0
Gradske vlasti u Rimu razmatraju da počnu naplaćivanje prilaska Fontani di Trevi dva evra po osobi.
Predlog gradskog zvaničnika za turizam Alesandra Onorata došao je pošto je Venecija testirala sličnu ideju – naplaćivanje takse od pet evra za ulazak u grad.
Pre no što stupi na snagu, predlog za naplatu prilaska fontani mora da razmotri Gradsko veće, ali je gradonačelnik Roberto Gualtijeri već izrazio podršku.
PROČITAJTE JOŠ:
„Dva evra je manje-više isti iznos koji ljudi bace u fontanu kada požele želju“, rekao je Onorato o verovanju da će se neka želja ostvariti ako se preko ramena baci novčić, što rade gotovo svi koji tu dođu. Prvobitno se govorilo da bacanje novčića garantuje da će onaj ko ga je bacio sigurno opet doći u Rim.
Gradovi širom sveta bore se sa tim kako da upravljaju sve većim brojem turista koji podstiču ekonomiju, ali stvaraju neprijatnosti stanovnicima, delom i tako što se masovno okupljaju na istim lokacijama. Takva je Fontana di Trevi, kojoj je ne samo skoro nemoguće prići od gužve, nego ju je teško i ugledati od mora ljudi.
Fontana iz 18. veka u okrugu Trevi u Rimu, dekorisana znamenitim skulpturama velikih majstora, visoka je 26,3 metra i široka 49,15 metara. Najveća je barokna fontana u Rimu i jedna od najpoznatijih fontana na svetu. Podignuta je na kraju antičkog akvadukta, koji je centar Rima snabdevao vodom.
„Moramo da izbegnemo, posebno u krhkom umetničkom gradu kao što je Rim, da previše turista šteti turističkom iskustvu i ošteti grad. Moramo da zaštitimo dve stvari: da turisti ne dožive haos i da građani mogu da nastave da žive u centru“ rekao je Onorato.
Prolaznici na trgu s pogledom na fontanu neće morati da plate, a taksa bi se naplaćivala samo onima koji kroče na devet kamenih stepenika koji vode do ivice fontane.
Stanovnicima Rima bi to i dalje bilo besplatno.
Onorato je rekao da će taksa pomoći i da ljudi ne jedu na stepenicama koje gledaju na fontanu i hrane golubove, ili, još gore, da „izigravaju Anitu Ekberg koja se baca u fontanu u Felinijevom filmu ‘La Dolce Vita’ što je čest prekršaj koji se već kažnjava“.
„Ređe bi se to dešavalo, a možda i ne bi, jer ko god bi ušao, znali bismo kako se zove i gde živi“, rekao je on.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare