„Da li Fronteks toleriše to što lokalne snage bezbednosti maltretiraju izbeglice? Kako nasilje sistemski funkcioniše? Govore žrtve i humanitarci iz izbegličkog centra u Bosni…“, piše u uvodu teksta objavljenog u internet-izdanju Špigla autora Torea Šredera koji je boravio u Bihaću prošlog leta, kada se Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu Fronteks (Frontex) suočila sa ozbiljnim optužbama da su njeni pripadnici tolerisali, pa čak i sami učestvovali u zlostavljanju migranata na spoljnim granicama EU.
Prema tim optužbama zasnovanim na internim dokumentima do kojih su došli nemačka javna televizija ARD, britanski Gardijan i istraživački sajt Korektiv, Fronteks ne samo da je okretao glavu od nezakonitih ponašanja graničnih službi prema izbeglicama – izveštaji Fronteksa, prema navodima Report Minhen, dokumentuju između ostalog zlostavljanje izbeglica, hajku sa psima i napade biber sprejem na granicama EU – već je i sama agencija kršila ljudska prava migranata prilikom prisilnih deportacija.
U dokumentima u koje su mediji imali uvid navedeni su primeri deportacije avionima maloletnika bez pratnje roditelja, kao i slučajevi u kojima su izbeglicama tokom deportacije davali lekovi za smirenje. Interni izveštaji u kojima se opisuju „prekomerna upotreba sile“ i „zlostavljanje izbeglica“ uglavnom nose oznaku „slučaj zatvoren“.
„Vakas podiže nogavice pantalona i pokazuje natečene noge. ’Prvo su ih gazili, a posle su uvrtali gležnjeve’, kaže 31-godišnjak koji je navodno samo nekoliko sati pre toga prošao kroz ruke hrvatskih policajaca. Njegov prijatelj Amir kaže da su ga policajci tukli i udarali po licu. Pre nego što su iz Hrvatske prisilno vraćeni u Bosnu i Hercegovinu, izbeglice iz Pakistana morale su noć da provede u šatoru, ’bez vode, hrane i toaleta’“, navodi se u Špiglovom tekstu.
Brojni izveštaji svedoče o prisilnom i protiv zakonitom vraćanju migranata sa granica EU, na udaru kritike je često grupo postupanje upravo hrvatske policije, kao i činjenica da Fronteks toleriše takvu praksu.
Fronteks je osnovan 2005. godine, a u međuvremenu su agenciji rasla kako operativna ovlašćenja, tako i budžet. Isprva je zamišljena kao telo EU koje operiše „na vodi, kopnu i u vazduhu“ sa ciljem da koordiniše delovanje pograničnih policija i kontrola, a ime koje danas nosi dobila je 2016. godine, umesto starog „Agencija Evropske unije“, zadržavši skraćenicu Fronteks.
Stari Fronteks takođe se često nalazio na meti žestokih kritika zbog kršenja ljudskih prava, a u središtu problema sve vreme nalazio se sukob interesa – zaštita izbeglica naspram zaštite granica, i ta tenzija je možda najočiglednija na mediteranskom podneblju. Neke organizacije građanskog društva Fronteks nazivaju „paravojnom rukom Evrope“.
To jeste preterano, ali je delovanje Fronteksa u našem bliskom okruženju po svemu sudeći naročito problematično.
Minhenski dnevni list Zidojče cajtung preneo je da hrvatska policija hvata migrante i vraća ih nazad preko granice bez mogućnosti da podnesu zahtev za azil, Human Rights Watch optužio je hrvatsku vladu da tim tzv. „puš-bekovima“ sistematski krši odredbe međunarodnih prava, a Amnesty International optužio je s punim pravom druge države članice EU da su saučesnice u toj praksi: ne samo da zatvaraju oči pred grubim napadima hrvatske policije, već finansiraju njene aktivnosti.
Brisel praktično prećutno odobrava da Hrvatska igra ulogu „izbacivača na vratima Evrope“, kako je list Velt nazvao ovu balkansku zemlju. U isto vreme, prema navodima Forteksa, značajno je manji broj ljudi koji neregularno ulazi na teritoriju EU i to je, za evropske vlade, veoma dobrodošla tendencija, bez obzira na to što ona ima svoju cenu – zlostavljanje izbeglica.
Fronteks je, međutim, obavezan Šengenom i drugim poveljama EU o ljudskim pravima, što u praksi znači da je agencija dužna da lica koja podnesu zahtev za međunarodnu zaštitu, odnosno azil, preusmeri na države članice koje će dalje procesuirati zahteve. Ipak, pošto je (oba)vezan evropskom regulativom, Fronteks nastoji da eksternalizuje graničnu kontrolu: ako se tražioci azila zaustave pre nego što uopšte stignu do spoljnih granica EU, pravne obaveze koje predviđa EU – ne važe.
Evropske zemlje u međuvremenu pokušavaju da se zaštite zidovima i ogradama koje – praksa je makar tako pokazala, naročito u Mađarskoj – donose još nasilja i smrti. Sada kada je turski predsednik odlučio da Turska otvori granice sa Evropom, Grčkom i Bugarskom i omogući slobodan prolaz hiljadama izbeglica i migranata, uloga Fronteksa biće veoma značajna.
Agencija je već primila zahteve od Grčke za dodatnu pomoć i preduzima korake za preusmeravanje tehničke opreme i dodatnih snaga, a strah Evrope da će biti preplavljena izbeglicama sada je dodatno pojačan epidemijom koronavirusa u svetu i upozorenjima da bi upravo migranti mogli da virus nekontrolisano šire jer se kreću ispod radara i žive u lošim higijenskim uslovima.
Najavljeno je povećanje broja službenika Fronteksa, kao i uvećanje budžeta, ali, kako je istakao specijalni predstavnik UN za ljudska prava, više Fronteksa nije odgovor na krizu; posle dve decenije pokušavanja da se granice EU zatvore, posle izgradnje tolikih ograda i zidova, došao je trenutak da Evropa shvati da ovaj sistem ne funkcioniše i da se onima koji dolaze želeći bezbednost omogući da budu bezbedni u Evropi, umesto da ih po svaku cenu odgurujemo nazad.
