0
Najnoviji podaci Ministarstva za unutrašnju bezbednost i Istraživačkog centra Pew pokazuju da je do 2022. godine u SAD živelo oko 11 miliona nedokumentovanih imigranata, što čini oko 3,3% ukupne populacije. Među njima je i Nora, 47-godišnjakinja koja je, tokom poslednjih izbora u SAD, provela besanu noć dok je pobeda Donalda Trampa postajala sve izvesnija.
Nora, koja u Americi živi već 24 godine, stigla je iz Nikaragve nakon razornog uragana. Njene dve ćerke, Kristel (30) i Lea (19), američke su državljanke, ali Nora i dalje nema dokumenta koja bi joj omogućila trajni boravak. „Bila sam potpuno budna, nisam mogla da zaspim. Strah se ponovo vratio“, rekla je za BBC, tražeći anonimnost zbog svog statusa.
PROČITAJTE JOŠ:
Sada, suočena sa Trampovim povratkom u Belu kuću, Nora strahuje da bi on mogao da ispuni obećanje o deportaciji miliona imigranata koji žive u SAD bez dozvole. Na nedavnoj konferenciji za štampu, Tramp je obećao: „Izvršićemo najveću deportaciju u istoriji naše zemlje.“ Njegov potpredsednik, Džej Di Vens, dodao je u nedavnom intervjuu da će početi s „jednim milionom… a zatim nastaviti dalje.“
Prema najnovijim procenama, u SAD trenutno živi oko 11 miliona ljudi bez zvaničnih dokumenata. Brojka je ostala stabilna od 2005. godine, iako istraživači napominju da određeni faktori nisu potpuno prikazani u podacima, uključujući 500.000 migranata koji su dobili humanitarne vize iz Kube, Venecuele, Haitija i Nikaragve. Većina nedokumentovanih imigranata su dugoročni stanovnici — oko 80% njih živi u SAD duže od deset godina. Skoro polovina njih dolazi iz Meksika, dok ostali dolaze iz zemalja kao što su Gvatemala, El Salvador i Honduras. Najveća koncentracija nedokumentovanih imigranata nalazi se u šest država: Kaliforniji, Teksasu, Floridi, Njujorku, Nju Džersiju i Ilinoisu.
Ukoliko bi Tramp zaista pokušao da sprovede masovne deportacije, suočio bi se sa ozbiljnim pravnim i logističkim preprekama. Naime, nedokumentovani imigranti imaju pravo na sudsku proceduru pre eventualnog proterivanja iz zemlje, što znači da bi bilo potrebno značajno proširenje ionako preopterećenog imigracionog sudskog sistema.
Većina nedokumentovanih imigranata ulazi u proces deportacije putem lokalnih policijskih službi, koje nemaju zakonsku obavezu da sarađuju sa federalnim imigracionim službama. Mnogi američki gradovi i okruzi imaju zakone kojima ograničavaju saradnju lokalne policije sa imigracionim agencijama. Tokom svoje kampanje, Tramp je obećao da će povući korake protiv „gradova utočišta,” ali su zakonski okviri lokalne i savezne uprave izuzetno složeni. Analitičarka Instituta za migracionu politiku, Ketlin Buš-Džozef, ističe da bi bilo koja masovna deportacija zahtevala „kritičnu“ saradnju između lokalne policije i ICE-a (Službe za imigraciju i carinu).
Iako Tramp tvrdi da bi mogao deportovati milione, eksperti ukazuju na logističke i finansijske prepreke. Deportacija miliona ljudi bi zahtevala izuzetno visok budžet. ICE je 2023. godine imao budžet od 420 miliona dolara, uz koji je deportovao oko 140.000 ljudi. Deportacija miliona zahtevala bi drastično povećanje finansijskih sredstava i resursa — prema nekim procenama, čak i stotine milijardi dolara.
Tramp je u kampanji pomenuo mogućnost angažovanja Nacionalne garde i vojske u procesu deportacije, iako istorijski gledano američka vojska nije imala aktivnu ulogu u imigracionim pitanjima, osim na granici SAD-a i Meksika. Takođe, čak i uz eventualno angažovanje vojske, logistika deportacije bi zahtevala dodatna sredstva za izgradnju pritvorskih centara, povećanje letova za deportaciju, kao i koordinaciju sa zemljama koje bi morale prihvatiti deportovane građane.
Tokom prve četiri godine svog mandata, Trampova administracija deportovala je oko 1,5 miliona ljudi, dok je tokom dva Obamina mandata taj broj bio veći od tri miliona. Ipak, najbliži istorijski primer masovne deportacije dogodio se 1954. godine, kada je do 1,3 miliona ljudi deportovano u okviru „Operacije Znojava leđa”. Iako je ovaj program naišao na protivljenje javnosti i imao finansijskih problema, neki analitičari smatraju da današnje operacije ne bi bile toliko jednostavne zbog obavezne pravne procedure i daleko većeg broja porodica koje žive u SAD-u.
Za Noru, mogućnost povratka u Nikaragvu deluje zastrašujuće. Ona je dve decenije radila i plaćala poreze u SAD, ali nije uspela da reguliše svoj status. „Teško je i pomisliti na povratak,” kaže Nora. Njene ćerke su obećale da će otići s njom, ukoliko bude potrebno. „Uradićemo sve što treba za moju mamu,” rekla je njena mlađa ćerka Lea.
Nora, kao i milioni drugih imigranata, s nestrpljenjem očekuje razvoj događaja, svesna da bi predložene mere mogle značiti dramatične promene za nju i njenu porodicu.
