Neredi koji potresaju Ameriku češće se tumače kao velika prepreka na putu aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa do još jednog mandata i dokaz da je građanima Amerike dozlogrdila njegova administracija. Često se uz to skrajne potpuno drugačiji ishod nemira koji je, po svemu sudeći, jednako verovatan: da Tramp upravo na krilima protesta još jednom ujaše u Belu kuću.
Teorije da bi protesti mogli da odvedu na tu stranu imaju različite teze – od toga da su beli Amerikanci sada već besni do toga da je Tramp sam huška na nasilje kako bi se pozicionirao kao poslednja linija odbrane Amerikanaca od potpunog haosa – ali sve se temelje na postavci da protesti, uprkos pisanju mejnstrim medija, Trampu ipak ne idu na štetu.
Tramp je zaista uspeo da uveri milione američkih građana da on nije uzrok haosa – iako demonstranti uglavnom i eskplicitno protestuju protiv njega – već poslednji branitelj američkog življa od ultimativnog haosa koji bi usledio da nema njega.
I sam je tako rekao nedavno: “Ja sam jedino što stoji između američkog sna i potpune anarhije, ludila i haosa. I tako je kako je. Ja vas predstavljam. Ja sam ovde. I nisam siguran da je to zavidna pozicija, ali tako je kako je. Tako je kako je.”
Ima istine u tome da distopijska budućnost koju utelovljuju Bajden i Haris kao kandidati Demokratske stranke na predstojećim izborima nije naročita privlačna jednom – možda čak i većem delu – Amerikanaca. Tramp zna da se ti Amerikanci boje da će izgubiti rasnu privilegiju, da će izgubiti ekonomsku stabilnost, versku slobodu, kulturu oružja i naposletku političku moć i kontrolu.
Piše se godinama unazad da je Amerika žarište masovnih pucnjava i ubistava baš zbog ogromne dostupnosti vatrenog oružja. Ipak, građani Amerike – naročito u onim ruralnijim oblastima koje su svakako tradicionalno naklonjenije republikancima nego demokratskoj agendi – ne žele da se odreknu pušaka i pištolja.
Tramp će to i iskoristiti.
Isto tako, Tramp zna da veliki broj američkih građana – to je teška i bolna činjenica koja deluje nepomirljivo sa liberalnim američkim nasleđem, ali je suštinski zabetonirana u srcu Amerike; i Očevi osnivači su držali robove – ne želi da se odrekne rane privilegije.
Da, deo Amerike se budi, ali je to i dalje upravo onaj tlačeni deo. Donedavno je bio prirodan poredak stvari da svaki policajac može da ubije s leđa svakog Afroamerikanca ili ga uguši kolenom, i sada su Afroamerikanci ti koji više ne žele da budu tretirani kao životinje. Bela Amerika, sa druge strane, pruža podršku neretko samo deklarativno, a onda cmizdri što je „Prohujalo s vihorom“ sada zabranjen film jer se u njemu glorifikuje robovlasništvo.
Tramp i to zna i zato kaže da su demonstranti „teroristi“ i zato se ne osvrće na podatke koji nedvosmisleno ukazuju da Afroamerikanci u značajno većem procentu stradaju u pandemiji. Postoje čak i neke opskurne računice koje kažu da Trampu to ide u prilog jer Afroamerikanci ionako tradicionalno glasaju za demokrate.
Zato se Tramp koristi zapaljivom retorikom, provokativnim izjavama, brani bele suprematiste, pomaže širenje teorija zavera i uprkos haotičnom stanju sa pandemijom insistira na ekonomiji. Njegovi birači ga neće kriviti ni za kakve posledice koje su pandemija ili protesti ostavili na ekonomiju, a upravo je njegov fah i biće za deo glasača još jednom jedini predsednik koji može da oživi ekonomiju, vrati rudnike, da Amerikancima poslove i Ameriku opet učini velikom.