1
Četvrte subote u novembru svet se priseća Holodomora, strašne epizode namerno izazvane gladi u Ukrajini od 1932. do 1933. godine, kada su milioni ljudi umrli zbog politike sovjetskog lidera Josifa Staljina.
Holodomor, što na ukrajinskom znači „ubiti izgladnjivanjem,“ predstavlja jednu od najvećih masovnih tragedija 20. veka. Iako je broj žrtava teško precizno utvrditi zbog decenija zataškavanja, procene variraju od tri do deset miliona mrtvih.
Tačan broj nikada neće biti poznat, jer su vlasti Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) strogo zabranjivale bilo kakvo pominjanje ovog događaja sve do raspada te države.
Prema zajedničkoj izjavi 25 zemalja članica Ujedinjenih nacija, uključujući Ukrajinu, SAD i Rusiju, broj žrtava Holodomora se procenjuje na između sedam i deset miliona. Savremeni istoričari navode da je stvarni broj verovatno između tri i sedam miliona. Hrvatska, na primer, još uvek nije zvanično priznala Holodomor kao genocid, dok su to učinile Poljska, Estonija, Litvanija, Letonija, Mađarska, Kanada, Vatikan, SAD i druge države. Evropska unija Holodomor trenutno definiše kao zločin protiv čovečnosti, ali ne i kao genocid.
Iako precizan broj žrtava nije moguće utvrditi, demografske posledice su očigledne. Između 1926. i 1939. godine, rast stanovništva u Ukrajini iznosio je svega 6,6%, dok je u Rusiji i Belorusiji taj rast bio znatno veći – 16,9% i 11,7%. Ovo je bilo vreme demografskog porasta širom Evrope, a Ukrajina, poznata kao „žitnica Evrope“, imala je idealne uslove za rast stanovništva.
Iako glad nije bila ograničena isključivo na ukrajinski deo SSSR-a – južni delovi Rusije takođe su patili – glad u Ukrajini nosi posebne karakteristike genocida. Uvođenje drastičnih kvota, oduzimanje hrane i zabrana izlaska iz sela ukazuju na nameru da se glad namerno pogorša kako bi se ukrajinsko stanovništvo kaznilo za otpor kolektivizaciji i nacionalističke težnje.
Holodomor je bio rezultat sovjetske kolektivizacije i dekulakizacije. Imućnijim seljacima (kulacima) oduzimana je imovina. Hrana proizvedena u Ukrajini masovno je izvožena kako bi se Moskva prikazala kao uspešan centar komunizma, dok je lokalno stanovništvo umiralo od gladi.
Pored fizičkog oduzimanja hrane, Staljin je uveo zabranu putovanja između sela i gradova, čime je ukrajinsko stanovništvo bilo izolovano od pomoći. Članovi partije su nadgledali selo po selo, oduzimajući čak i poslednje zalihe hrane.
Prizori iz Holodomora, koje su zabeležili retki novinari i svedoci, predstavljaju jedne od najstrašnijih prizora ljudske patnje u istoriji. Izgladnela deca s naduvenim stomacima i udovima poput grančica postala su simbol ove tragedije. Majke, nesposobne da obezbede hranu za svoju decu, podizale su ih na prozore vozova i tramvaja u očajničkoj nadi da će ih neko od prolaznika uzeti i spasiti od smrti.
Groblja su bila ispunjena telima umrlih od gladi, njihovim poluraspadnutim kosturima. Lokalnim vlastima je naređena obaveza sakupljanja tela i njihovog zakopavanja, ali često je snaga za taj čin nedostajala, čak i među onima koji su pokušavali da sahrane svoje najbliže. Ponekad su porodice uspevale da donesu tela do groblja, ali nisu imale snage da iskopaju rupu za sahranu. Oni koji su preživljavali, već iscrpljeni glađu, nisu mogli da se izlože dodatnom fizičkom naporu bez opasnosti da i sami postanu žrtve.
Međutim, ovi prizori, koliko god strašni, nisu ni približno prikazivali pun obim užasa Holodomora. Svedočanstva govore o krajnjoj ljudskoj patnji i degradaciji, do koje su ljudi bili dovedeni iz očaja.
Situacija je postala toliko užasna da su neki pribegli kanibalizmu. Vlasti su morale izdavati plakate s porukama poput „Jesti svoje dete je varvarski čin!“
Nekada su roditelji bili suočeni s nezamislivim izborima – morali su odlučiti koje dete će žrtvovati, odnosno ubiti, kako bi preostala deca mogla preživeti. U takvim trenucima, suočeni s apsolutnim očajem i glađu, roditelji su takođe morali doneti odluku o tome koji od njih će preživeti, jer su znali da deca zavise od njihovog opstanka.
Pročitajte još:
Staljinova vlada je strogo kontrolisala informacije o gladi. Strani novinari i diplomate su bili zastrašivani ili potkupljivani da ćute. Volter Duranti, dopisnik Njujork tajmsa, čak je javno negirao postojanje gladi, dok su hrabri pojedinci koji su govorili istinu često završavali u gulazima ili bili ubijeni.
Iako glad nije pogodila samo Ukrajinu, mnogi istoričari smatraju da Holodomor ispunjava uslove genocida zbog ciljanih mera prema ukrajinskom narodu, uključujući prisilno zatvaranje granica, konfiskaciju hrane i kolonizaciju ispražnjenih ukrajinskih sela ruskim stanovništvom. Sovjetske vlasti su odbijale međunarodnu pomoć, insistirajući da hrane ima dovoljno.
U ispražnjena ukrajinska sela Staljin je kasnije naselio rusko stanovništvo. Prilikom narednog popisa, bio je vidan veliki manjak populacije, a neka sela su kompletno iščezla. Stoga je sovjetska vlast poništila popis, uništila popisnu dokumentaciju, a popisivači su streljani ili poslani u gulag, kako bi se sakrila istina.
Ipak, neki podaci su ipak nisu mogli da se sakriju i kasnije su poslužili kao dokazi u rasvetljavanju istine. Primera radi, smrtnost u Kijevskoj oblasti tokom 1933. iznosila je 179 ljudi na 1000 stanovnika, a u godinama nakon Holodomora iznosila je “svega” 7 ljudi na 1000 stanovnika, jasno ukazujući na užasne efekte sovjetske politike po život Ukrajinaca.
Holodomor danas priznaju kao genocid mnoge države, uključujući SAD, Kanadu i Poljsku, dok ga Evropska unija definiše kao zločin protiv čovečnosti. U mnogim zemljama Holodomor još uvek nije deo školskih programa, a u Ukrajini ostaje simbol otpora i borbe za nacionalni identitet.
Holodomor je tragičan podsetnik na cenu ideologije i političkih eksperimenata koji zanemaruju ljudski život.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
