2
U danu obeleženom intenzivnom diplomatskom aktivnošću, američki predsednik Donald Tramp razgovarao je telefonom sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom više od dva sata. Sastavni deo šireg pokušaja da se pronađe izlaz iz rata koji traje više od tri godine, ovaj razgovor je usledio posle niza susreta, poziva i najava koji nagoveštavaju da bi u narednim mesecima moglo doći do promena u globalnom pristupu ukrajinskoj krizi.
Ipak, i pored optimističnih tonova u izjavama oba lidera, konkretni rezultati izostaju. I dalje nije postignut dogovor o prekidu vatre, a perspektiva stvarnog mirovnog procesa ostaje neizvesna, zamagljena dubokim razlikama u stavovima, interesima i vizijama budućnosti.
Donald Tramp je više puta tvrdio da bi mogao da okonča rat u Ukrajini za samo 24 časa, pozivajući se na svoj politički instinkt i „umeće sklapanja dogovora“. Nedavno je najavio mogućnost direktnog susreta sa Putinom i Zelenskim kako bi se pregovaralo o rešenju. Međutim, najnovije izjave ukazuju na znatno umereniji ton.
PROČITAJTE JOŠ:
Nakon razgovora sa Putinom, Tramp je poručio da će Rusija i Ukrajina „odmah početi pregovore o prekidu vatre“, ali je takođe naglasio da će se uslovi mira dogovarati direktno između dve strane, uz moguću pomoć Vatikana. On je pohvalio ton razgovora sa Putinom kao „izvanredan“ i rekao da je Putin „veoma zainteresovan za trgovinu sa SAD kada krvoproliće prestane“.
U isto vreme, Tramp je javno otkrio da postoji opcija povlačenja Amerike iz pregovora: „Ako ne dođe do pomaka, povući ću se. Neću gubiti vreme“, rekao je, dodajući da ne želi da se SAD uvlače u beskonačan proces bez rezultata. Ta izjava dodatno podgreva strahovanja da bi Vašington mogao da se distancira ne samo od pregovora, već i od pružanja vojne i političke pomoći Kijevu.
S druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin nije pokazao preveliku fleksibilnost. On je tokom konferencije za štampu iz Sočija izjavio da je Rusija spremna da radi sa Ukrajinom na „memorandumu o mogućem budućem mirovnom sporazumu“, koji bi uključivao „principijelne osnove rešenja, kao i vremenske okvire za potencijalni dogovor“.
Putin je još jednom podsetio da bilo kakav dogovor mora obuhvatiti „korene sukoba“ – izraz koji ruska strana koristi kako bi pravdala invaziju, optužujući NATO i EU za širenje na istok i „ugrožavanje“ bezbednosti Rusije.
Uprkos diplomatskom tonu, istovremeno su se nastavili masovni ruski napadi na ukrajinske gradove. Samo tokom vikenda, najmanje 11 civila je poginulo u napadima dronovima, među kojima je bio i najintenzivniji napad od početka rata. Taj kontrast između reči i dela jasno ilustruje kolika je distanca između simbolike i stvarnosti na terenu.
Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski, koji je takođe razgovarao sa Trampom pre i posle poziva sa Putinom, izrazio je zabrinutost povodom sve očiglednije američke neodlučnosti. On je poručio da je Trampa zamolio da ne pravi kompromise o Ukrajini bez učešća same Ukrajine.
„Ako Rusi nisu spremni da zaustave ubijanje, sankcije moraju biti oštrije“, napisao je Zelenski na društvenim mrežama. Takođe je rekao da je u nedelju, tokom susreta u Rimu sa potpredsednikom SAD Džej Di Vensom i državnim sekretarom Markom Rubiom, insistirao da SAD nastave sa pritiskom na Moskvu.
Podrška Kijevu stigla je i iz Brisela. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ponovila je da Evropska unija ostaje posvećena „trajnom miru“ u Ukrajini i zapretila dodatnim sankcijama Rusiji ukoliko se agresija nastavi.
Jedan od najneobičnijih aspekata trenutne diplomatske igre jeste potencijalno učešće Vatikana kao mesta za mirovne pregovore. Tramp veruje da bi takav izbor lokacije dao dodatni moralni legitimitet pregovorima. Italijanska vlada već je podržala tu inicijativu.
Međutim, mnogi analitičari smatraju da je ovaj predlog više znak američke želje da delegira odgovornost nego stvarna strategija. Zapadna diplomatija se sve više oslanja na simbole, dok konkretna politička volja za rešavanje krize jenjava.
Moskva veruje da ima vremena. Uprkos sankcijama, ruska ekonomija za sada odoleva, a vojska polako napreduje na terenu. Putin ne vidi sebe kao stranu koja mora da pravi ustupke. Štaviše, predsednik Rusije sve više koristi narativ o „egzistencijalnom ratu“ protiv NATO-a kako bi održao domaću podršku za rat koji je odneo desetine hiljada života.
„Putin više ne traži Trampovu saglasnost. On koristi ovu priliku da učvrsti poziciju, uz nadu da će Amerikanci izgubiti volju za daljim angažovanjem“, ocenjuju zapadni komentatori.
Za Putina, rat nije nešto što može izgubiti — previše je političkog kapitala i nacionalnog ponosa uloženo. Njegova poruka je jasna: Rusija neće stati dok ne ostvari minimum strateških ciljeva.
Ova faza konflikta možda najjasnije do sada pokazuje promenu u američkom spoljnopolitičkom identitetu. Tramp sve više odražava stav da Sjedinjene Države ne žele više da budu svetski policajac, već da upravljaju sopstvenim interesima bez suvišnog uplitanja.
Za razliku od decenija vođstva koje je obeležavalo američku globalnu ulogu — kroz vojnu nadmoć, meku moć i diplomatsku dominaciju — današnja Amerika izgleda spremna da tu palicu prepusti drugima. Ukoliko to postane zvanična politika, biće to istorijski zaokret sa nesagledivim posledicama po stabilnost Evrope.
Iako su razgovori Trampa i Putina probudili novu nadu u mogućnost političkog rešenja, konkretnih rezultata i dalje nema. Između formalnih izjava o spremnosti na razgovore i brutalne realnosti rata, stoji nepremostiv jaz interesa, narativa i ciljeva.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
