0
Sedam dana svet pomno prati dešavanja u Avganistanu. Kako su zatvorene kopnene granice, aerodrom u Kabulu je za mnoge postao jedini način da izađu iz zemlje. Tokom prethodnih dana tamo su se dešavali dramatični prizori: ljudi su se hvatali za krila i točkove aviona, majke koje su bacale decu preko žičane ograde kako ih spasile od talibana... "Skaj njuz" donosi priču kako izgleda unutrašnjost aerodroma u Kabulu koji je za mnoge, nažalost, nedostižna destinacija.
PROČITAJTE JOŠ:
To je samo kapija, velika gvozdena vrata. Sa jedne strane je put koji vodi do kompleksa stanova i kancelarija i ulica koji su ispunjeni onima koji čekaju evakuaciju. Sa druge strane, to je verzija bede. Postoji još jedna ulica ispunjena hiljadama ljudi koji očajnički žele da naprave tri koraka i pređu prag međunarodnog aerodroma Hamid Karzai i nađu utočište. To su trenutno tri najduža koraka na svetu.
Bilo da je dan ili noć, nema razlike za hiljade ljudi koji čekaju, spavaju i nadaju se dobrim vestima. Nadaju se da će ući u sistem, sistem koji će ih izvući iz Avganistana.
Istina je da većina njih neće biti evakuisana jer nemaju odgovarajuće papire. Noću se prolazi pored hiljade dece, roditelja, baka i deka koji padaju u nesvest od iscrpljenosti. Borba nikada ne prestaje. Vojnici daju sve od sebe da pomognu, ali ovde nema hrane i ima jako malo vode, piše Skaj njuz.
Srećom, noću je svežije. Ali kada sunce izađe, pravi užas uslova u kojima ti ljudi žive je očigledan. U američkom delu, oni su postavljeni iza cementnih blokova i čuvaju ih stotine naoružanih marinaca.
Pojačano upozorenje o bezbednosnoj pretnji znači da nije dozvoljeno kretanje. Ovde nema hlada, samo ono što se može napraviti od šalova i plastičnih kesa.
Vojnici pokušavaju da pregledaju kroz papire hiljada ljudi, ali uslovi za ulazak u SAD, postaju sve stroži i sve više njih ne uspeva da prođe tu prepreku. Odbijeni su čak i oni koje je Stejt department kontaktirao da dođu na aerodrom radi leta.
Skaj njuz piše o jednoj ženi, radnici USAID-a, koja se jednog dana probijala kroz gužvu sa svojom porodicom i starijom majkom. Prošla je kroz kapiju, više američkih vojnika je proveravalo njene dokumente, provela je noć napolju, spavajući bez hrane i vode, a kada je stigla do poslednjeg koraka, rečno joj je da je let samo za vlasnike američkih pasoša.
Umesto da njenu porodicu stave u poseban deo mase, američki vojnici su ih izbacili sa aerodromskog kompleksa.
Saradnja između stranih trupa i talibana zapravo dobro funkcioniše. Oni barem komuniciraju.
Talibanski borci nadgledaju gužvu i prate situaciju. Čišćenje nereda u evakuaciji zahteva prilično zahteva čak i rad sa neprijateljem. Nakon 20 godina borbi, ovo je šok za vojnike, ali i za talibane.
Ovaj vazdušni prevoz sada je višenacionalna noćna mora, i to ne samo za SAD i Britaniju. U gomili pokušavaju da se identifikuju sa vojnicima i stranim službama zemalja sa kojima imaju veze. Jedna grupa nosi majice sa zastavom Finske. Ali ima i dosta drugih zemalja: Španija, Poljska, Novi Zeland, Kanada, Nemačka, Austrija… Njihovi dani prolaze u nadi da će ih neko primetiti i izvući iz ovog pakla i ukrcati na avion. Čekanje može da se oduži i danima.
Usred ove žurbe i haosa, porodice su se podelile. Ljudi u panici traže svoje voljene, ali ovo je teška situacija i samo nekoliko ljudi će uspeti da ode odatle.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
