0
Branitelju i pripadniku HOS-a Mariju Biberu Genšeru, bitka za Vukovar bila je prvi ratni teren. Pre toga nije znao ni pušku da drži.
Bilo je hladno. Zima je štipala obraze. Kiša je sipala. Specifični, opori miris krvi. I smrti. Četiri su dana prošla od pada Vukovara, a petorica hrvatskih vojnika, uz dvojicu mrtvih neprijatelja, satima se skrivaju u vukovarskom „soliteru“. Znaju da ne mogu tu da ostanu, moraju da rizikuju i počnu polako da se kreću prema Nuštru. Za beg iz okupiranog Vukovara ukupno im je trebalo pet dana, 60 sati smrtnog straha.
Pročitajte još:
Za Genšera predaja nije dolazila u obzir. Sa svojim lošim hrvatskim i jakim nemačkim naglaskom znao je da nema šanse da preživi ako se preda.
Jesen je vreme kad Mario Biber ne spava. Svaka od 29 proteklih godina jednaka je. Muče ga more, nesanica, depresija. S dolaskom januara sve se vrati u normalu. Vukovar je bio prvi ratni teren Marija Bibera. Kad je došao na Hercegovački put, na koji se nastavlja slavna Trpinjska cesta, „groblje tenkova“, nije znao ni pušku da drži. Iako je prva tri dana nije ni imao.
„Iako sam 1968. godište, nisam služio vojni rok. Kad sam imao nepunih godinu dana, roditelji su se iz Zagreba spakovali i otišli smo u Nemačku. Završio sam školu, zaposlio se kao autolaker, s partnerkom dobio dete“ kratak je Mario Biber kada govori o „prvom delu“ svog života. Poslednje 52 godine podelio je na one pre i posle rata. Dve zemlje, dva života, mir i rat. Klincu YU gastarbajtera u Nemačkoj nije ništa nedostajalo. Plata mu je bila 1.800 nemačkih maraka. Dovoljno da sebi nešto može da priušti. Kad je počeo rat, rekao je gazdi da ide na godišnji odmor. I do danas se nije vratio.
„Došao sam u Zagreb i prijavio se u gardu. Pitali su za vojno iskustvo. A ja nula. Nula. Rekli su da čekam, pa dok me ne rasporede. Valjda sledeći dan, barem tako mi se čini danas, na radiju sam čuo da se traže dobrovoljci za odlazak u Vukovar. Tu nisam morao da čekam. Javio sam se i poslali su me. Mi smo u Vukovar stigli 22. septembra 1991., kamion s našim oružjem nije. Kažu da ga je Glavaš preusmerio svojima u Osijek. Pa smo prva tri dana u Vukovaru bili nenaoružani“ priča nam Mario s još uvek jako izraženim, tvrdim nemačkim naglaskom.
Iz Nuštra su u Vukovar prošli kroz polje kukuruza. Spavali su u školi. Naokolo su padale granate. Bilo je to vatreno krštenje.
„Ujutru je došao Blago Zadro i tražio dobrovoljce, javio sam se i otišao na Hercegovačku. Bila je to prva crta obrane Borovog naselja“ seća se. Saborci mu daju nadimak Genšer. Najdugovečniji nemački ministar spoljnih poslova Hans-Dietrich Genscher u to je vreme odigrao je ključnu ulogu u nemačkom priznanju Hrvatske i postao hrvatski junak.
Vukovarski borci imali su dva Genšera. Genšerom su zvali i Marijeva brata Gorana Bibera koji je za njim došao u Hrvatsku. Služio je JNA pa je verovao da može čuvati godinu dana starijeg brata. Kad je dobio pušku, „staru, potrošenu rumunjku“, Genšer se nije osećao mnogo sigurnije. Genšer je učestvovao u odbrani tenkovskih napada JNA, četničkih napada i Arkanovih Belih orlova. To je tek za njega, kaže, nakon onih granata bilo pravo vatreno krštenje. Primirja su se potpisivala i kršila.
„Svaki put kad bi se potpisalo primirje, usledio bi najveći sukob. Često su nam preko razglasa puštali Marš na Drinu ili zvuk brušenja noža. Po celu noć su to puštali kako bi nas psihički slomili, ali samo su nas jačali. Predaja nije bila opcija. Znali smo šta nas čeka – kaže.
Dok se većina preostalih vojnika predala jer je neprijatelj rekao da će, ne učine li to, zapaliti pogon Obućare, u kojemu je tada bilo 1.500 ljudi.
Mario Biber Genšer znao je da mu kao Nemcu (iako je rođen u Zagrebu), preda li se, neće biti spasa. Otišli su u „solitere“ i skrivali se po stanovima.
„Bilo nas je petoro. Moj brat i ja, Tomica Jakovljević, Robert Zadro i Mance. U pet dana pojeli smo jednu bombonjeru i popili bocu belog vina koju smo našli u jednom od stanova. Kad su nas pronašli četnici, mislili su da smo, onako dugokosi i s bradama, Arkanovi Beli orlovi. Maskirnu jaknu kakvu smo nosili mi, nosili su i oni. Učinili smo šta smo morali. Nije bilo druge: mi ili oni. Pitanje je trenutka kad bi shvatili ko smo.
Sve vreme sam ćutao, a šta bi bilo da su me nešto pitali? S njihovim mrtvim telima ostali smo u stanu još satima. Morali smo da idemo dalje. Mislili smo „ako su nas ova dvojica zamenili s Arkanovim ljudima, imamo šanse da i drugi, sretnu li nas, misle isto“. Jedino za šta smo se mogli uhvatiti, govori o danima kad su petorica hrvatskih vojnika ostala sama u okupiranom Vukovaru.
Bilo je, kaže, haotično.
„Pucali su stalno, svoje senke su se plašili. Nisi smeo nos pomoliti napolje. Jedan starac je, čuli smo ga, vikao neka ih puste na miru, da on j… narodnu armiju. Čuli smo hitac i starac više ništa nije rekao“ priča.
Tokom dana su se skrivali u kućama i, kaže, nadali da neprijatelj neće baš u „njihovu“.
Sve vreme Genšer je bežao s ranom od snajperskog metka. Pogodio ga je, prošao blizu stomaka i izašao, kaže, na drugoj strani. Leva mu je ruka bila nemoćna.
„Ali desna je još mogla da drži oružje. Jel’ tako?“ pitanje je to na koje ne očekuje odgovor. Kako je uspeo ranjen da beži?
„Kako? Bolje to nego da me neko zakolje“ brutalno je realan.
Petorka je uspela da pobegne iz okupiranog Vukovara. Pred Nuštar su, opet kroz kukuruze, stigli u noći s 22. na 23. novembra u 2.30 ujutru.
„Nismo znali ko drži Nuštar. Mislili smo da je i on pao. Ali nije, hvala Bogu. Odnekud su se pojavili ZNG i hrvatska policija. I zaustavili nas pokraj pruge, na ulazu u Nuštar. Nisu znali ko smo. Zamislite situaciju. Stražarite, znate da je grad pao i nakon nekoliko dana dođe petorka i kaže da je hrvatska vojska? Jel’ bi im verovali?“
Mic po mic smo se približavali, pokazali su nam policijski grb, Robert Zadro ih je izljubio. Odveli su nas u podrum i ponudili mlekom, cigaretama, kobasicama – još i danas, kaže, oseća miris i ukus svežeg hleba. I Genšerov je, danas najbolji, prijatelj bio tada u Vukovaru, ali upoznali su se tek posle kad je u Rakitju formirana 204. vukovarska brigada. To je Siniša Jovanov koji je svoj ratni put s Vukovarcima počeo kao njihov – zarobljenik. Mladić iz Pančeva bio je u JNA kad je počeo rat, dezertirao je i sakrio se u podrumu jedne kuće. Kad su došli hrvatski vojnici, koji su se nazivali Žuti mravi, komotno ih je na spavanju mogao ubiti. Bio je naoružan.
Umesto toga, on se predao. Kratko je bio zarobljenik, a onda se počeo boriti na hrvatskoj strani. Ranjen je, ostao je bez noge i danas je hrvatski ratni vojni invalid. Živi u Zagrebu sa suprugom i psom. I Genšer je ostao u Zagrebu. Posle je bio i u V. gardijskoj brigadi, Sokolovima. Da li ga je partnerka te 1991. godine pokušala sprečiti da ode u rat?
„Znala je da neće uspeti. Shvatila je da moram ići nazad. Jbg, to je ipak moja domovina“ kaže.
Svoj beg iz okupiranog Vukovara ne doživljava kao čin hrabrosti. Bojao se, kaže.
„Svaka čast momcima koji su se predali da bi spasili civile“ zaključuje danas.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
