0
Međunarodni aerodrom u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore, ima samo dva dolazna terminala, a prošlog proleća su ova dva terminala bila prometnija nego inače. Reporteri "Atlantika" bili su tamo iz jednog razloga - mala balkanska država postala je neočekivan centar uglavnom američkog društvenog i političkog pokreta i eksperimenata poput gradova budućnosti, kakav je Zuzalu.
Konkretno, došli su da posmatraju Zuzalu, dvomesečni eksperiment zajedničkog života koji je organizovao – i donekle platio – Vitalik Buterin, suosnivač ekološke kriptovalute etereum. Bio je domaćin u novom izletištu i planiranoj zajednici na jadranskoj obali, nedaleko od sela Radovići. Oko 200 ljudi se prijavilo za puna dva meseca.
Ovo je koncept koji je prvi unapredio Balaji Srinivasan, zagovornik bitkoina koji je uticajan u tehnološkim krugovima. Kako to opisuje u svojoj knjizi „Mrežna država“, koja je objavljena 2022. godine, mreža počinje sa onlajn zajednicom istomišljenika, a zatim prelazi u svet van mreže prikupljanjem sredstava za kupovinu zemljišta i naseljavanjem.
Čini se da je crnogorska vlada sklona projektima mreže i zajednice. Zemlja je pokrenula vizni program za digitalne nomade 2021. i Vitaliku Buterinu dodelila državljanstvo 2022. U Zuzaluu je izgledalo da postoji konsenzus među prezenterima da su američki gradovi stvorili ogromnu kulturnu vrednost, ali su sada zastareli i da se njima užasno loše upravlja.
Crna Gora će biti magnet za najbolje vizije, ideje i inicijative na svetu, saopštio je premijer te zemlje Milojko Spajić, na radionici sa vodećim svetskim inovatorima.
„Zajednički ćemo našu državu učiniti pravom platformom za sjajne projekte i genijalne, preduzimljive ljude“, poručio je Spajić.
Spajić je učestvovao na radionici sa vodećim svetskim inovatorima koji su stanovnici Zuzalua – jedinstvenog pop-up grada u blizini Tivta.
Model je izabrati svoju avanturu. Hipotetički, Srinivasan predlaže delove zajednice za ljude koji su na specifičnoj ishrani (košer, keto), za ljude koji ne vole kulturu otkazivanja, za ljude koji žele da žive kao monasi, za ljude koji bi možda želeli da ograniče upotrebu interneta… Nije važno na čemu se zajednica zasniva, ali ona mora biti zasnovana na nečemu — „moralnoj inovaciji“ ili „jednoj zapovesti“.
Dakle, u Crnoj Gori, prezenteri su davali primere za niz predloženih zajednica. Počevši kao onlajn zajednice, ili kao „decentralizovane autonomne organizacije“, neke bi od nule izgradili ljudi sa zajedničkim ciljem. Drugi bi bili novoosnovani u tradicionalnijem smislu – podstaknuti od osnivača i vođeni kao preduzeća. Na primer, Titus Gebel, nemački preduzetnik, predlaže uspostavljanje „slobodnih privatnih gradova“, gde su građani kupci koji plaćaju samo za državne usluge koje nameravaju da koriste lično. Gradski operater i mali upravni odbor doneli bi svaku važnu odluku.
Biotehnološki investitor Sebastijan Brunemajer podržava mrežnu zajednicu specifičnu za dugovečnost koja bi unapredila cilj koji on i drugi nazivaju „vitalizmom“. Smrt je, tvrde oni, opcija, a ne neizbežnost. Građani ove mrežne države biće slobodni da teže ka cilju dužeg, zdravijeg života van domašaja američke regulative i njenih ograničenja na medicinsko eksperimentisanje.
U toku je niz drugih projekata inspirisanih mrežnim državama i „gradovima budućnosti“. Tu je Itana, novi grad u Nigeriji koji se prodaje preduzetnicima, koji mami strane vlasnike preduzeća poreskim olakšicama. Ostrvo kod Hondurasa je dom postojeće zajednice pod nazivom Prospera, čiji doseljenici već nude eksperimentalnu gensku terapiju. Kapitalista Šervin Piševar, suosnivač kompanije Hiperloop One, gradi ono što on naziva „pametno ostrvo“ na Bahamima. Za sada to zvuči kao planirana zajednica sa sopstvenim aerodromom, ali Piševar je obećao da su njegove ambicije mnogo veće.
„Jedan od naših sledećih projekata je ostrvo koje je veće od Menhetna“, rekao je on.
Većina ovih projekata još nije realna do tačke ugovora i realizacije, ali su dovoljno stvarni u glavama ljudi koji imaju uticaj u moćnoj, čvrsto povezanoj industriji.
Gledajući unazad, mrežne zajednice su očigledno san prema kojem je Silicijumska dolina građena od samog početka. U poznatom eseju iz 1995. godine – „Kalifornijska ideologija“, britanski akademici Ričard Barbruk i Endi Kameron objasnili su da se tehnolozi Silicijumske doline raduju budućnosti u kojoj će „postojeće društvene, političke i pravne strukture moći nestati da bi bile zamenjene nesputanom interakcijom između autonomnih pojedinaca i njihovog softvera“.
U ovom novom dobu, kompjuteri mogu da promene svaku instituciju, samu strukturu društva i celokupnu svetsku ekonomiju. Čineći to, oni bi ugrozili nacionalne vlade ograničavanjem njihove moći da kontrolišu građane i prikupljaju poreze. Oni bi takođe stvorili trajno bogatu superiornu klasu, „kognitivnu elitu“, čiji članovi mogu da postoje „u istom fizičkom okruženju kao i obični građani“, ali koji nikada više ne bi smatrali obične građane sebi jednakima.
POGLEDAJTE JOŠ:
0
10
3
Mrežna država je odmah postala popularna među ljudima u Silicijumskoj dolini. Podržali su je investitor Mark Andresen, izvršni direktor i suosnivač Coinbase-a Brian Armstrong, i suosnivač AngelList-a Naval Ravikant, između ostalih. Možda najvažnije, podržao ju je Vitalik Buterin, koji je objavio post na blogu koji dovodi u pitanje neke od Srinivasanovih tačaka, ali na kraju podržava njegovu osnovnu premisu.
„Mrežne države, sa nekim modifikacijama koje potiču demokratsko upravljanje i pozitivne odnose sa zajednicama koje ih okružuju, plus neki drugi način da se pomogne svima ostalima? To je vizija iza koje mogu da stanem“, zaključio je Buterin.
Većina zagovornika ovih zajednica pokušava da izbegne da govori previše ili negativno o ljudima i društvima koje bi želeli da ostave iza sebe. Ipak, teško je ne čuti prizvuk gorčine kada to govore. Srinivasanova knjiga govori o kulturnom ratu koliko i o izgradnji utopije. On tvrdi da „plavo pleme“ „levičarskih autoritaraca“ trenutno drži većinu moći u Sjedinjenim Državama.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare