1
Dva telefonska razgovora minulog vikenda koje je Aleksandar Lukašenko obavio sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom ohrabrila su autokratu koji već 26 godina suvereno vlada Belorusijom da će Kremlj stati iza njega.
Prvi poziv koji je Lukašenko zahtevao odmah posle silno osporavanih predsedničkih izbora i policijskog nasilja u toj zemlji označio je prekretnicu. Iako je taj poziv, kako primećuje analiza CNN-a, prepun geopolitičkog rizika značajno većeg od pažnje koju kriza trenutno dobija u evropskim i svetskim okvirima.
Podsećanje na nasilne proteste 2014. u Kijevu trenutak je koji bi relativno lokalizovani trenutak neslaganja mogao da ubaci Evropu u krizu.
U svom subotnjem pozivu, dvojica autokrata pristalo je na redovne kontakte na raznim nivoima i sklonosti ka jačanju savezničkih odnosa. Ma koliko Lukašenko kasnije insistirao na autonomiji Belorusije, to je bio trenutak kada je zaustavio svoje neslavno udvaranje Evropskoj uniji i direktno se obratio svom oštrijem istočnom komšiji da ga izbavi iz „zatvora“.
Sledeći potez je, dakle, Putinov. Međutim, on nije ni tako očigledan ni jednostavan. CNN izdvaja pet Putinovih mogućih poteza.
Jezgrovita je, ali prilično malo verovatna. Belorusija je od suštinske važnosti za Putinov osećaj regionalne bezbednosti. Kao sredstvo odbrane, ona je teritorijalni tampon između NATO-a u Poljskoj. Kao sredstvo napada, omogućava pristup Suvalkiju, teritorijalnom džepu između Litvanije i Poljske koji je pod kontrolom Rusije, a taj prostor plaši NATO planere da bi Rusija mogla da ga opskrbi tenkovima, odsečući baltičke članice vojne alijanse od ostatka Evrope.
Pročitajte još:
Vojni manevri su nešto što Putina čini „svojim na svome“. On može da računa, možda pogrešno, da se Belorusi osećaju dovoljno bliskima sa svojim premoćnim komšijom, da Moskva može da „oslobodi“ Belorusiju od Lukašenka, koji se smatra poslednjim evropskim diktatorom.
Međutim, to bi donelo dva ogromna rizika. Prvo je to što bi ruske trupe mogle naprosto da podstaknu antivladine proteste. Drugi je rizik od sankcija i zapadnog odgovora, gde bi ruski marš ka Suvalkiju prazninu izazvao pažnju NATO-a.
Američki predsednik Donald Tramp u velikom delu onoga što čini može se smatrati sumnjivom Putinovom podrškom. Putin, takođe, može s pravom da proceni da Kremlj ne bi trebalo da rizikuje mnogo pred američke predsedničke izbore u novembru. Uostalom, ruska ekonomija ne bi mogla dobro da se nosi sa daljim pritiskom. Ukratko, verovatno se može izgubiti mnogo više od grubog marša ruskih jedinica u Minsk, nego što se može dobiti.
Kremlj je poznat po sporim i neočekivanim potezima. Oslobađanje više od 30 ruskih zarobljenika od strane Belorusije, optuženih da su plaćenici, sledilo je uz komentar Kremlja da „relevantna odeljenja“ dve zemlje (čitaj: obaveštajne službe) sada blisko sarađuju. Putin je mogao da šalje svoje pregovarače, uvežbane da isključuju društvene mreže i da izaberu pravog pojedinca za udar na njega, a ne da nagrnu na gomilu. Tokom narednih meseci, ova tiha brutalnost mogla bi da bude Putinov adut u odnosima sa Lukašenkom.
Ovaj potez bi bio izuzetno rizičan. Kremlj bi u osnovi osnažio opoziciju koju predvodi Svetlana Tihanovskaja, koja se može se nadati da će trajne veze sa Rusijom, za koje je Belorusija intimno vezana i ekonomski i društveno, značiti da će svaka buduća vlada tražiti prisne odnose sa Moskvom.
Pročitajte još:
Međutim, veća bi kriza bila ako bi pao još jedan diktator i Putin to ne može da dopusti. Svaka nova beloruska vlada verovatno bi gledala prema Zapadu i EU radi momentalne pomoći. Poslednji put kada je neki ruski komšija tako brzo gledao ka Zapadu bio je „slučaj Ukrajina“ i Kremlj je tada izvršio invaziju. Previše je nedostataka i rizika da bi puštanje Lukašenka niz vodu, bez pažljivo planirane alternative, bilo za Putina privlačno.
Pre više od decenije, ovo je bila omiljena Putinova opcija. Moskva je bila majstor u kreiranju i prisiljavanju na pobedu na lokalnim izborima svojih pulena, često tehnokrata koji su se tek tako stvarali niotkuda.
Novi izbori bi smirili proteste, dok bi kandidat „treće opcije“ za predsednika mogao da uveri beloruske bezbednosne službe i elitu da još uvek drže sve poluge vlasti. Ipak, Moskva takođe mora da bude oprezna da bi davanje ustupaka protestnoj gomili u Minsku moglo da podstakne na nove i šire njihove zahteve. S druge strane, novi izbori za koje bi demonstranti mogli da zaključe da su montirani ponovo bi ih mogli vratiti na ulice.
Pustiti da se poveća pritisak na Lukašenka, jer protesti počinju da utiču na običan život. Drugi protestni pokreti vremenom će se ugasiti, nasilje obuzdati, modrice demonstranata će izbledeti. Svakodnevne brige postaće sve važnije, jer one dominiraju nad ideologijom kada se stanovništvo decenijama suočava sa korumpiranom i represivnom vladom. Važnost zaposlenja i plata doći će do izražaja kada euforija slobodnog izražavanja i revolta na ulici počne da bledi. Vođa demonstranata trenutno se nalazi u Litvaniji, pa će vremenom okupljenoj masi zafaliti usredsređenosti i motivacije.
S obzirom na to koliko su nesavršene ostale četiri gorenavedene opcije, ovo je možda Putinov prvi izbor.
