Srpske žene čiste ribu na Aljasci po 16 sati dnevno

Nije im smetalo to što su radile i po 16 sati dnevno, što su čistile ribu, što su im se kočili prsti, kičma i noge otkazivale poslušnost, usled beskrajnog stajanja u ledenim fabrikama, gde nema predaha. Na Aljasci, koja je sve popularnije mesto za sezonski rad, naše žene pokazuju neverovatnu izdržljivost i snagu, na fizičkim testovima na kojima, kako neke uz osmeh kažu, padaju i najkrupniji, naizgled snažni muškarci. Posao je težak, ali zarada je velika. Ove žene ostavljaju u Srbiji decu, muževe, prijatelje i odlaze na drugi kraj sveta gde za dva do tri meseca zarade platu koju u Srbiji ne bi videle za godinu dana. Za samo tri meseca mogu da zarade od 10.000 do 15.000 dolara, što zavisi od ulova ribe, jer riba je na Aljasci sve.

Predstavljamo vam neke od ovih superžena, koje su svoja iskustva prenele u razgovoru za Nova.rs:

Anđelka Miljević (42), iz Beograda

Na Aljasci sam bila tri puta, tokom dva leta 2018. i 2019. godine. Bila sam u mestu Vud River, a ove 2020, u februaru, bila sam u Pitersburgu. Da bi se neko uopšte odlučio da ide na Aljasku, mora da ima bar malo avanturističkog duha. To putovanje pamti se ceo život. Aljaska je predivna zemlja. Čarobna! Takve predele i veličanstvenu, netaknutu prirodu teško možete da vidite negde drugo. Jedna od specifičnosti je da leti dan traje duže od 20 sati, tek oko ponoći sunce zalazi i to je zaista fascinantno.Istina, na Aljasku niko ne bi išao da radi da u Srbiji može da zaradi dovoljno novca za dostojanstven i pristojan život. Pošto je ekonomska situacija kod nas takva kakva je, isplati se otići, jer za mesec ili dva rada na Aljasci, zaradi se više od godišnje plate u Srbiji. Osim toga, viza, putni troškovi, ishrana i smeštaj su plaćeni od strane kompanije za koju se radi, a sve što se zaradi u celosti ostaje.Na Aljasci sam radila u fabrici za preradu ribe. U fabrikama je obuhvaćen ceo proces, od istovara ribe sa brodova do finalnih proizvoda koji se čuvaju u hladnjačama. Radila sam na raznim poslovima. Prvo sam bila na odeljenju gde se prave fileti, zatim u onom gde se peru i pripremaju uniforme za posao, pa na pakovanju i merenju. Uslovi za rad su pristojni, poslodavci poštuju i cene prava radnika, sve je zakonom uređeno. Dnevno se radi onoliko sati koliko ima ribe, od četiri, pa sve do16 sati, više dana zaredom. Posao podrazumeva stajanje, monotoniju i ponavljanje jednog te istog pokreta, što je nekad teže podneti psihički nego fizički.Dok sam radila na Aljasci, u Beogradu su me čekali suprug i ćerka od 7 godina. Ćerki sam nedostajala, ali pokazala je zrelost i strpljivost kakva nije svojstvena ni starijima. Meni je bilo jako teško, odvajanje od deteta nikad nije lako, ali sam imala motivaciju i cilj, pa sam nekako prebrodila.Ono što svima na Aljasci nedostaje, je slobodno vreme. Ipak, kada su kraće smene ili u danima kada fabrika ne radi, ima vremena za druženje. Upoznala sam mnogo ljudi različitih kultura i iz različitih zemalja, videla sam i doživela lepu i neobičnu zemlju i poručila bih svakome, ko ima priliku i volju, da pokuša.

Tatjana Stijepović (39), iz Kucure (selo pored Vrbasa )

Tokom prošle letnje sezone prvi put sam bila na Aljasci. Od šest mesta u koja se išlo preko kompanije, dobila sam gradić i luku po imenu Valdez, u kojem živi oko 4.000 stanovnika. Prvi put u životu išla sam da radim takvu vrstu posla i iskreno, malo sam se plašila šta me tamo čeka, hoću li uspeti… Nakon završene sezone, mogu da kažem da sam zadovoljna, jer i pored napornog rada, uslova kakvi moraju biti u fabrici, nedostatka sna i odmora, pored svih tih teških dana provedenih daleko od svojih najbližih – izvodljivo je... a kada sve to prođe ostaju samo lepe uspomene.Za Aljasku sam se odlučila zato što nisam u mogućnosti da budem odsutna dugo iz Srbije jer živim sama sa decom, a tokom raspusta mogu da se organizujem. Išla bih ponovo na Aljasku jer mislim da se nigde ne može zaraditi toliki novac za tako kratak period. Iako je jako naporno, bolje je raditi na Aljasci dva, tri meseca, nego u Srbiji godinu dana jer se za samo dva dana zaradi „srpska“ mesečna plata, što naravno zavisi i od sezone na Aljasci...Radila sam u fabrici za preradu ribe, kao i svi na Aljasci. Bila sam na odeljenju gde se radilo sa ikrom. Prednost je bilo to što nismo bili ni mokri, ni prljavi, ali je bilo hladnije nego u drugom delu fabrike. Radili smo za trakom gde se ikra odvajala od opne. Pincetom smo vadili sve što se ne čini dobrim i punile su se posude koje su se merile i pripremale za pakovanje, i tako 16 sati dnevno…

Svaki dan je isti kao prethodni. Samo jedeš, radiš i spavaš....Bilo mi je teško jer sam kod kuće, u Srbiji, ostavila decu. Razvedena sam i imam dve ćerke, Stašu i Anju. Iako je ovo bilo moje prvo odvajanje od njih, nekako smo prihvatili da je tako najbolje, da bi rešili finansijske probleme. Teško je živeti sa jednom platom u Srbiji. Grozan je osećaj kad znaš da moraš da odeš, da nema drugog izbora… Aljaska je mirna, priroda je predivna, ljudi su prijatni i drugačiji nego kod nas. Ipak ne znam da li bih mogla tamo da živim… Nikada se ne bih privikla na medvede. Zadavali su mi noćnu moru dok sam još samo slušala o Aljasci.Svima nama, odlazak na Aljasku bio je sa jednim ciljem - da zaradimo novac. Ipak i pored posla stigla sam da upoznam divne ljude sa kojima sam ostala u kontaktu. Vreme prođe, novac se potroši, ali lepe uspomene ostaju zauvek.

Dragica Jovanović, iz Beograda

Na Aljasci sam do sada bila dva puta. Prvi put 2018. od polovine jula do početka septembra, u Nak Neku, zatim u Valdezu, a drugi put 2019. kada sam ostala tokom cele letnje sezone, tj. od kraja juna do polovine septembra. O sezonskom radu na Aljasci saznala sam u vreme kada sam razmišljala kako da dopunim budžet. Prijavila sam se u junu 2018., ne znajući šta me čeka. Od trenutka kada me je agencija, preko koje sam se prijavila, pozvala na razgovor sve se brzo odvijalo. Kad sam se osvestila, već sam bila u prvom avionu, na putu za Aljasku. Putovanje je trajalo tri dana, uz četiri presedanja.Posao na Aljasci je težak, ali ko je psihički jak i motivisan, bude mi lakše već posle nekoliko dana. Za kratko vreme može da se zaradi neuporedivo više nego u Srbiji. Plata je redovna, dvonedeljna, svaki minut prekovremenog rada se plaća 150 odsto. Radila sam na poslovima obrade ikre i pakovanja kavijara. Taj posao nije težak, ali je monoton i radi se stojeći. Najveći problem je hladnoća. Strogo je propisano kolika temperatura mora da bude u prostorijama gde se obrađuje ikra, priprema i pakuje kavijar. O higijeni se strogo vodi računa, tako da smo morali da nosimo kape, rukavice, mantile, čizme... Izgledali smo pomalo smešno tako upakovani.

Radno vreme zavisi od količine ribe koja stiže u fabriku. Maksimum je 16 sati dnevno, a pošto se najveća zarada ostvaruje kroz prekovremeni rad, svi smo navijali da u fabriku stigne što više ribe. Posle nekoliko dana, shvatila sam da je najbolje ne gledati na sat jer tako radno vreme mnogo brže prolazi.Na Aljasci sam stekla divne prijatelje i upoznala ljude različitih nacionalnosti. Pošto nije bilo posla svakoga dana, imali smo vremena za druženja i obilazak grada. Svakako bih volela da idem ponovo, jer kada prođe izvesno vreme u sećanju ostaju samo lepe stvari.

Jelena Karamarković (35), iz Raške

Bila sam dva puta na Aljasci, tokom leta 2018. i 2019. Radila sam za firmu „Silver Bay See Foods“, u fabrici za preradu svih vrsta lososa, u mestu Nak Neek i Valdez. Razlog mog odlaska na drugi kraj sveta, bio je bolja zarada, nova iskustva i poznanstva.Najjači utisak koji je Aljaska ostavila na mene, je uređen sistem rada, kao brojne, različite nacionalnosti na jednom mestu. Takođe, utisak je ostavila i naša različitost i konzervativnost, koja u masi od 600 ljudi dolazi do izražaja! Uvek bi se vraćala na Aljasku jer je isplativo. Toliko novca niko u Srbiji ne može da uštedi za godinu rada, od prosečne plate. Takođe ovakva mesta i destinacije koje se prođu na putu do odredišta, retko ko može da priušti. Treći, i najvažniji razlog mog odlaska, je način da sebi obezbedim sigurnost i neku nekretninu.

Uslovi u firmi za koju sam radila, bili su dosta teški, ali najbolje plaćeni. U fabrici u mestu Nak Neek radila sam kao higijeničar u proizvodnji, što je podrazumevalo čišćenje podova od ostataka ribe. U fabrici je preovladavalo stanovništvo Meksika, Portorika, Domenikanske republike. U fabrici u Valdezu, te prve godine, bila sam u delu koji se zove „Fish House“ (riblja kuća), na traci za čišćenje iznutrice ribe, a druge godine u istom delu bila sam šef za kvalitet i kontrolu ribe.

Radila sam i po 16 sati, a ljudi na kavijaru umeli su da rade i po 20 sati dnevno. Bilo je i dana bez posla, ali i bez zarade. Bilo je i onih dana kada smo srećni što smo uhvatili četiri sata sna.... Teško je izdržati 16 sati neprestanog rada, pa i kad je posao najlakši, jer posle tri ovakve smene kreću bolovi u mišićima, kostima… Čovek je neispavan i postaje veoma razdražljiv. Ovakvo "životno iskustvo" dovede čoveka do krajnjih granica fizičke i psihičke izdržljivosti. Upoznaješ sebe u ekstremnim situacijama, a što je najčudnije, taj bol i muku, zaboraviš na kraju - kad stigne plata.#ytvideo_0Ovaj posao nije za svakoga, pa bih onima koji se premišljaju, savetovala da se dobro upute šta ih tamo čeka.