0
Centar za kontrolu i prevenciju koronavirusa u kineskoj provinciji Hubej je 24. marta saopštio građanima Vuhana, mesta iz kojeg je krenula pandemija Covida-19, da će u ponoć 8. aprila smeti da konačno napuste svoje domove i pređu granice grada.
Jedna građanka Vuhana, Lio Đing, za Gardijan je napisala tekst o tome kako je Vuhan dočekao “oslobođenje”.
“Kada sam videla vesti, nisam bila preterano uzbuđena”, napisala je Đing; situacija se sa epidemijom poboljšala, ali posledice katastrofe su i dalje tu.
“Kako se sećamo onih koji su umrli? Kako da pomognemo onima kojima je virus naškodio? Kako da poboljšamo sitauciju za ljude u Hubeju koji su sada diskriminisani? Firme su bankrotirale, a ljudi su ostalo bez posla – kako da im obezbedimo pristojan život? Sva ova pitanja zahtevaju da se vlada i društvo suoče sa istinom i preuzmu odgovornost. Ipak, dosad nisu najavljene nikakve konkretne mere”, piše Đing.
Ona dalje piše da joj je 30. marta volonter rekao da je građanima sa “zelenom zdravstvenom šifrom” dozvoljeno da izađu u nabavku.
“Bila sam toliko uzbuđena da sam zaplakala”, piše Đing. Odmah je upuila zahtev za šifru i spremila se za sutra. Poslednji put je izašla iz kuće 26. februara, 43 dana ranije.
Vlasti su dozvolile da jedan član porodice izađe u nabavku i da se napolju zadrži najviše dva sata. Đing je izašla iz kuće 31. marta, oko 11:35 prepodne.
“Nisam imala nikakav poseban plan. Samo sam željno iščekivala da ponovo vidim ovaj grad svojim očima”, piše Đing.
Tog dana su ponovo otvoreni supermarketi, prodavnice nudli i tržni centri.
“Pošto sam smela da ostanem napolju dva sata, bila sam u žurbi i nisam stigla da fotografišem grad. Prošla sam pored radnje sa grickalicama i kupila deset prženih ćufti od mesa”, piše Đing. “Neko me je pitao šta ću prvo uraditi kada bude ukinut karantin. Rekla sam da ću šetati pored reke i vikati. Zato sam se tog dana uputila ka reci.”
Na obali nije bila sama – ljudi su se okupili posle nedelja provedenih u izolaciji; roditelji sa decom, parovi, pecaroši.
“Pronašla sam mesto gde ću sesti, skinula masku i u jednom dahu pojela pet ćufti. Bile su sočne, ali ne preterano masne. Taman kako treba”, piše Đing. “Kada sam završila s jelom, krenula sam niz reku. Kratko sam oklevala, a onda sam se okrenula ka reci i povikala ‘Aaaah’. Još dva glasa su mi se pridružila. Jedan od njih viknuo je tri puta. Svi smo bili predugo zarobljeni. Ugušeni. Viknula sam još nekoliko puta. Preplavila me je nova energija.”
Pročitaj i:
Dva sata su brzo prošla, piše Đing. Kući je stigla oko pola dva popodne.
“Ovo je bio samo jedan mali korak. Oživljavanje gradskog života i dalje je daleko. Globalizacija je skratila udaljenost između ljudi i povezala ih – ali je dovela i do eksplozije epidemije u čitavom svetu”, piše Đing.
Većina novih slučajeva u Kini je uvezena, što bi moglo da dovede do novog talasa epidemije. Da bi se ljudi uspešno izborili sa epidemijom, moraju preduzeti zaštitne mere, a vlada je dužna da zaražene leči.
“Sve što želim je da ne prolazim kroz još jedan karantin”, zaključila je Đing.
