Lavov - grad koji je tokom sedam dana rusko-ukrajinskog rata postao utočište onih koji beže iz Ukrajine gde svakodnevno odjekuju zvuci granatiranja, više nije potpuno bezbedan. Sirene za uzbunu od četvrtka čuju se u gradu koji u čijoj blizini se ne nalazi ni ruska, ni beloruska granica. O tome kako se sa ovim zlosutnim zvucima nosi za Nova.rs govorila je Ala Tatarenko, Ukrajinka koja predaje srpsku književnost.
“Od kada je Rusija napala Ukrajinu, ne razlikujem dane. Datumi su postali ‘prvi dan rata’, ‘drugi dan rata’… Normalni tok života je narušen, čak i tamo gde je relativno mirno. U Lavovu od srede ujutru zavijaju sirene. To signalizira da niko nije u bezbedan“, počinje priču Tatarenko.
Srečom, Lavov je daleko od poptišta najzbiljnijih borbi.
„Moj grad se nalazi u zapadnom delu Ukrajine, nije u blizini ruske ili beloruske granice na području kojih se vode najozbiljnije borbe. Kao i drugi gradovi na zapadu zemlje, Lavov prima izbeglice, zbrinjava one kojima je potrebna pomoć, šalje hranu i medikamente u gradove koji su stradali od kopnene invazije” kaže Tatarenko.
Dodaje da u tim najpogođenijim gradovima žive i njeni rođaci i prijatelji sa kojima je Tatarenko u svakodnevnom kontaktu.
“Uvek, pre nego što ih pozovem proverim da li u tom trenutku raketiraju njihovo naselje, njihov kvart. Ne želim da ih ometam na putu ka skloništu, da ih ne odvlačimo svojim pozivom od nečeg što je životno važno. Imam rodbinu u Harkovu, gde su agresori u utorak raketirali Trg Slobode, najveći u Evropi, ali i stambene kvartove. U sredu su nastavili, pogodivši takođe Univerzitet Karazin, jedan od najpoznatijih naučnih centara… Harkov je prva prestonica sovjetske Ukrajine, grad sa najviše univeriteta u našoj zemlji. Po broju stanovništva to je drugi grad u Ukrajini, u kojem ima mnogo etničkih Rusa i ruskofonih stanovnika. Rakete ne biraju žrtve po narodnosti, kao što to ne čine ni bombe, granate, tenkovi, a ni oni koji ih šalju u Ukrajinu”, kaže Tatarenko.
Njenu novu svakodnevnicu čini i odgovaranje na pisma zabrinutih prijatelja, iz Ukrajine i drugih zemalja, čija briga joj neizmerno znači.
„Zahvalna sam na podršci, pomoći. Mnogo vremena provodim za kompjuterom, i ovo elektronsko druženje sa prijateljima, među kojima ima mnogo Srba, spada u najlepše trenutke ovih dana. Osećaj da nisi sam izuzetno je važan, posebno kad se radi o brutalnom napadu svetske velesile na zemlju koja se dobrovoljno odrekla svog nuklearnog arsenala“, kaže sagovornica.
“Bojim se kada razmišljam o strahu onih koji se kriju od raketa u podrumima”
Priznaje da joj najteže pada razmišljanje o svim Ukrajincima koji se nalaze u gradovima koje ruske snage svakodnevno granatiraju.
“Bojim se kada razmišljam o strahu onih koji se kriju od raketa u podrumima, na žene koje rađaju decu u skloništima, na stare i bolesne koji ne mogu napustiti svoje stanove. Strahujem za sve naše ljude, prijatelje i nepoznate, za one koji goloruki blokiraju prolaz ruskih vojnih kolona i za one koji prate vesti, popivši lek za srce”, kaže Tatarenko.
Dodaje i da smatra da od dana kada je Rusija napala Ukrajinu ceo svet ima ozbiljne razloge za strah.
“Pretnja nuklearnim oružjem ne ostavlja ravnodušnim ni one koji veruju ruskim propagandnim tezama o „denacifikaciji“ Ukrajine. Strah je poput otrova koji, u velikim dozama, razara čoveka iznutra”, zaključuje Tatarenko.
BONUS VIDEO Harkov Ukrajina Rusija rat vatrogasci centar plamen ruševine
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar