe i Hrvate u BiH. Visoki zvaničnik SDA Šemsudin Mehmedović je otvoreno u intervjuu za sarajevski N1, pre dve nedelje, izjavio da je njihov cilj stvaranje “bosanske nacije”, dok je SDA na poslednjem kongresu kao cilj proklamovala ukidanje Republike Srpske i stvaranje građanske države.
Bošnjačke i probosanske stranke pokušavaju da imitiraju turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana koji je, tokom prvih godina na vlasti, iskoristio pregovore sa EU o članstvu da donese ustavne i zakonske reforme koje su demontirale zaštitu i stubove laičke Ataturkove Turske.
Kada je dobio ono što je hteo, Erdogan je skinuo proevropsku masku i pokazao svoje prave namere: reislamizacija Turske. Po istom principu bošnjački i probosanski lideri žele da instrumentalizuju evropske integracije za donošenje ustavnih reformi da bi zatim, kao i Erdogan, u odgovarajućem momentu, skinuli masku i krenuli u etnički inženjering: stvaranje bosanske nacije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
