0
Kako to da se u siromašnim zemljama Istočne i Srednje Evrope nije dogodio scenario Zapada, pitaju se mnogi. Šta se može naučiti od bivših socijalističkih zemalja?
Nekoliko je razloga koji opravdavaju ogromne razlike u broju zaraženih od koronavirusa na Istoku i Zapadu, prenosi Jutarnji list.
Za razliku od razvijenih zemalja poput Italije, SAD-a i Velike Britanije, zemlje Istočne i Srednje Evrope bile su brze u nametanju mera izolacija i socijalne distance već kada su se pojavili prvi slučajevi.
Sa Zapada dolaze slike pretrpanih bolnica ili masovnih grobnica, poput one na ostrva Hart u Njujorku. Ali kao što su mnogi lideri poput francuskog predsednika Emanuela Makrona ili nemačke kancelarke Angele Merkel objasnili: “Mi jesmo u ratu”.
Prema podacima Univerziteta Džon Hopkins do 11. aprila, na milion ljudi Španija je izgubila 350 stanovnika zbog posledica COVID-19, Italija 322, Belgija 314, Francuska 202, Britanija 145. Za razliku od toga, Rumunija je na milioun ljudi izgubila 15 stanovnika, Češka 5 a Slovačka 0.4.
2. BCG vakcina
Taj stari lek, BCG vakcina, prvi put je upotrebljena na ljudima 1921. godine, a široko je počela da se upotrebljava nakon 2. Svetskog rata kada su otvorene velike specijalizovane bolnice za lečenje obolelih od tuberkuloze. Među zemljama s visokim dohotkom, SAD i Italija samo preporučuju vakcinaciju BCG-om rizičnih grupa, dok su Nemačka, Španija, Francuska, Iran i Velika Britanija praksu BCG vakcine okončale pre decenije. U bivšim socijalističkim zemljama ono je i dalje obavezno.
Sada već australijski, holandski, britanski i nemački naučnici pokušavaju da istraže bori li se organizam vakcinisanih pacijenata efikasnije protiv COVID-19. I dok su se zemlje Zapada kupovale vreme oslanjajući se na svoje velike kapacitete i tehnološki progres, uspostavilo se da je to samo iluzija jer ni poverenje u vlastitu razvijenost ne može zaštiti od nove bolesti.
Države Istočne i Srednje Evrope imaju siromašnije zdravstvene sisteme, stariju populaciju, a bore se s nedostatkom medicinskog kadra. Liderima tih zemalja nametanje strogih mera izolacije bio je jedini izlaz. Britanija nije proglasila potpunu izolaciju sve do 24. marta kada je već imala više od 8.000 zaraženih i preko 400 smrtnih slučajeva. S druge strane, Češka je zatvorila svoje škole i granice već 12. marta, a od prvo potvrđenog slučaja nije prošlo ni dve nedelje. Slovačka je proglasila vanredno stanje istog dana s 21 slučajem koronavirusa u zemlji.
A već sledećeg dana, Poljska je nakon 17 slučajeva u devet dana zatvorila granice, barove i restorane. Te zemlje su i prve počele s uvođenjem praćenja građana putem aplikacija i mobilnih telefona o čemu se i dalje pregovara na Zapadu. Dan kada je Prag proglasio karantin, britanski premijer Boris Džonsom je svojim građanima poručio da mogu slobodno da idu na sportska događanja, a dva dana ranije američki predsednik Donald Tramp je svima poručio da su SAD spremne, te da će se “virus smiriti i otići”. U razvijenim državama lideri su izbegavali karantin zbog bojazni za ekonomiju, a njihovi stanovnici su uveliko kršili mere socijalne distancije pa su se tako dale videti s prepune londonske i njujorške podzemne železnice i ljude koji uživaju u pariškim parkovima i aktivnostima na otvorenom.
3. Manje kretanja
U bivšim komunističkim zemljama ljudi su i dalje manje izloženi velikim kretanjima stanovništva. Pretnja koronavirusa shvata se ozbiljnije kao “ono nešto strano” što je bolje da ne prodre u društvo. Ljudi prihvataju neugodnosti i discipliniovaanije prihvataju ograničenja propisana od države, a s time se složila i dr Dagmar Radin.
“Nisam još videla studije na tu temu, ali mislim da bi na to mogla uticati dva zdravstvena činioca”, rekla je dr Radin, vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka i u Zagrebu koja se bavi upravo zdravstvenim politikama i sistemima, povratnica iz SAD-a.
Pročitaj i:
5. Odnos prema autoritetu
“Pre svega, to bi mogao biti odnos prema autoritetu. Stanovništvo Srednje i Istočne Evrope još uvek ima naviku da sluša upustva državnog aparata, autoriteta, a posebno u krizama. I zbog toga su mere ograničenja rada i kretanja prihvaćene brzo i bez posebnih dvoumljenja. Kao drugi razlog bih svakako istakla razlike između javnozdravstvenih sistema. Naime, kad je 1950-ih godina pokrenut globalni projekat vakcinacije upravo su zemlje Srednje i Istočne Evrope od toga imale velike koristi. I tada se na tom prostoru razvio javnozdravstveni sistem koji bi se mogao jednostavno protumačiti frazom ‘javno zdravlje na prvom mestu’. Zdravstveni sistemi tih zemalja su infrastrukturno slabiji od onih na Zapadu gde se i bitno više ulaže u zdravstvo, ali pod drugom maksimom. Tamo je ‘individualno zdravlje na prvom mestu’, objasnila je dr Radin dodajući kako na istoku postoji ta svest o potrebi “zdravlja zajednice”.
6. Jako javno zdravstvo
“Kumulativno delovanje ta dva činioca svakako je imalo znatan uticaj na smanjenje broja zaraženih”, zaključila je dr Radin.
Zemlje koje su napustile vakcinaciju BCG-om koja se koristila protiv tuberkuloze teže su pogođene od onih koje ga i dalje koriste, pokazuju preliminarne studije.
Vodećem autoru studije Gonzalu Otazu, docentu njujorškog Tehnološkog instituta, prvi put je slična hipoteza pala na pamet nakon što je primetio da Japan beleži mali broj smrtnih slučajeva, preduzima manje stroge mere i ima univerzalnu politiku vakcinacije protiv tuberkuloze.
Vakcina BCG ne pruža samo zaštitu protiv bakterija tuberkuloze već i od drugih zaraza koja napadaju pluća, objasnio je Otazu.
