0
"Možete staviti po strani 'Warthog', možete se rešiti i starijih "Eagleova", ali Raptore ne dirajte", ovako glasi poruka koju su predstavnici u američkom Kongresu uputili Vazdušnim snagama SAD pre dve nedelje. Upravo se sklapao dogovor o novom, 874 milijardi dolara teškom vojnom proračunu za 2024. godinu i "Air Force" je još jednom pokušao da se reši najstarijih aviona iz svoje flote za koje smatraju da se više ne isplati da ih održavaju ili nadograđuju, već je taj novac bolje potrošiti na nove platforme.
I zahtev im je delimično uspeo. Kongres je odobrio povlačenje 42 jurišna aviona A-10 „Thunderbolta II“ (popularni „Warthog“), dozvolio povlačenje iz službe 57 F-15 C/D „Eagleova“, ali zahtev za povlačenje 32 najstarija F-22 „Raptora“ je odbijen. I to uprkos tome što se ta 32 primerka koriste samo za obuku, a njihova nadogradnja za borbene operacije bila bi preskupa i vrlo teško izvodljiva, piše Jutarnji list.
Zašto je F-22 toliko cenjen da se odbija povlačenje najstarijih modela, koje su njegove ključne karakteristike i mogućnosti i šta ga toliko izdvaja od konkurencije? Kako je tekao njegov razvoj, zašto ih je proizvedeno tako malo, zbog čega je njihov izvoz zabranjen i kakva im je budućnost, objasnio je stručnjak Matija Blaće.
„To je avion napravljen da uđe u središte borbe i pobedi bilo šta što protivnici mogu u vazduhu da postave pred njega. To je vrhunski predator na nebu čije su karakteristike u ulozi vazdušne borbe praktično ispred svih drugih aviona na svetu trenutno“, kaže Blaće nakon čega je izneo glavne karakteristike „Raptora“.
„On je slabo vidljiv za radare, teže ga je opaziti, ima mogućnost superkrstarenja na brzini većoj od Mach 1.5, ima super okretnost, ima strahovit radar, potpuno digitalizovan sistem upravljanja avionom, umrežen je s ostalim avionima u američkoj floti, nosi veliku količinu naoružanja, ima gornji plafon leta od 20 kilometara… Znači, po svojim karakteristikama nema premca u vazdušnoj borbi“, kaže on.
Kao možda i ključnu karakteristiku koja F-22 izdvaja od borbenih aviona četvrte generacije treba izdvojiti „stealth“, to jest slabu vidljivost za radare, zbog čega se „Raptor“ u medijima često naziva i „nevidljivi avion“.
„Njegov proizvođač ‘Lockheed Martin’ je 2009. tvrdio da je ovaj avion na udaljenosti od 100 km na radaru ima odraz ‘kao i golf loptica’, a to je i jedini javno dostupni podatak o njegovoj vidljivosti na radaru. Ona se meri putem RCS-a, a to je radarski presek aviona. Upravo je cilj stelt dizajna smanjiti taj radarski odraz koliko god je moguće, a to se postiže na dva načina“, objašnjava on.
„Prvi je tako da oblikujete trup aviona i sve letne površine tako da nikad ne prezentirate ravnu površinu radaru, tako da se radarski zraci lome u bilo kojem smeru osim do njihovog pošiljaoca. Drugi način je pomoću materijala kojim se avion oblaže, a koji mogu apsorbirati određenu količinu elektromagnetskog značenja. Ovaj avion nije nevidljiv, samo je teže vidljiv, na kraćim dometima nego što bi to bio standardni avion. Plus, treba dodati i da ne možete optimizujete avion da bude slabo vidljiv za sve frekvencije, objašnjava Blaće i dodaje kako radari za posmatranje neba koji imaju veliki domet, duge talasne dužine i spori puls mogu u principu otkriti stelt avion puno lakše nego visokofrekventni radari.
„On zbog toga ima enormnu prednost nad avionima četvrte generacije (poput F-15 ili F-16, op.a), dok avioni 4+ generacije, poput Su-35 ili ‘Rafala’, takođe imaju neke elemente smanje vidljivosti. Što se tiče ruskog aviona pete generacije Su-57, za kojeg Rusi tvrde da ima stelt, on ipak ima elemenata koji nisu za to optimizovani“, ističe Blaće koji smatra da čak i nad tim avionom „Raptor“ ima značajnu prednost.
U ostatku emisije Blaće je objasnio i ostale karakteristike F-22, pritom se osvrnuvši i na njegovu brzinu i super okretnost, ali i potentni arsenal oružja koje može nositi. Takođe, dosta vremena posvetili smo i samom nastanku ovog aviona – od želje da se stekne ključna prednost pred Sovjetima, preko dva prototipa koja su bila u igri pa sve do drastičnog smanjenja broja letelica koje su inicijalno bile planirane. Amerikanci su u startu hteli čak 750 „Raptora“ koji bi zamenili F-15-ice, da bi se taj broj smanjio na ukupno 187 serijski proizvedenih primeraka. Faktori u toj odluci su bili pad SSSR-a i time nedostatak al pari suparnika, zatim sasvim drugačije potrebe rata protiv terorizma u koji se AD upustio nakon napada 11. septembra 2001. i konačno – veliki trošak aviona. Ukupno je na njegov razvoj i proizvodnju potrošeno više od 67 milijardi dolara, što je po komadu aviona iznosilo čak 360 miliona dolara.
„Trošak zadnjih aviona koji su proizvedeni 2011. iznosio je 150 miliona dolara po komadu. Dakle, kako je proizvodnja tekla dalje tako je cena padala. Da je SAD ostao na inicijalnoj narudžbini taj trošak bi sasvim sigurno bio još niži. Pomoglo bi mu i da je bio namenjen za izvoz, ali američki Kongres je to izričito zabranio zbog naprednih i tajnih tehnologija koje se u njemu nalaze“, napominje Blaće.
Pročitajte još...
Na krahu smo se osvrnuli i na budućnost „Raptora“, naročito u kontekstu činjenice da su neki sistemi u njemu, poput računara, zapravo već zastareli i nemaju mogućnosti kao što ih to ima drugi američki borbeni avion pete generacije, F-35 (u sve tri verzije), ili čak i modernizovane F-16-ice.
„Čini mi se da su američke vazdušne snage čvrsto odlučile da se koncertrišu na F-35 i na čim brži razvoj šeste generacije aviona. ‘Raptor’ će verovatno biti u službi i 2030-ih i još će ostati konkurentan u odnosu na protivnike, a nakon toga će polako biti zamenjivan šestom generacijom aviona“, zaključuje Blaće.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
