3
Oružani sukob Jermenije i Azerbejdžana oko sporne teritorije Nagorno-Karabah se zahuktava svakog dana, a obe zemlje u operacije polako uvode i glavne borbene sisteme, kojima se nadaju da će da ostvare pobedu na bojnom polju. Posle masovne primene dronova na red su stigli i samohodni višecevni raketni lanser, namenjeni za ispaljivanje raketa sa termobaričnom bojevom glavom i projektila punjenih smešom napalma za razaranje utvrđenih objekata i za pravljenje prolaza u minskim poljima.
Pošto je jučerašnji azerbejdžanski blic-krig doživeo debakl kada su Azerski tenkovi T -72 „Aslan“ upali u minsko polje, a artiljerija zbrisala s mesta baziranja borbenih vozila pešadije, kopnene snage su od jutros uvele i artiljerijsko raketne sisteme. Za sad su na snimcima vidljivi VBR tipa „Grad“ kalibra 122 mm, a danas kasno popodne pojavili su se i snimci samohodnog višecevnog raketnog lansera TOS-1A „Solntsepek“, koji je trebalo da uništi utvrđene položaje jermenske vojske.
Naime, Azerbejdžan je od Rusije kupio 36 ovakvih sistema koji su u ovu, naftom bogatu, kavkasku državu počeli da pristižu već 2013. godine, a danas su prvi put upotrebljeni u borbenim dejstvima.
#Azerbaijan's heavy flamethrower system TOS-1A "Solntsepek" fires at #Armenian positions pic.twitter.com/0v8BDhVWXk
— Su-57 5th Gen Fighter (@5thSu) September 28, 2020
Od Pinokia do Sunca
Iskustvo u gerilskim ratovima kakvi su bili Avganistan i Čečenija, naterali su Rusku armiju da konstruiše hibridni višecevni bacač raketa, prvo na šasiji tenka T-72, a kasnije na tenku T-90. Osnovno naoružanje sistema su rakete sa aerosolnim punjenjem koje imaju veliku ubojnu moć i stravičan efekat na protivničke snage po kojima dejstvuje ovaj borbeni sistem. Njegovi ekvivalenti na Zapadu su isključivo inženjerijska vozila koja aerosolnim punjenjem prave prolaz u minskim poljima, dok je u Rusiji to, isključivo ofanzivno, oružje uvedeno u naoružanje 2001. godine.
Pročitajte još:
Ideja da se konstruiše teški raketni oklopni lanser malog dometa pojavila se 1970-tih godina 20. veka. Krajem decembra 1979. godine, usledila je intervencija u Avganistanu. U širokoj paleti različitog naoružanja pojavio se i neobični lanser kome su sovjetski vojnici zbog velikog lansera nadenuli ime „Buratino“. Ovo oružje je proglašeno strogom tajnom, a svoju prvu premijeru imalo je u borbama u dolini Panšir pri kraju intervencije u Avganistanu.
Raspad SSSR-a zaustavio je dalji razvoj velikog broja borbenih sistema, pa i Buratina, koji kao da je utonuo u zaborav, sve dok nije izronila 1997. godine njegova modernizovana verzija pod nazivom TOS-1. Dve godine kasnije, sistem je doživeo svoju premijeru u Drugom čečenskom ratu gde se pokazala opravdanost postojanja ovakve borbene mašine.
Oružje TOS-1 Buratino namenjeno je za uništavanje otkrivenih i slabije utvrđenih objekata korišćenjem aerosolnog eksploziva ili zapaljive smeše koja je nalik na napalmu. Efekat na cilj se ostvaruje dejstvom raketa kalibra 220 mm koje su smeštene u tridesetocevnom kontejneru, preuzetom od VBR BM 27 „Uragan“.
Kompletan sistem projektovan je u konstruktorskom birou „Omsk“. Sam sistem bio je postavljen prvo na podvožje tenka T-72, sa koga je uklonjena kupola sa topom, a kasnije i na telo tenka T-90. TOS-1 je trebalo da bude otporan na dejstvo municije do kalibra 20 mm, što ukazuje da je njegova osnovna namena borba protiv manjih gerilskih grupa.
Na šasiju tenka postavljen je lanser sa 30 cevi kalibra 220 mm (dometa do 40 km sa razornom bojnom glavom), koji je pri tom još dodatno oklopljen tako da štiti lanser čak od municije kalibra 12,7 mm. Iako lanser skinut sa višecevnog bacača raketa „Uragan“, ovaj sistem ima relativno mali domet do 3,5 kilometara (odnosi se na prvu seriju), dok njegova modernizovana verzija BM ima domet do 5 kilometara punjenja bez aerosola, dok punjenje sa aerosolom ima domet od 2,7 km, a minimalni domet rakete se kreće oko 400 metara.
Buratino može ispaliti jednu ili dve rakete istovremeno u vremenu od 0,5 sekundi, a da bi ispalio čitav lanser raketa bilo 30 ili 24 cevi (na modernizovanoj verziji) u salvama potrebno je oko 30 sekundi. Pri takvom lansiranju, rakete padaju na područije veličine 200 x 400 metara.
Posledica dejstva raketa punjenih aerosolnim eksplozivom jeste snažan natpritisak, koji je praćen visokim temperaturama koje dostižu i do 3.000 stepeni celzijusa. Inače, borbeni komplet oružja pokriva površinu od jednog hektara.
Punjenje lansera se obavlja uz pomoć vozila TM2 koje je takođe napravljeno na podvozju tenka T-72, gde umesto lansera stoje postolje za rakete i kran za pretovar raketa. Na vozilo može da se stave dve grupe sa po 12 raketa između kojih je postavljen kran, a osim raketa vozilo nosi i 400 litara benzina za popunjavanje gorivom vozila lansera.
Zvanično se vodi da je sistem u operativnoj upotrebi Vojske Rusije od 2001. godine.
TOS-1A
TOS-1A je modernija verzija TOS-1 sistema, koji je montiran na tenku T-90. Cilj modernizacije bio je pokušaj konstruktora da isprave neke manjkavosti sa verzije TOS-1, pre svega mali domet rakete, nedovoljna oklopna zaštita lansera. Tokom modernizacije na TOS-1A ugrađeni su optički senzor vidljivosti, 1D14 periskop, laserski daljinomer i balistički računar. Nišanjenje vrši posada iz samog vozila pomoću sistema sastavljenog od optike, senzora i računara koji obrađuje prikupljene informacije o cilju napada.
Osim Rusije ovim sistemom raspolažu, pored Azerbejdžana, i Jermenija i Alžir, a borbeno je upotrebljen u Siriji u ratu protiv Islamske države i proturske sirijske slobodne vojske.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
