0
Nenasilni protesti imaju dvostruko veću verovatnoću da budu uspešni u poređenju s oružanim sukobima, a oni koji uključuju najmanje 3,5% populacije nikada nisu propali u postizanju promena.
U februaru 1986. godine, milioni Filipinaca izašli su na ulice Manile u mirnim protestima pod imenom „Pokret narodne moći“ (People Power Movement). Režim Ferdinanda Markosa se povukao već četvrtog dana. Godine 2003, narod Gruzije svrgnuo je Eduarda Ševardnadzea kroz nenasilnu „Revoluciju ruža“, gde su demonstranti sa ružama u rukama zauzeli zgradu parlamenta. Slično tome, 2019. godine predsednici Sudana i Alžira objavili su povlačenje s vlasti nakon višedecenijske vladavine, zahvaljujući nenasilnim kampanjama otpora. U svakom od ovih slučajeva, građanski otpor običnih ljudi nadmašio je političku elitu i doveo do značajnih promena.
PROČITAJTE JOŠ:
0
3
2
Iako postoji mnogo etičkih razloga za korišćenje nenasilnih strategija, istraživanja političke naučnice Erike Čenovit sa Harvarda pokazuju da je građanska neposlušnost ne samo moralni izbor već i najefikasniji način oblikovanja svetske politike.
Čenovit je analizirala stotine kampanja iz prošlog veka i otkrila da nenasilni protesti imaju dvostruko veću šansu za uspeh u poređenju s nasilnim. Istraživanja su pokazala da je potrebna aktivna participacija oko 3,5% populacije da bi se postigle ozbiljne političke promene.
Na primer, pokret „People Power“ na Filipinima okupio je dva miliona učesnika. Slično tome, „Baršunasta revolucija“ u Čehoslovačkoj 1989. godine privukla je pola miliona ljudi. Takvi pokreti stvaraju ozbiljne društvene poremećaje koji vlastima otežavaju održavanje kontrole.
Čenovit i njena koleginica Marija Stefan iz Međunarodnog centra za nenasilni konflikt (ICNC) analizirale su 323 kampanje između 1900. i 2006. godine. Njihovi strogi kriterijumi isključili su slučajeve gde su promene došle vojnim intervencijama, a kampanja je smatrana uspešnom samo ako je postigla ciljeve u roku od godinu dana od vrhunca aktivnosti. Rezultati su bili zapanjujući: nenasilni pokreti bili su uspešni u 53% slučajeva, dok su nasilni uspeli samo u 26%.
Nenasilni protesti privlače širi spektar učesnika, uključujući ljude različitih starosnih grupa, polova i socijalnih slojeva. Oni su takođe manje zastrašujući za širu javnost i lakše se organizuju, jer ne zahtevaju resurse poput oružja ili vojnih veština. Ovi protesti često zadobijaju simpatije vojske i policije, što dodatno podriva vlast.
Pored „People Power“ pokreta na Filipinima, Čenovit ističe „Singing Revolution“ u Estoniji krajem 1980-ih i „Revoluciju ruža“ u Gruziji 2003. godine, koji su dostigli prag od 3,5% učešća populacije i ostvarili svoje ciljeve. Nijedna kampanja koja je dostigla ovu brojku nije doživela neuspeh.
Ipak, nenasilni protesti nisu uvek uspešni. Na primer, protesti protiv komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj 1950-ih privukli su 400.000 ljudi (oko 2% populacije), ali nisu postigli promene. Ključ za uspeh leži u postizanju široke podrške i održavanju jedinstva među učesnicima.
Čenovitova istraživanja i dalje inspirišu nove pokrete, poput Extinction Rebellion, koji koriste nenasilne metode za postizanje ekoloških ciljeva. Ona naglašava važnost edukacije o nenasilnim strategijama i veću pažnju na uspehe mirnih protesta u istorijskim analizama.
„Obični ljudi često preduzimaju herojske akcije koje menjaju svet, i to zaslužuje više priznanja i slavljenja,“ zaključuje Čenovit.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare