0
Vek i po se okrenuo u Bosni i Hercegovini i opet smo tamo gde smo bili u drugoj polovini 19. stoleća. Preko leđa nekadašnje centralne jugoslovenske republike se prealamaju interesi jedne evropske (Nemačke) i dve evroazijske sile (Turska i Rusija), Bošnjaci uzdaju u stranca “upravnika” da će za njih završiti posao koji oni ne mogu, a pojedini avanturisti se zanose idejom da je u 21. veku moguće stvarati nove nadnacije.
PROČITAJTE JOŠ:
Dolazak Kristijana Šmita kao visokog predstavnika u BIH složio je kockice kao u rečenici italijanskog pisca Prima Levija da svi oni koji zaborave svoju prošlost su osuđeni da je ponovo proživljavaju. Imenovanje iskusnog nemačkog političara za namesnika u BiH je pokazatelj da su u Berlinu i Vašingtonu ozbiljno shvatili uplivavanja ne toliko Rusije koliko Turske na Zapadni Balkan. Za razliku od druge polovine 19. veka kada je Osmanlijsko carstvo bilo u povlačenju a Ruska imperija u nadiranju u našem delu Starog kontinenta, sada je Turska ta čiji uticaj raste dok je Moskva već decenijama u defanzivi.
Histerična reakcija Milorada Dodika na imenovanje Šmita prouzrokovana strahom da je sledeći na listi balkanskih kleptokrata za detronizaciju – posle Nikole Gruevskog u Severnoj Makedoniji, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja na Kosovu i Mila Đukanovića u Crnoj Gori – poslužila je kao savršena dimna zavesa u najboljem stilu Talerenove škole.
Geopolitički interesi Kremlja u BiH su u funkciji pravljenja problema EU, NATO i SAD, bez konkretne agende i spremnosti da se ugrozi status Berlina kao strateškog partnera regiona. Turska je pak, sa već spremnom strategijom, mnogo ozbiljniji i potencijalno veliki takmac Nemačkoj za hegemonsku ulogu na Zapadnom Balkanu.
Ako su do pre par godina postojali snovi u Moskvi o eventualnoj prorusko-pravoslavnoj liniji Grčka-Severna Makedonija – Crna Gora – Srbija plus Orbanova Mađarska, oni su raspršeni sa “disciplinovanjem” bivšeg grčkog premijera Ciprasa, svrgavanjem s vlasti Nikole Gruevskog i ekspresnim ulaskom Podgorice a zatim i Skoplja u NATO.
Na drugoj strani, dok su Evropljani i Amerikanci bili zabavljeni Moskvom i Pekingom i njihovim uticajem u jugoistočnoj Evropi, Ankara je počela da vraća u svoju orbitu nekadašnje najodanije podanike u Osmanlijskoj imperiji, Albance i Bošnjake. Preko ta dva naroda Turci praktično mogu da utiču na sve države našeg regiona.
Izgradnja najveće džamije na Balkanu u Tirani, finansirana od Direktorijata za religiozne poslove (Dijanet) pod direktnom kontrolom turskog predsednika, nije samo još jedna muslimanska bogomolja na Balkanu već, kako je sam Erdogan definisao, na inauguraciji početka radova: “vekovni san balkanskih muslimana”
Ankara je takođe prošle godine potpisala sporazum o vojnoj saradnji sa Albanijom sa klauzulom koja ovlašćuje Tursku da u potpunosti reformiše albanske vojne snage i da ih opremi sa naoružanjem, naravno, “made in Turkey”, uključujući i zloglasne dronove Barjaktar Tb2.
Po istom principu, Erdoganov režim, se infiltrira po dubini i u bošnjački nacionalni korpus: džamije, verske škole, studentske stipendije za školovanje u Turskoj, dobrotvorne ustanove i kapilarna vojna saradnja sa Oružanim snagama BiH. Ankara ima nameru da se nametne kao “matica” svim mladim muslimanima na Balkanu, kao neka vrsta svetionika i da se preko vojne saradnje, uključujući i vojne obaveštajne službe, etablira duboko u represivni aparat.
Na taj način Turci žele da pošalju jasan signal svojim partnerima u NATO i da učvrste svoje zonu interesa. Poslednje izjave Erdogana o pripremi diplomatske ofanzive za priznavanje Kosova predstavljaju deo iste matrice širenja turskog uticaja na Zapadnom Balkanu.
U tom kontekstu treba posmatrati pojačanu zainteresovanost Nemačke za region i postavljanje Šmita za visokog predstvnika u BiH. Istovremeno, Berlin želi da pokaže Vašingtonu, da je u stanju da kontroliše Rusiju i Tursku u unutrašnjem evropskom dvorištu i da tako, paralelno, “ispegla” nesuglasice oko Severnog toka 2 i licemernog odnosa prema Erdogonavom režimu u ime pragmatične politike sprečavanja novih migrantskih talasa iz Azije.
Insistiranje Šmita, tokom prvog zvaničnog govora u Sarajevu, na borbi za prava i bolji život ljudi, odnosno građana BiH, nije samo poruka Miloradu Dodiku već i Bakiru Izetbegoviću o promeni prioriteta naslednika Valentina Incka. Indirektno stavljanje do znanja da će visoki predstavnik ostati u Sarajevu dok BiH ne uđe u EU je podjednako snažna poruka i Turskoj i Rusiji i njihovim ambicijama u BiH.
U Berlinu, više nego bilo gde drugo u Evropi, su svesni da je na Zapadnom Balkanu najopasniji takmac Turska a ne Rusija. Međutim, zbog tradicionalno promiskuitetnog ponašanja Beograda i Banja Luke sa velikim i regionalnim silama, poslovične zloupotrebe spoljne politike u unutrašnje svrhe, kao i percepcije koju Rusija ima u dobrom delu članica EU, Srbija i Republika Srpska završavaju u vrhu liste negativaca.
Bakir Izetbegović se nalazi takođe u međuprostoru. U zapadnim prestonicama je viđen kao Erdoganova marioneta a novom “sultanu” se zamerio što nije uspeo da isposluje zabranjivanje rada Gulenovih škola i što nije isporučio Turskoj, kao Hašim Tači, bar par gulenista kao dokaz prijateljstva. Sin Alije Izetbegovića, koji je ostavio Bosnu u amanet Erdoganu, nije mogao da odgovori na zahteve Anakare zbog pritiska iz SAD i saradnika koji su i dalje odaniji Vašingtonu i koji su ga redom napustili u međuvremenu.
Republici Srpskoj ne preti opasnost od ukidanja, ali bi mogla da doživi bankrot ako se nastavi Dodikovo kleptkokratskog vođenje entiteta. Unitarne države nisu popularne u EU, pogotovo u višenacionalnim zemljama, što je stavio do znanja i sam Šmit. U EU su svesni da bi u BiH politička i bezbednosna situacija bila mnogo nestabilinija bez Republike Srpske nego sa njom. Insistiranje na funkcionalnoj BiH nema za cilj nestanak entiteta već stvaranje uslova za napredak svih, uključujući i same entitete.
Nije isključeno da politika stvaranja nadnacije “Bosanac i Hercegovac”, odnosno tzv. ustavni patriotizam dobije podršku u delovima EU. Srbi i Hrvati u BiH vide u tome neku vrstu oživljavanja politike namesnika okupirane BiH u 19.veku Benjamina Kalaja. U suštini je reč o novom hibridu koji ne poništava postojeći identitet već ga obogaćuje sa novim.
U Evropi se takav stav pravda željom da se zaustavi ili barem oslabi dalja islamizacija Bošnjaka. Sekularizovana BiH u kojoj je uloga i značaj islam vraćen u kućna četiri zida a uticaj Turske zanemarljiv bili bi značajno pogonsko gorivo za pomeranje s nule u procesu evropskih integracija. Teško premostiva prepreka je odsustvo sluha Srba i Hrvata u BiH za takvu politiku jer vide u njoj opasnost a ne priliku, zbog toga bi moglo da dođe do varnica sa EU, pojedinim članicama i novim visokim predstavnikom Šmitom.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
