Tajvan pravi primer kako se ponašati pre i posle epidemije

Tajvan mnogi hvale zbog njegovog odnosa prema pandemiji koronavirusa. Na 23 miliona stavnovnika zabeleženo je sam šest umrlih, a tajvanska iskustva mogu poslužiti kao primer i ostalima. Od Tajvana se može mnogo naučiti u borbi protiv koronavirusa, između ostalog i kako se ponašati kada pandemija prođe, a do pre nekoliko nedelja sve je izgledalo drugačije.

Tajvan je ostrvska zemlja, koja je udaljena 130 kilometara od kineske obale. Danas nekoliko stotina hiljada Tajvanaca živi u samoj Kini, a prošle godine dva miliona Kineza posetilo je ovu državu. Veze između zemlje matice i Tajvana su prisne. Uprkos tome je na Tajvanu dosad zabeleženo svega 500 zaraženih i šest umrlih od posledica zaraze na 23 miliona stanovnika.

Statistički gledano na svetu nema zemlje koja se bolje nosi s pandemijom, piše Dojče Vele.

Svojom ranom i energičnom reakcijom na izbijanje pandemije Tajvan je globalno zaslužio epitet „uspešne priče“.

„Drugačije nego praktički svaka druga zemlja, Tajvan je prvi talas koronavirusa savladao začuđujuće dobro“, kaže za DW Rajan Has, stručnjak američkog tink-tanka Brukings.

Tajna Tajvana verovatno leži u brzoj reakciji. Još u decembru prošle godine kada su se pojavile prve vesti o tajnovitoj upali pluća u kineskoj metropoli Vuhanu, na Tajvanu se upalio znak za uzbunu. Sećanje ne pandemiju SARS virusa iz 2003. sa stotinama zaraženih i 73 mrtva su još uvijek sveža. I vlasti drže u stanju pripravnosti. Još dok su se kineske vlasti izmotavale, Tajvan je Svetsku zdravstvenu organizaciju obavestio o opasnosti prenošenja koronavirusa sa čoveka na čoveka. Ali na ovaj imejl niko nikad nije odgovorio. To je slučaj zbog koga je američki predsednik Donald Tramp Svetsku zdravstvenu organizaciju kasnije optužio da je ignorisala rana upozorenja. Tramp doduše SZO koristi kako bi sakrio propuste u sopstvenoj zemlji i uskratio je pomoć ovoj organizaciji koju optužuje da se je previše prijateljski raspoložena prema Kini, ali činjenice stoje.

S obzirom na to da komunistički režim u Kini Tajvan još uvijek smatra delom svog teritorija, ova ostrvska zemlja ne sme biti članicom SZO.  Za Peking je politika važnija od zdravlja, kažu kritičari Kine. Nakon što je 2016. u Tajvanu na vlast došla predsednica Tsai Ing-Ven koja je posebno kritična prema Kini, SZO na pritisak Kine ostrvskoj zemlji više ne dopušta ni posmatračku ulogu. SZO zapravo Tajvan smatra delom Kine. To delomično ima apsurdne posledice: nakon izbijanja pandemije u Kini i upozorenja SZO, zemlje poput Italije i Vijetnama su ukinule letove za Tajvan iako tamo u tom trenutku uopšte nije bilo zaraženih. Mnogi Tajvanci su zbog toga „zapeli“ u inostranstvu.

Istog dana kada je Tajvan poslao imejl SZO, vlasti su iz predostrožnosti na aerodromima započeli da mere temperaturu putnicima iz Vuhana. Tri nedelje kasnije nikome iz Vuhana nije bio dozvoljen ulazak u zemlju.

Komandni štab, koji je formiran posle pandemije SARS 2003, odmah je preuzeo koordinaciju mera u borbi protivkoronavirusa. Odmah je pojačana proizvodnja zaštitini maski i isplanirana njihova podela. Početkom februara su zatvorene granice za sve Kineze i posle toga za ostatak sveta.

Stroge mere u novoj normalnosti

Rane zabrane ulaska su se pokazale kao efikasna mera. Vlasti su pratile i prema potrebama prekidale infekcijske lance i zaražene osobe smeštali u karantin. Javnost je u toj ranoj fazi bila redovno obaveštavana o tizicima i o tome kako sprečiti zarazu. Rana akcija vlade je Tajvance poštedela dugotrajnih blokada društva i provrede. Direktor SZO za hitnu pomoć Majkl Rajan je pun pohvala za tajvanske vlasti.

„Tajvan je pokrenuo veoma uspešnu javnu zdravstvenu reakciju što je vidljivo i iz brojki“, kaže Rajan.

Za uzor je kako ova zemlja danas upravlja „novom normalnošću“, a tako bi mogao da izgleda i život u drugim zemljama, posle ukidanja strogih rekstrikcija ili dok se ne pronađe vakcima. U svim prevoznim sredstvima zaštitna maska je obavezna. Taksisti smeju da odbiju putnike, ako ne nose zaštitu. Svuda se poštuje rastojanje od 1,5 metara, a restorani i kafići obezbeđuju dovoljno razmaka između stolova. U zatvorenim prostorima je dozvoljeno okupljanje do 100, a u otvorenim do 500 osoba. U školama, ali i u javnim zgradama poput banaka, pošta i trgovina, se meri temperatura i dezinfikuju ruke, a na aerodromima su postavljeni uređaji koji automatski mere temperaturu putnicima.

Novopridošli putnici moraju u karantin, a vlasti na samom aerodromu utvrđuju njihov GPS sinal kako bi se moglo pratiti da li se pridržavaju karantina. Posebnim taksijima, koji se posle svake vožnje dezinfikuju, putnici se prevoze do mesta karantina. Policija dva puta dnevno proverava da li su ljudi u karantinu pored svojih mobilnih telefona. Kazne za nepridržavanje su drastične od 3.000 do 30.000 evra, a tako će najverovatnije izgledani i „nova normalnost“ u Evropi.

Autor: Andrej Mlakar/Jutarnji list