0
Serija političkih skandala tokom predsedničkog mandata Ričarda Niksona poznata kao Afera Votergejt dovela je do njegove ostavke. Slučaj je obeležio američku istoriju ali je imao i veliki uticaj na novinarstvo. Novinari Vašington posta Bob Vudvord i Karl Bernstin dobijali su informacije o detaljima operacije prisluškivanja, sabotiranja, špijuniranja i zastrašivanja demokrata, koja je vođena iz kabineta tadašnjeg predsednika Niksona. Njihov izvor bio je drugi čovek FBI Mark Felt, a u knjizi "Svi predsednikovi ljudi" dva reportera navode da je uloga "dubokog grla" bila ključna u otkrivanju nastojanja Niksonove administracije da sakrije umešanost u provalu u sedište Demokratske stranke 1972. godine u vašingtonskom kompleksu Votergejt.
Glavni pravni savetnik Niksonove administracije bio je Džon Din, koji je pred senatskim komitetom izjavio da je upozoravao predsednika da je zavera da se prikrije upad u kancelarije, ozbiljan kriminalni čin. Din je, takođe, pred komitetom Kongresa priznao da je učestvovao u slučaju. Kako je rekao, činilo mu se da predsednik Nikson nije razumeo moguće posledice svega što se događalo.
Ove godine navršava se pola veka od Afere Votergjet, a Džon Din je detaljima slučaja, „dubokm grlu“, posledicama koje je slučaj imao po samo novinarstvo i po fuknciju predsednika SAD govorio u intervjuu za Euronews Srbija.
U tajno snimljenom razgovoru u Ovalnom kabinetu 19. oktobra 1972, četiri meseca posle provale u Votergejt, Bob Holdeman, šef kabineta predsednika Ričarda Niksona, rekao je predsedniku, citiram, da mu je tajni izvor identifikovao Marka Felta, zamenika direktora FBI kao glavni izvor curenja informacija o skandalu prema novinarima Vašington Posta. Pa vi ste znali od samog starta ko je čuveno „Duboko grlo“, zar ne?
„Holdemanov tajni izvor sam bio ja! Ja sam otišao u Ministarstvo pravde i Henri Piterson, načelnik odeljenja za krivična dela mi je poverio da mu se obratio advokat koji predstavlja veliku medijsku kuću, i verovali smo da je to Tajm magazin, mada nismo sigurni da nije i Vašington Post. Ali dobro, znali smo da je velika medijska kuća u pitanju. Znali smo da je neko veliki jer mi se ne bi poverio u suprotnom. A Piterson mi je rekao da je taj advokat istakao problem Marka Felta, čoveka broj dva u FBI koji odaje podatke tom mediju. Advokat tog medija se plašio da klizi kao opstrukciji zakona objavljivanjem informacija sa zasedanja Velike porote što je zakonski tajna. I taj advokat je bio svestan toga i nije želeo da dođe u sukob sa Ministarstvom pravde upotrebom informacija koje im Felt daje“.
Dakle, da, mi smo znali da je Mark Felt izvor mnogo informacija koje su procurele, pre svega prema Tajm magazinu, Vašington Postu, ali je bio i jedan lokalni list kojem je odavao informacije. I kako su ti razgovori između Holdemana i Niksona evoluirali, u jednom trenutku Holdeman, u jednom kasnijem razgovoru izgovara da sam ja njegov izvor saznanja, ali tada govori i da s time ništa ne smemo da uradimo jer mi je Piterson rekao da ne sme da otkriva ime advokata i da je taj naš razgovor neformalan. Tek kasnije je ministar Džon Mičel je potvrdio da je to bio glavni advokat Tajma.
Zašto niste nešto učinili tim povodom odmah? Šta vam je bila ideja?
„Kada je istoričar Stenli Katler preslušao Niksonove snimke i napravio transkripte, čuo je nešto sasvim drugačije od mene. On je čuo kako Nikson kaže: „Znaš Bobe, znaš šta bih ja uradio sa Markom Feltom?“… I tu se nekako razgovor ne razaznaje, pa se čini da prestaje. Ali prema Katlerovoj rekonstrukciji, on kaže –“ ooooh, taj kučkin sin..“ i tu se prekida razgovor“.
Ja to uopšte nisam tako čuo. Moj sluh je trpeo jer sam jako glasno držao zvuk u slušalicama kad sam za potrebe knjige transkribovao sve te trake, i tu Nikson kaže Bobu: „Znaš li šta bih ja uradio sa Feltom? Ambasadorsko mesto!“ Velika razlika! Upravo to je Nikson kasnije uradio sa čelnikom CIA kojeg je želeo da se reši, ali pod vrlo prijateljskim uslovima. Dakle, niko se tu nije zakačio ili ispratio priču, ali Mark Felt nikada nije dobio ambasadorsko mesto, niti je bio svestan da je curenje podataka od njega moglo da mu to omogući.
Dakle, „Duboko grlo“ i nije bilo toliko duboko na kraju krajeva?
„Ja sam godinama pokušavao da dokučim ko je je zapravo bio Duboko grlo. Po mom mišljenju to nikada nije ni bio Felt. Vudvord mi je oči u oči jednom rekao, a govorio je o svom izvoru… rekao mi je: „Džone, kada saznaš o kome je reč, sve će ti se uklopiti. Razumećeš sve te dojave koje sam imao i koje su objavljene u knjizi ‘Svi predsednikovi ljudi'“.
Mark Felt se ne uklapa u sve te dojave! I morate ga diskvalifikovati veoma rano ako krenete kroz materijal jer je Vudvord imao informacije kojima Mark Felt nikada nije raspolagao. Na kraju smo se Bob i ja razlišli samo uz reči da ćemo se složiti da se ne slažemo. Makar što se tiče informacija pripisanih Feltu.
Ono što je izglednije da se dogodilo, a to znamo iz kasnijeg pisanja Vudvorda – on bi dobijao informaciju od Felta, ne bi ništa zapisivao, već bi ih tek po povratku u stan prekucavao po sećanju. Mislim da je bio zbunjen povodom mnogo stvari, pa je tako pripisivao Feltu stvari koje su bile direktna neistina.
Vi verujete da je bilo više tajnih izvora novinarima „Vašington Posta“?
„Mislim da je bilo više izvora od kojih je Vudvord dobijao informacije, bio je zbunjen i prosto ih pripisao Marku Feltu. Možda je samo pogrešio, ne znam“:
Votergejt se ne može istinski proučavati bez da se proučavaju i mediji.
PROČITAJTE JOŠ
„Moj zadatak nije bio da prolazim kroz svaki korak u slučaju Votergejt, već da više posmatram effekat koji su mediji imali na Votergejt, ali i koji je efekat Votergejt ostavio kod medija. Ja sam to pažljivo posmatrao godinama. Pre svega, mediji nikada zapravo nisu ni prelomili slučaj. Vudvord i Bernstin su bili jedini novinari koji su zaista kopali. I uvek bi bili u svojoj istrazi nedeljama ili mesecima iza stvarnog toka događaja. Ja sam rekao Vudvordu i Bernstinu, a obijica su mi prijatelji, jedan od njih i moj kolega na CNN, Karl Bernstin, i rekao sam im – znate momci, vi ste radili sjajan posao, ali zapravo pojma niste imali šta se dešava, i nagađali ste.
Recimo, prenaglasili ste čuvani tajni fond iz predizborne kampanje, koji ustvari uopšte nije bio tajni, i u njemu uopšte nije bilo onoliko novca koliko ste mislili, i njime nije upravljao veliki broj ljudi. To je bio fond ostatka donacija koji je predominantno upotrebljen za finansiranje istraživanja javnog mnenja. A oni su ga opisivali daleko ozbiljnijim nego što je to bi“.
Ali sam im rekao i da – to što ste uradili, što ste održali priču živom, u Kolumbija distriktu, je bila odluka vašeg urednika koji je video da je to priča koja mu diže tiraž. U Kolumbija disktriktu. To nije bila priča cele nacije. Njujork Tajms je dodelio temi novinara i oduzeo mu je unutar 48 sati i ignorisali su je. Televizija CBS bi se povremeno vraćala priči Vašington Posta i obradila je, ali nikakvog drugog televizijskog pokrivanja nije bilo.
Dobro, ali na koji način je Votergejt uticao na medije?
„U širem smislu, ono što se dogodilo je dramatično promenilo i to zauvek, medijski tretman predsednika Sjedinjenih Država. Pre Votergejta su predsednici uživali benefit sumnje. Gledao sam predsednike pre nego što je Nikson došao. Gledao sam, na primer, Lindona Džonsona koji je uživao benefit sumnje oko Vijetnama i priči da se rat mora pojačati, više vojnika regrutovati i svi ti izgovori koje je potezao oko toga zašto se rat produžava. Sve to ga je na kraju primoralo da odustane od reizbora. Mediji ga nisu kritikovali. Samo su korektno prenosili šta se zbiva i sam Džonson je to znao. I možemo ići unazad do Ajzenhauera koji je lagao da U2 avion nije oboren iznad Rusije. On je poslao svog pres sekretara da to negira. I to je držalo vodu sve dok Rusi nisu izveli pred kamere Gerija Pauersa, pilota koji je preživeo obaranje. I šta se desilo Ajzenhaueru? Ništa! Ništa! Dat mu je benefit sumnje, kao, sve je to velika tajna nacionalne bezbednosti, avion U2 je tajni projekat, pa kako su te avione maskirali kao komercijalne avione…Naravno, niko više nije verovao Ajzenhaueru posle toga i nekih drugih sitnijih laži“.
Ali posle Votergejta, odnos između medija i predsednika se dramatično promenio. Posle Votergejta, predsednici više ne uživaju benefit sumnje. Oni sada gotovo da moraju da dokazuju svoju nevinost i ispravljaju svoje izjave, ili stvari postaju nepodnošljive.
Možemo li uporediti Niksona sa drugim skandal majsotorom – Donaldom Trampom?
„Veoma je teško uporediti Niksona sa Donaldom Trampom. Tramp je lik za plakat autoritarne ličnosti koja je ušla u Ovalni kabinet bez da je imao kompetenciju, znanje da uopšte obavlja taj posao. On je prirodan, rođeni lažov i sasvim drugačija ličnost od Ričarda Niksona. Na neki način je senka Votergejta nestala onda kada je Tramp postao predsednik jer je sada senka Trampa primer svega onoga što niko ne bi želeo od američkog predsednika. Spram njega, Nikson deluje uzorno!“
Da li je danas moguće nešto poput Afere Votergejt?
Malo ko je verovao da će, pre pedeset godina, pisanje dvojice mladih novinara, naoružanih samo olovkama, uspeti da sruši prvog čoveka SAD. Posle pola veka od afere Votergejt, postavlja se pitanje da li je tako nešto moguće u današnjim okolnostima?
Afera Votergjet nije temelj, ali je svkako bila prekretnica u svetu novinarstva jer je u prvi plan izbacila potpuno novu formu rada poslenika sedme sile – istraživačko novinarstvo. Novinari širom sveta bili su inspirisani da uđu taj svet.
BONUS VIDEO: Bela kuća
