Stanković: Ne zovem Vučića jer umesto razgovora vodi monolog

Aleksandar Stanković, novinar oštar na jeziku i voditelj kultne emisije "Nedeljom u 2" na Hrvatskoj radio-televiziji koja se i u Srbiji pomno prati, za Nova.rs govorio je o tome koga bi danas rado zvao u emisiju, zašto srpskog predsednika Aleksandra Vučića ne bi, šta misli o relativizaciji ustaštva i da li mu se i danas "fućka za srpstvo i hrvatstvo".

Jednom ste rekli da često zovete goste iz Srbije, ali da ne zovete fašiste iz Srbije. Tada se to odnosilo na Ratka Mladića i Milana Martića; ko danas iz Srbije nikako ne bi bio pozvan kod vas u goste?

Fašisti, nacionalisti i šovinisti. Previše po prirodi posla njihovih idiotarija moram da slušam ovde u Hrvatskoj, ne treba nam još uvoznih iz Srbije.

Koga biste od srpskih političara danas ugostili?

Staru gardu, Čanka i Čedu bih odmah ugostio. Za ostale ne znam.

Zašto baš njih?

Čeda i Čanak iz hrvatske perspektive izgledaju kao vrlo pristojni ljudi. A bogami u odnosu na sadašnju vlast to i jesu.

Vučića ste nazivali sposobnijim vlastodršcem od Tadića i govorili da vam se dopada što njegov mandat ne definišu nacionalizam i šovinizam iako ste ga isprva smatrali pročetnički orijentisanim. Šta u retrospektivi smatrate njegovom prednošću osim toga što ume da zadrži vlast? Da li ste opet promenili mišljenje o njemu i u kom smeru?

Ako sam to u vezi Vučića izjavio, valjda sam taj dan jeo neku termički loše obrađenu hranu. Iz sadašnje perspektive, Vučić mi se ne čini kao političar s kojim ima smisla razgovarati. On je čovek monologa. Očigledno je sposoban u tehnologiji održanja na vlasti, ali za priču o boljim hrvatsko-srpskim odnosima bojim se da on nije baš dobra adresa. Istina, i hrvatske vlasti nisu baš polomile noge da rade nešto po tom pitanju.

Ja bih pokušao da radim intervju s njim kada bih imao nadu da će se nakon tog razgovora srpsko-hrvatski odnosi pomaknuti barem malo napred, ali bojim se da od toga nema ništa, tako da bolje ne. On je u svakom slučaju srpski nacionalista koji simpatizira četništvo.

Da li vam se iko na srpskoj političkoj sceni čini posebno živopisnim?

Srpska politička scena je beznadežno dosadna, uostalom kao i hrvatska. Ako bi trebalo da razgovaram sa ljudima iz Srbije, ne bih gledao na parlament i Dedinje već negde drugde. Voleo bih da razgovaram sa Zoranom Kesićem, Divcem, Đoletom, Đokovićem… Svojevremeno sam ih zvao sve, ali niko nije mogao da dođe u tom trenutku. Najbolji izgovor imao je Kesić. Baš tu nedelju vodio je festival pravljenja kobasica u Pirotu.

Kako pacifista poput vas gleda na pokušaje rehabilitacije ustaštva u Hrvatskoj? Po takvim uzusima bi reakcija Zorana Milanovića i denunciranje pozdrava „Za dom spremni“ trebalo da bude po vašoj meri.

Milanović je dobro odreagovao. Pozdrav “Za dom spremni” bi trebalo da bude zabranjen u javnom prostoru. Po tom pitanju je Andrej Plenković kukavica jer i on intimno misli da je to tako, ali nema snage da se suprotstavi krajnjoj desnici koja insistira na potpunoj rehabilitaciji tog pozdrava.

Mislite li da bi stvari – čitava Hrvatska, u krajnjoj instanci – izgledale drugačije da HDZ nije na vlasti? Predviđanja su da će HDZ odneti pobedu i na predstojećim izborima.

Imala je Hrvatska i SDP na vlasti i svetonazorski se nešto lakše disalo, ali s druge strane, iskustvo nas uči da jedino HDZ u Hrvatskoj ima reformski potencijal i to ne zato što je nešto ekstra sposoban, već zato što kada je na vlasti može da kontroliše krajnju desnicu koja u SDP-ovskim vremenima izlazi na ulicu, preti i onemogućava bilo kakav značajniji ekonomski progres.

Znači li to da Milanović onda bije unapred izgubljenu bitku i da desnim radikalima opet treba neki novi Ivo Sanader koji će ih ukrotiti potkupljivanjem?

Za sada tu radikalnu desnicu kontroliše Plenković, ali ne do kraja jer im popušta oko pokliča “Za dom spremni”.

Da li vam se „fućka za srpstvo i hrvatstvo“ kao nekad?

Upravo tako – fućka mi se za srpstvo i hrvatstvo. Da sam mlađi, otišao bih da živim na Tasmaniju, ali sam truli konformista i ne mrdam.

Posle gostovanja Jelene Veljače u „Nedeljom u 2“ optuženi ste da ste ženomrzac, za sekundarnu viktimizaciju, a onda ste se negirali te optužbe. Smatrate li sada kada su se strasti smirile da ste možda ipak pogrešili?

Poskliznuo sam se na Jelenu Veljaču. Nisam nista pogrešio, već je pitanje zašto Selma Hajek nije izašla iz poslovnog odnosa u kojem je neko zlostavlja potpuno logično i novinarski utemeljeno ako se već razgovara o pokretu #MeToo. Ženomrzac? Pa naravno da jesam. I zlostavljač, i nasilnik…

Stručnjak bi vam odgovorio da je dinamika tog zlostavljačkog odnosa takva da žrtva ne može da ga napusti tek tako. Ne mislite da je to validan argument?

Ne. Ovde je bila reč o tačno određenoj ženi, Selmi Hajek, a ne o nekoj anonimnoj žrtvi. Glumica je zaradila milione snimajući s Vajnstinom, na promocijama se uredno pojavljivala s njim i nakon 12 godina odlučila da govori. Trebalo je odmah otići i javno progovoriti o tome, spasila bi i druge žene na taj način. Kada se to događa u porodicama gde žene nemaju kuda da odu, gde su u igri i zajednička deca, to je potpuno druga priča i ne treba je mešati sa uznemiravanjem na radnom mestu.

Cenite Igora Mandića koji je rekao da živimo u „g*****a što su ih proizvele šovinističke elite zemalja nastalih raspadom Jugoslavije“. Jeste li jugonostalgičar i slažete li se sa Mandićem kad kaže da smo i sami krivi što nam živote sad diktira neoliberalni kapital – „ko nam je kriv kad smo p***e“?.

Ne mogu ja dobaciti tako daleko kao Mandić. Ne mislim da živimo u g*****a, ali o sredini u kojoj živim (i živimo) nemam visoko mišljenje. Nisam jugonostalgičar, bolje je ovako, a najbolje će biti na Tasmaniji jednog dana.

Jeste li se zaljubili u neku novu prozu ili i dalje volite Karvera?

Moje poslednje zaljubljivanje bilo je sinoć. Pogledao sam krasan film Srđana Karanovića, “Miris poljskog cveća” iz ‘77. Muzika u tom filmu je čudo i odlučio sam da saznjam ko je autor. Javio sam mu se mejlom i danas u 15.30 mi je odgovorio. Život je lep.